U sedmom dijelu donosimo odgovore Miloša Živanovića, Lejle Kalamujić i Predraga Čudića, uz napomenu da Čudić nije direktno odgovarao na pitanja, već je poslao integralan odgovor.
Živanović je pjesnik i prozaista; član uredništva Betona. Do sada je objavio zbirke poezije “Ignore The Nightmare In The Bathroom” i “Lirika pasa”, zbirku priča “Kubernetes – priče o pilotu”, i roman “Razbijanje”. Sa Betonom je priredio izdanja “Srbija kao sprava” i “Antimemorandum-dum”.
Kalamujić je pripovjedačica. Objavila je zbirke priča “Anatomija osmijeha” i “Zovite me Esteban”.
Čudić je pjesnik i pripovjedač. Objavio je brojne knjige: “Posle drame”, “Opšta bolnica”, “Drug đavo”, “Naša pesma”, “Pesme i priče”, “Opšta bolnica i druge pesme”, “Jesen u cirkusu”, “Dugme lutalica”, “Smešni junaci”, “Čudo od deteta”, “Život bez muke”, “Ljudske slabosti”, “Saveti mladom piscu ili književna početnica”, “Kratak pregled s predumišljajem novije srpske istorije”, “Vejači ovejane suštine”, “O prirodi stvari”… Roman “Ljudske slabosti” objavio je 1978. a već iduće godine zabranjen je sudskom odlukom.
Miloš Živanović
SIC: Šta je društveno-politički angažovana književnost? U čemu vidite njene suštinske odlike: u autorovim motivima, temama djela, ideološkim stavovima koje ono propagira ili u njegovim efektima na društvene procese?
ŽIVANOVIĆ: Zavisi na kom planu postavljamo to pitanje. Verovatno je sada dominantno samo etiketa, koju izdavač/kritičar koriste kao prečicu u opisu knjige kako bi je predstavili potencijalnom čitaocu, kupcu; ili pežorativna odrednica koju koriste oni ljudi koji žele da ukažu na manjkavost/neuspelost neke knjige.
Verovatno je jako mali broj dela za koja bi postojao neki uslovni konsenzus da su uspela, a da se za njih može tvrditi da su „ne-angažovana“. Autori takvih dela su verovatno dosegli tačku ravnodušnosti na kojoj obični smrtnici mogu samo da im zavide, ali to je verovatno i tačka u kojoj se briše i potreba za pisanjem/čitanjem.
Isto kao što se u svakom delu može iščitati linija koju ćemo obrni-okreni u interpretaciji svesti na ljubav i smrt, tako je teško zamislivo da nećemo pronaći liniju koju opisujemo kao odnos prema zajednici i tački u kojoj počiva moć nad tom zajednicom. Neosporno je da postoje autori koji se trude da u svojim knjigama tu liniju upredu tako da se ona čini posve nerelevantna, posledica nečeg drugog.
Autorska namera je sigurno bitna odrednica, ukoliko prihvatamo da ta intencija značajno utiče na konačni proizvod.
I mada su intimizacije i „privatni“ diskursi obično suvišni, neka mi bude dopušteno da govorim iz perspektive svoje poetike, bez mnogo brige za teorijske reprekusije.
Autorov politički i etički stav je utkan u njegovu poetiku i sigurno je da autor kroz obradu odabranih motiva želi i da ukaže na nešto što je važno za život zajednice, da detektuje nešto što je loše, ili da nasluti/pruži sliku moguće drugačije zajednice. I još uže, autorovi stavovi o pojedinačnim i konkretnim događajima/fenomenima od opšteg značaja čine telo njegove poetike, pa shodno tome predstavljaju i predmete prosudjivanja/vrednovanja kao i svaki drugi aspekt njegovog umetničkog dela. Na kritici i teoriji je da pruže smernice kako će se ta umetnost čitati i vrednovati, ne na samoj umetnosti, ona ima druga posla. Naravno, uvek je moguće da pominjani stavovi u delu budu tek mlako moralisanje. Da parafraziram angažovanog Brehta, umetnička uspelost nekog dela je njegov najvažniji politički aspekt.
Rekao bih da insistiranje na apolitičnoj umetnosti uvek signalizira nirvanu, autizam, priznavanje poraza ili sračunatost i oportunizam. Što je opet problematična tvrdnja (osim za oportunizam), kad gledamo kako se političke stranke trude da budu apolitične i da nemaju ideološka određenja.
U literaturi koja nastaje u bivšoj Jugoslaviji kao angažovane se ocenjuju one knjige koje markiraju nacionalizam kao pogrešan i poguban tako da direktno prozivaju i potencijalno optužuju sopstveno okruženje ne dozvoljavajući zaborav, kao i one u kojima se iščitava levičarska ideologija. Verujem da se u tom kontigentu nalaze najbolje medju knjigama napisanim u periodu posle ratova. One nemaju gotovo nikakav uticaj na zajednice u kojima su nastale, ili je to toliko retko da je zanemarljivo. Na drugoj strani su knjige koje od osamdesetih godina kao deo šireg kulturnog projekta učestvuju u stvaranju nacionalističkog fronta (ili se čak kao deo istog fronta prave da ga ne vide). One imaju veliki uticaj na zajednicu, voleo bih da koristim prošlo vreme, bukvalno deluju kao priprema i opravdanje ratnih akcija. Ali te knjige nisu označene kao angažovane. Ukazivanje na njihovu angažovanost se etiketira kao „angažman“.
