Sluga je na stolu upalio šest sveća u srebrnim svećnjacima i zavese potpuno sastavio, kao da time vidljivo hoće da isključi spoljni svet. Jer Balzak sada neće više da meri vreme njegovom stvarnom merom, nego samo merom svog rada; on neće da zna kada sviće, kada se razdanjuje, kada se Pariz, kada se ostali svet budi. Ništa više od stvarnosti ne sme da bude oko njega, i u mraku prostora tonu unaokolo knjige po zidovima, zidovi, i vrata, i prozori i sve što iza toga leži. Samo ljudi koje on sada iz sebe stvara treba da govore, i rade, i žive, njegov svet, njegov sopstveni, nastaje i postoji.
Balzak seda za sto, za taj sto „gde ja svoj život bacam u lonac za topljenje kao alhemičar svoje zlato”.
To je jedan mali, neugledan četvorougaoni sto, pa ipak ga on voli više nego najdragoceniju star svoje imovine. Ni zlatni štap s tirkizima, ni s mukom nakupovano srebrno posuđe, ni raskošne knjige, ni svoju slavu ne voli on tako kao to malo, nemo, četvoronožno oruđe, koje je on spasavao iz jednog stana u drugi, iz stečaja i katastrofa, kao kakav vojnik svog ratnog druga sa bojnog polja. Jer taj sto je jedini poverenik njegove najdublje radosti, njegove najljuće muke, samo je on njemu svedok njegovog istinskog života.
„On je video svu moju bedu, on zna za sve moje planove, on je osluškivao moje misli; moja ruka ga je gotovo nasilnički upotrebljavala kad sam se u pisanju po njemu kretao.”
Nijedan prijatelj, nijedan smrtni čovek ne zna toliko o njemu, nijednoj ženi nije on pružio toliko noći najplamenijeg društva. Za tim stolom je Balzak radio, za njim se on ubio radeći.
Još jedan poslednji pogled: je li sve spremno? Kao svaki istinski fanatičan radnik, i Balzak je pedantan u svom radu, on voli svoje oruđe kao kakav vojnik svoje oružje i mora da zna, pre nego što se baci u borbu, da mu je ono naoštreno. S leve strane leže naslagani čisti listovi, listovi potpuno određene, brižljivo odabrane hartije jednakog formata. Hartija mora da bude lako plavkasta, da pogled ne zasenjuje i pri mnogočasovnom radu ne zamara. Listovi moraju da budu naročito glatki da letećem peru ne pružaju nikakav otpor, oni moraju da budu tanki, jer koliko ih on još te noći ima da ispiše, deset, dvadeset, trideset, četrdeset! Isto tako brižljivo pripremljena su i pera, gavranova pera (on neće nikakva druga): pored mastionice – ne one skupocene od malahita sto su mu je poklonili poštovaoci, nego one jednostavne iz njegovih studentskih godina – stoje još za rezervu jedna do dve boce mastila. Sve pripreme moraju biti izvršene da ne bi nešto išlo nauštrb stalnog toka rada.
Na desnoj strani uzanog stola još jedna mala beležnica u koju on istovremeno unapred beleži što mu padne na pamet za kasnija poglavlja. Inače nista: nikakvih knjiga, nikakvih pomagala, nikakvog nagomilanog materijala. Sve je Balzak u sebi završio pre nego sto otpočne svoj posao.
Zavali se u stolicu i zavrne rukav na svojoj mantiji da bi desnoj ruci, pisaćoj ruci, dao više lakoće. Zatim se još bodri, kao kakav kočijaš svog konja, polušaljivim pozivima samom sebi. To je kao kad kakav plivač još jednom ispruži ruke uvis i pusti da mu zglobovi zaigraju pre nego što se strmoglavce baci u bujicu.
Balzak piše, i piše, i piše bez odmora, bez zastoja. Jednom raspaljena, plamti i bukti njegova fantazija dalje, kao kakav šumski požar, gde od stabla do stabla, sve vrelije, sve žešće, sve brže plamen uzima maha. Pero u finoj ženskoj ruci leti po hartiji tako brzo da reč jedva može da prati misli. Što više piše, tim više skraćuje slogove, samo dalje, samo dalje, samo bez oklevanja, samo bez zastajanja; on ne može da se zaustavi, ne može unutarnju viziju da prekida, i on neće prestati sve dok mu ruka u grču od pisanja ne zastane i dok pred pogledom, od umora obnevidelim, napisano ne počne da se gasi.
Jedan sat, dva sata, tri sata, četiri sata, pet sati, šest sati i katkada i sedam i osam sati. Nikakvih kola više na ulici, nikakva šuroa u kući ni u sobi, nego samo tiho zujanje i škripanje pera po hartiji i s vremena na vreme šuštanje kojeg odloženog lista. Napolju već sviće dan. Balzak to ne zna. Za njega je dan samo taj mali krug svetlosti sveća, i nema više nikakvih ljudi osim onih koje on upravo stvara, nema sudbina osim onih koje on pišući iznalazi. Nema nikakvog prostora, nema nikakvog vremena, nema nikakvog sveta, osim jednog jedinog sveta njegovog vlastitog kosmosa.
(Odlomak iz knjige Štefan Cvajg: Balzak, Only Smiley, Niš, 2024, str. 162-164)
