Ma kako da je filozofija kao mišljenje, poimanje duha jednog vremena apriorna, ipak je ona u suštini takođe rezultat; misao rezultira, proizvedena je, ona se sastoji u živosti, delotvornosti samoproizvođenja. Ova delotvornost sadrži suštinski momenat negacıje, proizvođenje je takođe uništavanje; da bi sebe proizvela filozofija ima za svoje polazište ono što je prirodno. Filozofija se javlja u jedno doba u kome se duh jednog naroda radom oslobodio ravnodušne tupavosti prvog prirodnog života, isto onako kao i stanovišta strasnog interesovanja, tako da se istrošila ta njegova usmerenost na ono što je pojedinačno; duh prevazilazi svoj prirodni oblik, on prelazi od svoje realne moralnosti, snage života na razmišljanje, poimanje.
Posledica toga je što je on tu supstancijalnu formu egzistencije, tu moralnost, tu veru napada, čini ih nesigurnim; i usled toga nastaje period propadanja. Dalji tok sastoji se u tome što se misao pribira u samoj sebi. Može se reći, tek kada je jedan narod izašao iz svoga konkretnog života uopšte, kada je nastala podvojenost i razlika medu staležima, pa se narod približuje svojoj propasti, kada je nastao prekid između unutrašnjeg stremljenja i spoljašnje stvarnosti, kada dosadanji oblik religije itd. ne zadovoljava više, kada duh pokazuje ravnodušnost prema svojoj životnoj egzistenciji ili nezadovoljan u njoj boravi, kada se jedan moralan život raspada — tek tada se filozofira. Duh beži u prostore misli, i nasuprot stvarnome svetu on sebi izgraduje jedno carstvo misli.
Filozofija je tada izmirenje sa propadanjem koje je izazvala misao. Filozofija počinje sa propadanjem jednog realnog sveta; kada se ona pojavi sa svojim apstrakcijama, slikajući sve u tamnim bojama, tada je već minulo doba mladićke svežine i živosti; i njeno izmirenje ne pretstavlja izmirenje u stvarnosti već izmirenje u idealnom svetu. U Grčkoj su se filozofi bili povukli sa državnih poslova; oni su bili besposličari, kako ih je narod nazivao, i povukli su se u svet misli.
To je jedna suštinska odredba koja se potvrduje u samoj istoriji filozofije. Tako je sa propašću jonskih država u Maloj Aziji procvetala jonska filozofija. Sokrat i Platon nisu više nimalo uživali u atinskom državnom životu koji je bio u stanju svoga propadanja: Platon je težio da kod Dionisija ostvari nešto bolje; tako sa propadanjem atinskog naroda u Atini nastaje doba u kome se filozofija u njoj ističe. U Rimu se filozofija rasprostrla tek sa propašću pravog rimskog života, republike, za vreme despotizma rimskih careva, — u to doba nesreće sveta i propasti političkog života u kome se kolebao raniji religiski život, u kome se sve nalazilo u stanju raspadanja i stremljenja ka nečem novom. Sa propašću rimskog carstva koje je bilo tako veliko, bogato, veličanstveno, ali u svojoj unutrašnjosti izumrlo, stoje u vezi velika i najviša izgrađenost stare filozofije koju su izvršili aleksandriski filozoti neoplatonicarl.
Isto tako u 15. i 16. stoleću kada je germanski život Srednjeg veka zadobio drugu formu, te je tada — (dok je ranije politički život bio u jedinstvu sa religijom, ili, mada se država borila protiv crkve, crkva je ipak i dalje ostala na vlasti) — nastao prekid odnosa izmedu države i crkve: tada je doduše filozofija bila pre svega stvar učenosti, ali se docnije u moderno doba pojavila samostalno. Takp se filozofija javlja samo u izvesnoj eposi obrazovanosti celine.
G. W. F. Hegel: Istorija filozofije I (Kultura, Beograd, 1962, prev. Nikola Popović, str. 48-49)
