PONOVO RADI KINO „KRITIKA“
Ako je Bart, Rolan, ne Simpson, još pre pet i po decenija upokojio pisce, domaći posttranzicioni mediji poslali su kritičare u večna lovišta.
No, pisci su življi nego ikada, pa makar bili za teoriju obični zombiji. Čak nisu ni tako krvoločni – više ližu nego ujedaju ruku koja ih hrani, što izdavača koji ih tiskaju, što medija za koje se fotkaju i mudruju.
Ali šta je sa kritičarima i kritičarkama, čime se to bave i zabavljaju u mišjoj rupi u koju su ih prognali zlobni nezahvalnici i ravnodušni ignoranti?
Uistinu, čemu još kritika – zavapio bi kriogenizirani pa nedavno odmrznuti pripadnik korčulanske škole – čemu kritika u doba trijumfa tržišta, advertajzinga, automatizovanih lajkova i srećnih selfija? Koji bi se to žalosni bezumnik drznuo da preispituje i osporava, da sa nabacuje blatom i trulim rajčicama zvanim pomidore i paradajz, da vaga težinu i poziva na estetske vrednosti, verujući da kultura i književnost nisu postali zvečka i folk tanc, produkti za jednokratnu upotrebu i laku probavu?
Na ovom sajtu a u ovoj rubrici gledaćemo Povratak otpisanih, nikad ožaljenih i naizgled retko kome potrebnih, iz gilde proizvođača književne kritike. Gostujući delatnik biće Saša Ćirić, virtualnim putem pridošlica iz Beograda i ekavice, poznat kao nepoznat i nepoželjan, bez dlake na tastaturi i onaj koji diže buru u čaši (ustajale) vode. Pred vašim očima biće „skenirani“ i „rešetani“ odabrani primerci iz regiona i regije (cele), kapitalci i snebivljivci, oni koji kao gljive rastu u mraku, kao i oni koji ni svesni nisu koliku štetu čine tekstu.
Ako je dobar literarni tekst sekira za zaleđeno more u nama, neka kritika bude onaj Ničeov bič s kojim nasmešeni koračamo ka naložnici teksta, koja nas zavodi dok nam sve vreme pokazuje fige, šipak ili erektirani srednji prst. Užitak pripada jedino čitaocima, voajerima i ultimativnim sudijama.
BUDUĆNOST DRUŠTVA POČIVA NA NJEGOVIM NEPRIJATELJIMA
Kristian Novak: Slučaj vlastite pogibelji (Oceanmore, 2023.)
Jako mi je drago što će u Kinu „Kritika“ premijerni tekst biti prikaz novog romana Kristiana Novaka Slučaj vlastite pogibelji. Jer ako je autor prikaza ozloglašen (kao onaj koji „skida skalp“), bolje da na početku pritaji svoju ćud i zavara čitaoce.
A i Kristian Novak, kroatista i germanista po obrazovanju, fakultetski profesor pride, autor četiri romana, od toga tri inscenirana i na teatarskim daskama (ZKM, HNK Zagreb i koprodukcija HNK iz Varaždina i Rijeke), desetak leta proveo je kao predavač baš u Rijeci, pa je tako u neku ruku i riječki pisac i su-žitelj grada ovoga portala, iako se svoje matične kajkavštine nigdar ne bo oslobodil.
Nisam siguran koliko publika voli a koliko ceni te tkače na dva razboja, jedan za katedrom a drugi doma, za radnim stolom, ali ima ih, a ima među njima i dobrih, mislim pisaca. Od Pavića do Pavličića, dobro neću sad u prošlost, eto ih je zagrebački Filozofski pun ko kutija šibica (postoje li još šibice?), od Luke Bekavca, Maše Kolanović, Marinka Koščeca, Franje Janeša, Branislava Oblučara do učene provokatorke Asje Bakić, koja možda i nije na faksu, ah koliko je tu „zalutalih“ spisateljskih duša… Ali i „mastiljava“ duša ište utočište, šta fali ako je akademsko? U ovoj reviji kreativne pameti pomenuću još neka zaslužna imena, Svetlanu Slapšak iz Ljubljane, Nenada Veličkovića iz Sarajeva, Nedžada Ibrahimovića iz Tuzle, anglistkinju Rumenu Bužarovsku iz Skoplja, pa i beogradske mustre Mihajla Pantića i Gorana Korunovića ili novosadsku, Mladena Jakovljevića itd. Nepomenuti neka budu ko počašćeni.
