Naš saradnik Dragoljub Stanković, pesnik i kritičar, napravio je intervju sa sobom, između pesnika i kritičara u sebi, na temu koja tišti oba sveta kojima pripada: čemu negativna kritika?
PESNIK: Kako to ide kada pišete negativnu kritiku poezije u kontinuitetu, godinama, za ugledni dnevni list? Zašto ste uopšte počinjali to znajući za svu sujetu ljudsku a posebno pesničku? Posebno ako ste i sami neki kao pesnik? Zašto stvoriti toliko književnih neprijatelja, animoziteta?
KRITIČAR: Prvo, počeo sam jer negativne kritike ovde i nema, nije je bilo ni malo do skora, makar i loše, nema polemiziranja niti sučeljavanja stavova, nevažno ko je u pravu. Književni život bi trebalo da formiraju suprotstavljeni stavovi i bogatstvo različitosti. Mrtvo more u kome su svi genijalni, to je naša formula. Kada su me 2006. godine zamolili da za Beton obradim jednog autora, njegovu knjigu i napišem slobodno šta mislim bio je to izazov s obzirom na to da je u pitanju nagrađivan i prehvaljeni pesnik (D. J. Danilov), u čaršiji slavljen kao najbolji mlađi srpski pesnik devedesetih godina. Već letimičan pogled na njegove pesme govori o jednom provincijalnom i netalentovanom duhu. Antiduhu. Da li se onda odazvati na poziv sudbine i biti prvi ili u ovom slučaju bar drugi jer je Predrag Čudić već pisao o njemu? Ili ostaviti čaršiju da se guši u samodopadljivosti? Nisam se dvoumio mnogo.
PESNIK: Koji su stupnjevi u pisanju negativne kritike ako ih ima?
KRITIČAR: Kod mene je to skoro uvek vrlo slojevito iskustvo. Obično se bavim poslednjom knjigom autora koji je sa svih strana dobio sve same pohvale, neupitnog pesnika kod koga mi se već na prvi pogled učini da baš i nije toliko dobar. Onda hladne glave i veselo pročitavam njegove pesme. Pokušavam da shvatim njegovu motivaciju za pevanjem, njegov ugao gledanja, psihološko, fiziološko mesto iz koje izvire njegov glas jer to je nešto što često drugi mogu bolje lokalizovati od autora samog. Izazov je tumačenja, a ne prepotencija, znati bolje od pesnika šta je hteo da kaže ili šta je ustvari rekao. Šta sve u značenjsko polje donosi njegova poezija.
To je ona priča o tome da nas drugi uvek bolje vide, da nam na čelu piše ono što nesvesno jesmo, što možda krijemo i od samih sebe jer mi to ne možemo direktno videti osim u retkim trenucima očaja ili satorija, prosvetljenja, što mu dođe na isto. To je pitanje dijaloga, komunikacije sa sobom, kao u ovom razgovoru, kao i sa drugima i to je suština kritičkog. Kada jednom autoru svi povlađuju on ne može sebe dobro kritički proceniti. Nikada sve pesme jedne knjige nisu podjednako dobre, niti svi stihovi jedne pesme a o različitim knjigama istog autora da se i ne govori. Razgraničiti to, argumentovano, vodeći računa o celokupnoj slici jedne autorske motivacije, za mene je dobra kritika. Dobra negativna kritika ukazuje na falsifikat osećanja i kič pevanja, na površnost, pompeznost, patetiku, koji nisu utemeljeni ničim do zaslepljenošću, autorskim egoizmom.
PESNIK: Dobro, ali šta bi onda bilo suprotno od toga?
KRITIČAR: Suprotno od toga bili bi strogost pevanja, suverenost i neponovljivost pesničke reči koja otvara nove prostore imaginacije i profinjuje našu percepciju u svakom smislu. Dakle, sve suprotno kiču.
PESNIK: Možete li slikovito opisati kakav je to intelektualni postupak? Ima li tu muke za kritičara jer on čita poeziju koja mu se nimalo ne sviđa?
KRITIČAR: To znači rasklopiti poetsku mašinu autora koja po nekakvom mehanizmu proizvodi lošu ili nikakvu poeziju, otkriti kako ona funkcioniše, šta je napaja, to znači razobličiti jedan kič poetski svet i time ga neutralisati. On onda postaje manje odbojan i možemo se poigravati njegovim manirom, čak uživati u tome. To je nagrada za prvobitno mučenje i ona je sasvim dovoljna jer nas taj autor više ne opterećuje. Njegove naredne knjige samo zabavljaju jer, na žalost, po pravilu još više potvrđuju sve ono što mu je zamereno.
Znate, ja obično pišem onda kada je vrag već odneo šalu, kada je jedna nakaradna poetika metastazirala a tada je već kasno za popravku osim kod izuzetnih, kod onih koji će shvatiti moju, u suštini, dobronamernost i otvorenost. To je kao kada pravite vakcinu za novi virus. Morate se malo zaraziti, videti gde ti simptomi vode, razviti autorove premise i postavke do kraja, odbolovati sve njegove konsekvence i na kraju to spakovati u nekoliko hiljada karaktera, nekoliko stranica, kao serum za svakog kome je to potrebno, ko to želi. Time možete pelcovati ljude protiv zamršenog i prehvaljenog kič i nacionalističkog pesništva.
PESNIK: Šta sa onima koji se ne slažu sa Vašom kritikom?