Dalje se situacija komplikuje kad nacionalisti ili „bivši nacionalisti“, ili umereni i razumni patrioti koji normalno komuniciraju sa podjednako umerenima i razumnima sa svih strana, preuzimaju levi diskurs žestoke kritike zapadne demokratije uopšte, njenih osnovnih institucija, i serviraju ga kao otužnu socijalnu demagogiju. Ni ovde nema ničega što bi trebalo etiketirati kao angažovano. Sve je nekako prirodno, samorazumljivo i isplativo.
Ne želim tu da budem ironičan, još manje politički analitičar, ali kad pogledam šta sam rekao setim se rezultata skorašnjih izbora – građani Srbije su ubedljivom većinom na vlast vratili „političare“ iz devedesetih godina, koje je pak na površinu onomad izvukla prethodna vladajuća a sada skoro nepostojeća stranka koja u vreme svoje moći nije prezala od zatiranja „angažovanosti“. Kad je to tako kako jeste, onda svaki misleći čovek treba da vodi računa da ne uradi ništa čime bi zaslužio etiketu angažovanog. Koliko punoletnih čitalaca može da očekuje angažovana knjiga.
Za kraj, još samo nešto prigodno iz Vitmena:
„Čuo sam da ste tražili nešto što bi rastumačilo ovu zagonetku, Novi svijet,
i prikazalo Ameriku i njenu atletsku demokraciju;
zato vam šaljem moje pjesme, da vi u njima pročitate što ste poželjeli.“
SIC: Da li književnost, danas i ovdje, treba biti društveno-politički angažovana?
ŽIVANOVIĆ: Mogu da govorim o dobrim ili lošim knjigama, zločinačkim knjigama, o knjigama poštenih ljudi, pijanih ljudi, lažljivih ljudi, plašljivih ljudi, lukavih šegrta, loših učenika, čak i o onakvim knjigama kakve bih voleo da pročitam pa se nadam da će ih određeni autori napisati. Ne bih se usudio da govorim kakva književnost treba da bude, a iskreno, uplašio bih se i da meni neko to govori.
SIC: U kolikoj mjeri je i na koji način recentna domaća odnosno regionalna književnost društveno-politički angažovana? Smatrate li da, u tom smislu, stanje treba mijenjati? Ako da, ko da to učini i kojim sredstvima? Ako ne, na koji način?
ŽIVANOVIĆ: Ovakva pitanja kao da na literaturu tovare breme koje ona zaista nije zaslužila. Jednostavno, ponečim bi možda i pre literature/umetnosti, pisaca i urednika, odnosno naporedno, nezavisno i samoinicijativno trebalo da se pozabave pravosudje i ministarstva – zapravo logično je da se prevashodno od institucija tako šta zahteva – priznanje da nešto treba promeniti, objašnjenje zašto i plan kako će se promeniti. Dopustite primer i digresiju: Gotovo celokupno Tolstojevo delo je tematski kritika ondašnje ruske države i društvenih odnosa u njoj, država se tim delom bavila mahom kroz cenzorsku službu, a onda je došla Aurora – da ste bili bolji, ne bi bilo crvenog terora. Nije logično da već tako dugo pojedinci i male organizacije, kao što su Fabrika knjiga iz Beograda i njeni autori, časopis Reč, prof. Veličković iz Sarajeva, prof. Ružica iz Užica, male ekipe na institutima za filozofiju i književnost, obavljaju poslove ministarstva kulture ili prosvete ili sudova. Neka ex-yu ministarstva kulture finansiraju projekat o odnosu ideologije i književnosti od 1980. do 2015, sa relevantnim učesnicima i rezultatima koji će ući u školske programe.
Lejla Kalamujić
SIC: Šta je društveno-politički angažovana književnost? U čemu vidite njene suštinske odlike: u autorovim motivima, temama djela, ideološkim stavovima koje ono propagira ili u njegovim efektima na društvene procese?
KALAMUJIĆ: Ja polje angažovane umjetnosti smatram veoma širokim. Mogu to u slučaju pisca ili spisateljici biti motivi kojima se koriste, teme također, ali mislim da su najvažniji efekti koji književnost može imati na društvene procese. S druge strane, sumnjam da književnost može biti dobra ukoliko teži da isključivo propagira određene stavove, pa makar se radilo i o najbezazlenijim ideologijama.
SIC: Da li književnost, danas i ovdje, treba biti društveno-politički angažovana?
KALAMUJIĆ: Mislim da treba, ovdje ili bilo gdje u svijetu. Književnost ima ogroman kritički potencijal, može i mora utjecati na društveno – političku stvarnost.