Još jednom za Sofokla i Brehta
Nema mnogo autora na našim scenama koji su sa svega dve ili tri (zapažene) knjige stekli kakav-takav, ali ipak respektabilan status. Toj imaginarnoj grupi pripada i Kristian Novak (1979), znanstvenik i akademski predavač koliko i pisac, eto, srednje generacije. Izuzev prvog romana, Obješeni (2004), koji, priznajem, nisam čitao, svi ostali, posebno „ledolomac“ Črna mati zemla (2014), kao i Ciganin, ali najljepši (2016), naišli su na dobar prijem, završili u teatru, a tek ih, kao što nas obaveštava beleška o piscu, očekuje i dogovorena ekranizacija. Slučaj vlastite pogibelji sledi taj recepcijski i HNK-niz, a zapravo, vrednosno iskače ne tek kao do sada najbolji roman Kristiana Novaka, već i kao reprezentativno atipično ostvarenje savremene hrvatske književnosti i drugih regionalnih scena.
Najpre, ovaj roman je poetički contradictio in adjecto, u isto vreme nešto retro i nešto inovativno, dakle retrovativan. U postupku više je inovativan, iako bočni izdanak aktivističke postmoderne. Naime, roman Slučaj vlastite pogibelji počiva na dva supstrata, jedan je dokumentarni ili stvarnosni, drugi dramski. Taj prvi preuzet je sa stranica crne hronike, drugi iz antičke tragedije koja se ovaplotila i u školskoj lektiri; elem, slučaj suicida u policiji kao posledica maltretmana i Sofoklova Antigona koja će se u tekstu romana javiti dvojako: kao implicitni analoški korelat likovima i zapletu romana, ali i kao tekst koji se citira i koji đaci u dramskoj sekciji jedne srednje škole pripremaju i izvode. Po senzibilitetu, efektima ili intenci, roman je više retro, pa me ne čudi što sam sve vreme imao jak utisak da je uz Sofokla i Bertold Brecht tu negde. Tu ponajmanje mislim na Brehtov postupak očuđenja (V-effekt), preuzet po svoj prilici od Šklovskog i ruskih formalista, iako očuđenja itekako ima i kod Novaka. On, Kristian, eksplicitno razara tzv. pripovednu iluziju teksta upućujući na stvarne događaje od pre desetak godina koji su autoru poslužili kao podstrek da napiše roman. Mislim, jednostavno rečeno, na to da ovaj roman postavlja fundamentalna pitanja morala u društvu, i po tome je retro (možda i retro chic/šik).
Bilo bi neobično zgodno doživeti Kristiana Novaka kao moralistu. Na stranu neadekvatan termin moralista, ali zgodno baš zato da bi se pokazalo kako jedno savremeno književno delo može biti dobro, uzbudljivo i važno ne uprkos tome što nas postavlja pred moralne dileme, nego baš zahvaljujući njima. Ostaću još malo kod formalne strane i jezičko-stilske fakture romana; i te odlike ovaj narativni tekst razotkrivaju kao inovativan. Budući da u Novakovom romanu prostor dele dvoje protagonista, tako je i izdeljen, na dve polovine koje se međusobno zrcale ili ogledaju jedna u drugoj povezane istim slučajem, navodnog samoubistva mladog saobraćajnog policajca, u romanu Nenada Fegeša zvanog Neni. Pa su oba dela pripovedno i grafički različito realizovani. Onaj u kome je protagonistkinja mlada profesorka hrvatskog jezika i književnosti, naracija teče u prvom licu i pretežno u slengu, dok je drugi, u kome pratimo Nenijevog rođenog brata Marka zvanog Marli, takođe policajca, pripadnika interventne jedinice, dat u trećem licu, kao filmski scenario, sav sastavljen od dijaloga i kratkih didaskalija.