KRITIČAR: Oni koji uživaju u toj poetici nastaviće to da rade, jer ko se ne slaže sa kritikom treba to i da učini, ali onaj ko se dugo pitao o čemu je tu reč i to mu je zadavalo glavobolje, ne shvatajući zašto se njemu ne sviđa ono što svi kritičari hvale, doživeće i primiće tu vakcinu kao spas od jedne duhovne pošasti, ništavila, kreativne jalovosti, nihilizma. To je i smisao kritike, da nas odvrati od uzaludnih čitanja i uputi na ona dobra, da nam uštedi vreme i novac, i što je najvažnije, da nas oplemeni.
PESNIK: Kako podnosite prigovore kolega, nerazumevanje, jer pisali ste negativno o mnogima? Ovo je mala sredina. Svi se znaju.
KRITIČAR: To je posebna priča i traži diskreciju. Mnogi mi kažu da slično misle o knjigama svojih, poetski bliskih kolega. Zašto onda ne pišu o tome? To je slika ove palanačke sredine. Niko ne želi da se zamera, da uloži delić sebe, rizikuje, u čemu je velika čar ali i dokaz preuzimanja društvene odgovornosti jer mi ne pišemo samo za fioku nego utičemo svojim rečima na društvenu klimu, druge. Ja svima kažem za negativnu kritiku koju pišem da ako nisam u pravu, ispao sam glup i to je plus za autora. Ako, pak, jesam u pravu, makar i delimično, onda je to opet plus za autora jer će uvideti gde proklizava. Takođe, nema pogrešnog čitanja pesme, svako čitanje baca neko svetlo pa i ono potpuno pogrešno jer u njemu dobra poezija izgleda još bolje zbog lakomislenosti kritičara.
PESNIK: Ne razumem, pojasnite.
KRITIČAR: U pitanju je doživljaj poezije koji pojačava značenje teksta. Sve su to osvetljenja jednog manje ili više slojevitog sistema znakova. Autor bi trebalo u idealnom slučaju da bude zahvalan za bilo kakav napor kritičara ili čitaoca koji ga svesno ne uljuljkuju, ne obmanjuju. Na žalost, kod nas se najčešće radi o korumpiranim, neargumentovanim, ispraznim i lošim hvalospevima koje kada pročitate nemate ni približnu predstavu o opisanoj knjizi.
PESNIK: Koja je bila Vaša želja kada ste počinjali da pišete oštru kritiku za Beton?
KRITIČAR: Na pravoj književnoj sceni, koja kod nas ne postoji, posle negativne kritike javio bi se neko ko bi u njenim argumentima pronašao slabosti, neutemeljenost, nedoslednost i onda bi se čitaoci sami opedeljivali po svojoj meri ako uopšte imaju potrebu za tim. Dakle, niko ne treba da se oseti uvređen jer u pitanju je javna scena. Svako treba da podnese kritiku, posebno oni najpoznatiji.
U tom nekom idealnom slučaju bila bi to borba racionalnim argumentima, sa idejom da je literatura svima najvažnija stvar, a ne neki puki materijalni, lični interes. To je, naravno, i igra moći, intelektualne, ali u tome je i njena čar. Ja sam želeo uspostavljanje dijaloga različitih, međusobno suprotstavljenih koncepcija, polifoniju scene, izbor između više ravnopravih kanona, interakciju poetika, plodotvorni sukob jer samo je to prava kultura i onda će se ljudi sa te bogate trpeze sami po svojoj duhovnoj potrebi služiti.
Potraga za slučajevima negativne kritike
PESNIK: Kako sada stvari stoje? Nije valjda sve tako crno?!
KRITIČAR: Kod nas, naprotiv, ima samo zacementiranih pozicija, paralelnih univerzuma, centara moći, zatvorenih jalovih samodovoljnih državnih i književnih grupacija poput SKD-a i UKS-a, koje se međusobno olajavaju i rade po principu palanačke paranoje. Smisao je književne kritike, posebno negativne, relaksacija scene, utvrđivanje nekakvih zajedničkih kriterijuma vrednovanja literature i u krajnjem smislu kulturnog modela jednog vremena i prostora. Za to niko ovde nema volje. Svi čuvaju onaj veći ili manji deo uticaja na mrtvu, nepostojeću scenu, čime je utemeljuju. Akademska i kulturna elita nema želje da se suoči sa stvarnošću svoga postojanja a ono vuče korene iz decenija korumpiranosti, iz nesuočavanja sa našom nedavnom ratnom prošlošću a koja je oličena u najstrašnijim zločinima počinjenim u naše ime.
Kada prestane dijalog počinje nasilje. To važi za svaki segment života, lični, porodični, društveni. Kulturna elita ovde direktno je odgovorna za devastaciju naše kulture, morala i života uopšte jer je kroz književnu produkciju stvorila ideologiju koja opravdava zločin i pasivnost. O tome se uglavnom i piše u Betonu, zato je on tako koncipiran i zato je krajnje nepoželjan u Srbiji. Negativna kritika ovde je zamrla a preko nam je potrebna. U suštini i ne postoji tzv. pozitivna kritika jer je svaka kritika negativ, ogledalo duha, Drugi koji nas gleda, ponor u koji padaju naše reči ovako ili onako, tako da kada kažemo negativna kritika to zvuči pleonastički. Ohrabrujem ovim mlađe autore, čitaoce, kritičare, da se obruše na sve što im se čini mrtvo i lažno, da se izbore za autentični glas, inače im ostaje da postanu klonovi klonova ili večita margina, što je ovde, na žalost, najčešće slučaj. Međutim, živeti tuđi život i ideje, za mene, najveće je prokletstvo.
(“Male novine”, 2010.)