SIC: U kolikoj mjeri je i na koji način recentna domaća odnosno regionalna književnost društveno-politički angažovana? Smatrate li da, u tom smislu, stanje treba mijenjati? Ako da, ko da to učini i kojim sredstvima? Ako ne, na koji način to ne učiniti?
KALAMUJIĆ: U recentnoj regionalnoj književnosti postoje i autori i autorice koji u svojim djelima osvještavaju i dovode u pitanje domaće društveno – političke prilike. Ali je pitanje koliko su oni čitani, odnosno koliko sa njihovi glasovi čuju. Mislim da je to nešto na čemu se može raditi i što se mora mijenjati. Tu im, vjerujem, treba pomoć srodnih profesija, ali i medija koji imaju ogroman uticaj na javno mnijenje.
Predrag Čudić
ČUDIĆ: Svako malo postoji potreba da se u književnom životu jedne sredine, u jednom regionu istog jezičkog miljea, postavi pitanje društveno-političke angažovanosti književnosti. Zašto? Zato, valjda, što se u močvari bezvrednih, nikom potrebnih knjiga, u manufakturi kompjuterske proizvodnje tzv. knjiga, od svačeg po malo za svakog po nešto, svaka veza književnosti i nekakve relevantne društvene stvarnosti, života i politike, socijanih struktura i pojedinca, naprosto gubi kao nešto što se književnosti nikad nije ticalo. Kakve veze, molim vas lepo, današnje vrednovanje književnosti ima sa angažovanom poezijom, sa, recimo, Petricom Kerempuhom? Ima li ova današnja pomama divlje književnosti, koju kritika, obično čita i preporučuje, u jednom dahu ili bez daha, uopšte veze sa klasikom, koja je po prirodi stvari, okreni obrni, bez izuzetka angažovana, čak je i Prust angažovan pisac u revolucionarno novom shvatanju fenomena vremena. I, sad, i sâm sam pokušao čitati po preporuci kritike u jednom dahu, ali sam doživeo fijasko već posle nekoliko redova, te sam odmah zatražio pomoć pulmologa. Ispostavilo se da mi je kapacitet očajan te da nikad ni jedan sonet, takvih sonetotvoraca kakav je R. P. N. neću moži čitati u jednom dahu.
Neki, pak, današnji profesionalni nagovarači na čitanje preporučuju knjige koje se gutaju bez daha i to se za moje kapacitete ispostavilo nemogućom misijom, popiti kriglu piva na dušak mogu, ali progutati knjigu sa najpozitivnijim patrotskim nabojem jok! Ja je gutam na silu boga a ona se vraća ljigava, bezukusna kao splačine. Da se razumemo, patriotska književnost, Sterijinih rodoljubaca, danas se smatra prvorazrednom angažovanom književnošću, ali to ne spada u onaj korpus agitpropovske ili još bolje i sve više agitpopovske literature koja je bila uvek draga vladajućim krugovima. Od Homera do naših dana dobra književnost u ovom ili onom vidu morala je imati crtu angažovanog kritičkog pogleda na vreme i društvo u kojem je stvarana. Ne pominjem Homera fraze radi, nego se uvek sećam jednog, za mene važnog lika, Tersita koji kritikuje vojnu hijerarhiju ahejske vojske, te ga dovitljivi Odisej lično ismeje i istuče, te tako predupredi virus pobune kod običnih vojnika mučenika Ahejaca.
Dakle, ako bih pravio spisak angažovanih knjiga kroz istoriju književnosti, pomenuo bih Aristofana i Plauta, Apuleja, Tacita, jer to nije samo suva istorija, Dantea, Bokača, Aretina, Erazma, Rablea, Servantesa, Sterna, Svifta, Gogolja, Babelja, Piljnjaka, Zamjatina, Orvela i mnoge mnoge druge. No, reč je o tome da je svaka pobuna, a literatura je pobuna, odnosno novo viđenje sveta, Madam Bovari ili Cveće zla ili Lolita ili Selin, sve to sadrži elemente pobune protiv javnog morala, a veće angažovanosti, od javne pobune protiv stereotipa nema. Dakle, novi društveno politički angažman, angažovanost je težnja za otkrićem, otkrivanje i razotkrivanje. To što su romantičari bežali od zadatog sveta u egzotiku, antički svet, pa i divljašto, Lotreamon, sve je to pobuna odnosno težnja za novim, pa i naturalisti i realisti, koji su odbacili romantičarske tlapnje tvrdili su da će oni konačno sagledati svet kakav ona zaista jeste, a jesta takav da ga smesta moramo menjati. Prava angažovanost je samo drugo ime za trajanje, larpurlartizam, to su izmislila ona gospoda koja je tvrdila da je njima važnija partija domina nego početak Prvog svetskog rata. Pa i pojedina naša kom. gospoda, gospon-drugovi poput B. R. su veličali francuske simboliste Malarmea i Valerija sedeći u partijskim komitetima. E, sad neka mi neko dokaže da to nije ili oksimoron ili imoralizam!