U oba dela romana dominira kajkavski dijalekat, i to u toj meri da ćete tokom čitanja poželeti da posegnete za Baladama Petrice Kerempuha, čisto da predahnete uz jezik koji je „bliži“ književnom standardu. Ali, kajkavština ne smeta, čak i kad niste sigurni, u nedostatku fusnota ili rečnika manje poznatih reči, šta pojedini izrazi znače, jer je dijalektom obezbeđen couleur locale, a autor se upisao na listu vitezova zaštitnika kajkavske baštine (da ne kažem baš i heritage-a). No, sad ozbiljno, na stranu tantijeme koje će dobiti od lingvista, sva tri poslednja romana Kristiana Novaka ubedljivo demonstriraju estetski domet pripovedne upotrebe dijalekta, autentičnost a ne muzeološku plesan, zajedno sa funkcionalnim posezanjem za matricama žanra krimića ili romana potrage, istina, u novom romanu u najmanjoj meri.
Nije kriv ubica, kriv je ubijeni
Prepoznajete svakako naslov romana Franza Werfela, koji će „samosagoreti“ na nacističkih 451 Farenhajta. Werfelov naslov je dobra analogija za sudbinu lika Kristijana Novaka, navodnog policajca samoubice, i svojevrsnog Serpika čakovačke policije (Serpico, film Sidneya Lumeta iz 1973.), nepotkupljivog saobraćajnog policajca koji je bespoštedno ispisivao kazne kako obesnoj deci nove elite, tako, bar jednom, i visokim pripadnicima vlasti. U tome je njegova krivica, a unekoliko i „tragička greška“, jer je delovao u duhu zakona, principijelno i tvrdoglavo, ne dopuštajući sebi da progleda kroz prste izgrednicima zbog „višeg interesa“, zvao se taj interes koruptivni sraz policije i (post)tranzicionih tajkuna ili pritisak izvršne vlasti. I zaista, onaj ko je tako glup da se zakona drži ko pijan plota, u regiji u kojoj se zakoni primenjuju samo prema političkim neprijateljima, taj postaje ne samo onaj koji štrči, već i onaj koji inkriminiše sve druge koji pošteno rade svoj posao u službi korupcije i nezameranja. Dakle, postaje u isti mah i crna ovca i bela vrana. Pa će, sasvim logično, baš njegova majka presti crnu vunu i baš nad njegovom kućom će zagraktati vrane da oglase kako je digao ruku na sebe – valjda od stida kad konačno spozna kakav je duševni bol naneo svima koje je kaznio za ludačku vožnju ili drugo opasno ponašanje u saobraćaju.
Dobro, ako smo kod Sofokla još bili u dilemi kojoj se strani privoleti („Na čijoj (si) strani“, pitali bi Ronald Harwood i THCF), na strani Antigone i „večnih“ zakona ili Kreonta i državnog razloga, kod Kristijana Novaka baš i nismo, na strani smo poštenog policajca, mada je slučaj njegovog suicida donekle zamućen, da li ga je bilo ili nije. Kao u svakom dobrom krimiću, gledaocu koji ništa ne zna treba pridružiti srodnu figuru, da zajedno glavinjaju kroz zaplet. Tako se i mi vezujemo uz Marlija, brata navodnog samoubice, koji isprva bez zazora i zrna skepse prihvata službenu verziju, da bi je pod teretom svedočenja bratovljevih kolega doveo u pitanje. (Da, teško je pisati o žanrovskom štivu, makar žanrovski karakter bilo sporedan u romanesknoj složenici, a ne spojlovati ponešto, pa se uzgred izvinjavam zbog toga). No, dilema koju stranu odabrati, počinje da se javlja tek kad Marli postane svestan da je njegov brat bio ozbiljno šikaniran na poslu, pa dobija oblik: treba li se svetiti, kako zahtevaju otac i sestra, ili ne?
