(O romanima Poslije zabave Steve Grabovca i Pakrac Vladana Matijevića)
Nagradom ću te, nagradom ćeš me
Za mnoge čitaoce koji imaju znatiželje a nemaju vremena književne nagrade su pouzdan putokaz za kojim knjigama iz prošlogodišnje ponude najpre treba da posegnu. To nema nužno veze sa poverenjem tzv. običnih čitalaca u žirije, koliko sa pomodnom participacijom u nečemu što je aktuelno. Uostalom tako je i sa nagradama Američke filmske akademije poznatijim kao Oskar. Za upućenije i nagrade BAFTA-e i FIPRESCI-ja igraju sličnu ulogu.
Tako na internacionalnoj literarnoj sceni deluje i odavno problematična Nobelova nagrada (kad li to vitezovi švedskog poliglotskog stola stignu da pročitaju romane na, ’ajde da zaokružimo, dvestotinak svetskih jezika, a onda da ih međusobno uporede i svoju procenu zasnuju na relevantnim kriterijumima?), pa Bukerova nagrada, koja se takođe proširila na književnosti van engleskog jezičkog područja ili Gonkurova za frankofoni deo knjigoljubaca.
Na evropskom tlu posebnu ulogu igra tzv. Evropska nagrada za književnost, iako je tu žiri često bivao opskurno sakriven od javnosti. Zvučno ime ove nagrade, na stranu evroskepticizam, „odjekuje“ u ušima potencijalnih konzumenata kada se prevede nepoznati autor ili autorka iz „male književnosti“, jer posluži odlično kao promotivna parola. Često se nađe na koricama knjige bilo kao lenta koja opasuje knjigu bilo kao sastavni deo dizajna korica, kao nekakva tetovaža na licu knjige, koju najčešće pamtimo, uz naslov, baš po tom likovnom rešenju.
A onda dolaze lokalne ili nacionalne nagrade koje su možda marketinški najefikasnije jer to domaća pamet bira domaće naslove. Ove nagrade dobro dođu medijima da ispune vesti, književnim istoričarima da sastave rang liste novih velikana, a autorima, i ponekoj autorki, da ponosno poziraju u svojih 15 minuta slave, da daju nesuvisle izjave o stvarima o kojima malo znaju i da se osete ravnim klasicima koje su čitali u školi a koji su takođe nekad nekako dobili tu istu nagradu. Način izbora, kvalifikacije i ukus žirija, kvalitet produkcije i slične trice, brzo padnu u zaborav da bi na „vetru uspomena“ ostale da vijore tek lente miropomazanih, kao one šarene zastavice pored tibetanskih hramova.
Ali ovaj tekst nije posvećen nagradama. Ovo je tek predimenzioniran uvod u analizu dva romana koji su u Srbiji poneli lentu najboljih u 2023. godini, ovenčani dvema uticajnim nagradama, NIN-ovom i nagradom „Beogradski pobednik“.
Kad književni žiriji marširaju
Čudno je staviti ove dve nagrade u istu rečenicu, NIN-ovu koja kao krepak starčić ove godine obeležava sedam decenija postojanja i nagradu „Beogradski pobednik“ koja je takoreći u pelenama, jer postoji svega tri godine. Ali nije poenta u tome idu li gerijatrija i pedijatrija zajedno, već kako je nastala ova druga i zašto je uopšte pominjem, a šta se zbilo sa onom koja je prvi put dodeljena, kako kažu voditelji, „davne“ 1954. i odmah izazvala nedoumicu koja je vremenom prerasla u skandal i sablazan.
Naime, remek-delo Ive Andrića Prokleta avlija je izbačeno iz konkurencije jer nije bilo doživljeno kao roman, odnosno kao novela ili kratki roman nije razmatrano u konkurenciji za najbolji roman godine. Što 70 godina kasnije deluje dirljivo i smehotresno u isti mah, jer su 2021. i 2022. nagrađene knjige kojima mnogi osporavaju status romana: Deca Milene Marković je poema, ili po žiriju novootkriveni roman u stihovima, a Unutrašnje more Danice Vikićević za neke je nesliveni miš-maš proznih crtica, anegdota, esejističkih refleksija, citata i dnevničkih beleški.
Ali otkud sad nagrada „Beogradski pobednik“? Pa „davne“ 2020. godine grupa živopisnih pisaca, uglavnom muških specimena, tik uoči dodele NIN-ove nagrade za prethodnu godinu, pokrenula je bojkot ove nagrade jer je, da sažmem, žiri nestručan, ne prati savremenu scenu i ne piše kritike, što je zapravo dobrim delom bilo tačno, ali i naginje ka opasnim ideološkim stranputicama, kakve su po njihovom „dubokom“ uvidu „partizanština“ i „jugoslovenština“, što je eto bio datum kada su omražene ideološke aveti iz Hrvatske došle u samo srce desnog kulturnog mainstreama u Srbiji. No, iza ove zbrkane kaobajagi argumentacije krile su se dve stvari: averzija prema tadašnjem laureatu Saši Iliću i njegovom romanu Pas i kontrabas, koji je u međuvremenu došao i do Hrvatske i Meandrovog izdanja, odnosno osećanje da iz svojih ruku gube poluge kulturne moći.
