Edicija „Balkan noir“ (Andrej Nikolaidis: Devet, Želimir Periš: Mima i kvadratura kruga, Pavao Pavličić: Crveno pile, Josip Mlakić: Božji gnjev)
Književnu scenu u Hrvatskoj prošle godine je jednim delom, makar perifernim, obeležilo izdavanje edicije Balkan noir. Ova edicija nesumnjivo predstavlja fenomen. Najpre, fenomen dogovora nekoliko izdavačkih kuća i dnevnog lista 24 sata koji je bio uvertira za renesansu kiosk izdanja. Potom fenomen obnove interesovanja za romane kriminalističkog žanra. Izdavačke kuće su kandidovale svoje pisce kojima matrice krimi žanra nisu strane, i to takozvane regionalne pisce koji, istina, već godinama funkcionišu kao integralni deo primarno hrvatske izdavačke i književne scene (takvi su crnogorski pisac Nikolaidis kao autor Durieux-a, Antibarbarusa, VBZ-a pa Algoritma i Mlakić kao autor iz BiH, autor nekad VBZ-a, danas Frakture). Angažovali su jednako pisce, afirmisane klasike žanra, poput Pavličića, kao i početnike, poput Periša, inače, autora zapažene knjige priča Mučenice.
Sudbina edicije Balkan noir ne može biti drugačija od nekadašnjih kiosk izdanja savremenih domaćih pisaca, u Hrvatskoj jednako kao i u Srbiji, čime su se tada bavili Narodna knjiga i list Politika. To je sudbina forsirano napisanog štiva čiji kvalitet pada u senku njihove komercijalne probitačnosti, tj. projektovane zarade. Otuda je i ova edicija bogomdani predmet za lament dežurnih dušebrižnika nad tržišnom instrumentalizacijom književne imaginacije, kao što su to bile i one ranije. No, iako dušebrižnički, to nije i netačan pristup. Putem ove edicije robni karakter knjige je vidljiviji, kao i njen konkurentski i ukrasni status: knjiga se kupuje uz primerak novina i samo tako prodaje po ceni dva i tri puta nižoj nego što bi je knjiga imala kao redovno izdanje matične kuće. Mek povez i jeftiniji papir optimalno korespondiraju sa stripovskom vrednošću noir knjiga. Ali takva kritika nije dovoljna. Ovu ediciju je zanimljivo videti kao test ili, kenoovski rečeno, kao stilsku vežbu za pisce koji se poduhvate izazova pisanja za kiosk. Rezultati te vežbe nisu spektakularni, sumnjam da je iko od idejnih kreatora edicije verovao da će takvi biti, ali jesu zanimljivi za kompariranje autorskog pisma „regularnog“ i kiosk izdanja.
Od četiri romana koje sam odabrao, najbolje prolazi Andrej Nikolaidis, paradoksalno ili ne, stoga što njegova poetika i inače počiva na matricama romana potrage, štaviše lik detektiva je noseći u romanu Dolazak, kao što tehnika i brzina pisanja kojoj je Nikolaidis sklon idealno podleže nametima kiosk izdanja. Drugim rečima, za strukturu i vrednost njegovog noir romana Devet sasvim je irelevantna činjenica da li je objavljen kao kiosk ili regularno izdanje. Isti zaključak važi i za roman Pavaoa Pavličića, veterana pisanja krimića. Tek, žanrovska jednostavnost ili plošnost Pavličićevog romana naspram pokušaja ponovnog poetičkog melanža kod Nikolaidisa, stavlja ga na drugo mesto. Kod Periša i Mlakića zahvaljujući kiosk brzini došlo je do pojednostavljivanja poetičke konfiguracije romana, tačnije – došlo je do toga da celokupna struktura romana bude podređena njegovom kriminalističkom zapletu. Ali, za analizu su najzahvalniji upravo ova dvojica autora, Želimir Periš i Josip Mlakić, jer su demonstrirali veštinu autorske fleksibilnosti, inkorporirajući „kukavičje jaje“ krimića u sebi svojstvene tematske krugove. Mlakić je u kontekst ratnog sukoba hrvatsko-muslimanskih jedinica u Bosni i Hercegovini, koji poznajemo iz njegovih ratnih romana, uneo motiv povratka ustaške emigracije početkom 90-ih i biblijski motiv pravedničke osvete, dok Periš u ambijent primorskog gradića izloženog hordi turista unosi snoudenovski narativ o opštoj kontroli društva putem nadzora komunikacije pojedinaca na internetu i korišćenja kreditnih kartica.
Kriminalistički žanr je poput narcisoidnog diktatora koji sve podređuje sebi. Nema autonomnih komponenti zapleta, sve one su instrumentalizovane u svrhu građenja atmosfere i stvaranja lažnih pretpostavki koje će retardirati radnju, pojačati napetost i čitalačku znatiželju, i, razume se, sakriti ili odložiti put kao razrešenju. I na ovom mestu se Nikoladis razlikuje: njegov roman zadržava neokvrnjen status autonomnih komponenata zapleta, esejističke pasaže naratora, monologe sporednih likova ili izlete u istoriju.
Zanimljivo da ni kod jednog od ova četiri pisca nemamo lik klasičnog detektiva. Čak ni kod Pavličića, stoga što je on i u Crvenom piletu regrutovao svog serijskog junaka starije generacije, Ivu Remetina, urednika crne hronike u prestoničkom dnevnom listu, koji, istina, ima bliske veze za policijskim inspektorom, koji je njegov prijatelj. Kod Nikolaidisa narator je novinar-kolumnista, David Hefner, kratko vreme autor tekstova za crnogorskoh ministra policije, mizantrop opsednut temom okultnog koji istražuje vlastito jevrejsko poreklo; kod Mlakića je to hrvatski vojnik, vođa jedinice, u civilstvu profesor matematike, koji istražuje smrt svoga brata i kažnjava na svoju ruku počinioce, inspiratore i nalagodavce tog ubistva; kod Periša stručnjak za računare, informatičar koji za honorar pomaže održavanju softverskog sistema u policiji, tvorac sistema na mreži za nenadziranu komunikaciju koji se pretvorio u virtualnu tržnicu ilegalnim supstancama.
Prisustvo fatalne žene, motiva koji je navodno konstitutivan za žanr noir romana, vidljivo je tek kod Periša i Nikolaidisa, no i kod njih teško je uočiti zašto bi njihove junakinje bile fatalne: jedna ratnica i jedna osoba koju kinji i majka i narator.
U zbiru: da li je kiosk ubio književnost, uzevši autorima dragoceno vreme u zamenu za (mizeran) honorar? Ne bih bio tako odsečan u zaključku koji se nameće. Koliko ćemo od pobrojanih romana neki ponovo pročitati? Tek jedan, pa i taj zbog odlika koje odudaraju od matrice žanra, koje je maskiraju, komplikuju i čine višesmislenom. Ostaje zabava i uživanje u autorskoj veštini sklapanja i rasplitanja zapleta.
Istina, ima nečeg uzvišenog u krčmljenju vlastitog talenta za jednokratno uživanje.