I ovde Kristian Novak pravi odlučan raskid sa antičkom tragedijom čiji je dramski mehanizam nepogrešivo naštelovan da izazove katastrofu, baš kao eksplozivna naprava bez crvene žice i Jamesa Bonda sa cvikcanglama (zwikcangle) da uleti u zadnji čas. Verovao ili ne u državni sustav/sistem, Novakov Marli poput Tolstoja delegira osvetu u ruke više instance, istina ovde je to zemaljska pravda, pa se u tom odmaku od tragičkog ishoda može čitati i autorova obnova omalovaženog humanizma koji pokazuje srednji prst Quentinu Tarantinu i Semu Peckinpahu i njihovim megadeath specijalnim efektima. Što se nužno ne mora dalje čitati kao autorov naivni idealizam ili demokratski sentimentalizam. Jer ako čakovačka policija čita romane, kao onomad ljubljanska koja je na šalicu informativne spike zvala Gorana Vojnovića zbog romana Čefurji, raus!, ili možda pre gleda kazališne predstave, eto nama nastavka sage o Marliju i njegovom akademskom „biografu“ i „hroničaru“.
Alarm i opomena
Deo romana Slučaj vlastite pogibelji koji se odvija u školi impresionira na više načina, počev od jedne u slengu izrečene insajderske analize obrazovnog sistema koji je izgubio najveći deo svoje svrhe, davno prevaziđenih pedagoških metoda i oportuno-pragmatičke psihologije đaka i njihovih roditelja, koji profesore tretiraju kao potplaćene bejbisitere za tinejdžere, do nekonvencionalnog metoda psihološkog oslobađanja polaznika dramske sekcije da svojim ulogama pristupe na sebi svojstven i autentičan način.
Ono gde se ovaj deo romana zrcali u prvom, koji nosi dramski zaplet i agon, jeste refleks istog represivnog mehanizma, onog koji je šikanirao i makar posredno odveo u pogibelj odgovornog policajca, a koji će kritički nastrojenu profesorku izvesti pred Etičku komisiju u školi i naterati na otkaz i odlazak iz grada. Taj mehanizam raskriva komplot ili zaveru „duboke države“ koju su u malograđanskom miljeu sklopili najviši nosioci kapitala i izvršne vlasti, koji su u naoko nezavisnim i stručnim institucijama kakve su policija i tužilaštvo, ili škola, instalirali svoje obično partijske „poverenike“ čiji zadatak nije da unaprede njihov rad, već da kontrolišu štetu i u zametku spreče svaku kritičku alternativu. To je poznata, u osnovi krležijanska slika, o dubinski korumpiranom društvu i pojedincima osuđenim na poraz, samo ako se drznu da doslovno razumeju i praktično primene bilo pravilo službe i kodeks profesije bilo univerzalne moralne norme.
Dala bi se tu usput primetiti izvesna škripa motivacionog mehanizma u romanu, recimo kod konflikta profesorke i do tada joj jedne od omiljenih učenica, da profesorka nastupa prejako, lično i nepedagoški, što je jedan dramaturški robusniji vid pokretanja sistema represije koji će se ubrzo otkriti iza neformalnog saveza imućnih i uticajnih roditelja i servilnih školskih birokrata. Ili da se zameri dovođenje u dodir dvoje protagonista, profesorke i Marlija, vaskrsavanjem njihove nekadašnje ljubavne veze, te donekle stereotipnoj epizodi zastrašivanja Marlija da ne pokreće privatnu tužbu, koja je trebalo da se okonča kao iniciranje novog člana u korumpirano bratstvo.
Ali, sve su to sitnice koje ne menjaju zaključak da je Slučaj vlastite pogibelji jedan kreativno osmišljen i precizno složen roman koji uspeva da istovremeno bude lepljivo uzbudljiv do samog kraja i mučno razotkrivajući za jedno ulickano društvo uznemirujuće trulih temelja.
(Tekst preuzet s portala Artkvart. Istaknuti vizual: Aleš Suk)