Jer, nacionalisti, ma kojih etničkih krvnih zrnaca bili, iako se međusobno ne podnose a tako neodoljivo liče jedni na druge, navučeni su na mantru zaštite identiteta i jezika i teže tome da vedre i oblače i na kulturnoj sceni. A pošto je NIN, avaj, bio nedeljnik u privatnom vlasništvu i jakog opozicionog usmerenja, nije im preostalo ništa drugo nego da se okupe u zbeg, bace kolektivnu anatemu na NIN-ovu nagradu i krenu u novi književni Hanaan, zemlju obećanih privilegija i ovlašćenja. I gle čuda, jer to zaista beše biblijska povest, institucije ne ostadoše neme, već se tadašnja gradska vlast kao brižna mati odmah oglasi, odreši proračunsku kesu, podiže na noge Biblioteku grada Beograda i pre narednih snegova ni iz čega podiže književnu repliku Meštrovićevog Pobednika.
No, ne lezi vraže, ipak mi živimo u lošoj simbiozi sitkoma i rialitija, početkom ove godine desi se novi okretaj zavrtnja u historiji (post)tranzicionog kapitalizma u Srbiji. Švajcarski vlasnici NIN-a su ovaj poklonili svojoj izvršnoj direktorki, a redakcija, kad je osetila da im se budućnost mrači a nezavisna uređivačka politika sužava, pokupili su pinkle i svi otišli, ostavivši u praznoj redakciji i nesrećnu NIN-ovu nagradu. Tako da se trenutno ne zna ko će ostati u žiriju a ko će nov prihajati i hoće li žiri imati dosadašnju nezavisnost u radu, kao i relativno skromno poznavanje savremene književnosti, odnosno skoro nikakvu praksu pisanja kritika. S druge strane, iako ustoličen znojem bojkotaša, „Beogradski pobednik“ se pokaza veoma nezahvalan stvoriteljima svojim, pa ih nekako izbegavaše da nagradi, što je pretprošle godine toliko ražestilo jednog od njih, Vladimira Kecmanovića, da je povukao svoju knjigu iz konkurencije.
Elem, to je kratak istorijat nastanka nove nagrade koju za minulo leto dobi Vladan Matijević, pisac iz Čačka, da, baš iz te pesme, „Bombardiranje Srbije i Čačka“, za roman Pakrac, dok se NIN-om okiti banjalučki pisac Stevo Grabovac za roman Poslije zabave, o čemu više u narednom poglavlju.
I sociopati ubijaju, zar ne?
U oba romana rat iz 90-ih ima važno mesto i u oba su protagonisti ratni veterani. Ali tu odmah kreće krupna i ključna razlika: kod Matijevića rat je tek mutni košmar i traumatični okidač za lanac novog nasilja u sadašnjosti, dok je za Grabovčeve likove rat prošlost koja ne prolazi i zapravo izvor novih trauma. Ta se razlika najbrže može objasniti različitim nivoima izloženosti ratu: dok je stanovništvo u Srbiji devedesetih živelo pod staklenim zvonom informativne blokade i zvaničnog narativa da Srbija ne učestvuje u ratu, dotle se rat u Hrvatskoj i BiH dešavao svakodnevno pred očima stanovništva.
Otuda sećanje na rat u Srbiji odlikuju posledice sprovedene cenzure: mlađi ionako nisu imali gde da nauče, a nije baš ni da su patili za tim, dok dobar deo stanovništva stariji od 30 godina deluje kao da je isprane memorije. Seća se samo „zločinačke“ NATO-agresije 1999., ali ne i povoda za nju, zločina vojske i policije na Kosovu i masovnog proterivanja albanskog stanovništva. S druge strane, sećanje bosanskih Srba na rat opterećena su brojnim presudama Haškog tribunala i stečenom ulogom glavnih krivaca, što otežava iznijansiran pristup, posebno kad se ima u vidu dominantan stav na javnoj sceni Republike Srpske koji odlikuju poricanje činjenica, izjedanačavanje odgovornosti i teranje inata susedima nekom vrstom separatističkog autoizolacionizma. Tako da ne čudi što u poslednje tri decenije, sa izuzetkom romana Lane Bastašić Uhvati zeca, a i on je napisan daleko od rodne Banjaluke, nema nijednog književnog dela koje među bosanskim Srbima problematizuje nepočinstva vlastite strane. Roman Steve Grabovca je u tom smislu tek blagi iskorak, mada i u njemu dominara nerazjašnjeni zločin nad romskom decom koji se ne može pripisati nijednoj strani a u koji je, zarad trgovine organima, bio uključen i neko iz inostranstva.
Roman Pakrac predstavlja spoj trilera i stvarnosne proze, dakle žanrovskog zapleta i mizanscena društvene margine, u ovom slučaju beogradske Đeram pijace na opštini Zvezdara. Uistinu, ova se pijaca ne nalazi na udaljenoj urbanoj periferiji ili u devastiranom kraju, ali su likovi koje Matijević prati tipični za naturalističku prozu: ulični preprodavci, sitni dileri, lokalni kriminalci i narkomani, te noseći protagonista i narator romana kao propali ratni veteran i policijski doušnik, koji se sve vreme u pripovedanju obraća Pepiju, kao da mu opisuje šta mu se dešava ili mu podnosi raport. U zavisnosti od toga kako shvatimo odnos naratora i Pepija, da li je on zaista njegov nasilan drug sa zapadnoslavonskog ratišta ili naratorov sociopatski alterego, tako će nam se i zaplet otvoriti kao pasijans: ko stoji iza serije uličnih likvidacija o kojima narator neposredno izveštava, kao u nekakvom prenosu uživo. Istini za volju, iako ne želim da spojlujem, nema tu neke velike dileme. Vrlo brzo nam postaje jasno kako treba razumeti ko je Pepi i u tom trenutku žanrovska tenzija romana počinje naglo da pada.
Žanrovski šarm romana Pakrac definitivno nije njegova jača strana, a može mu se štošta zameriti i kad je reč o bar dva motivaciona mehanizma, jednom koji treba ako ne da do kraja objasni zašto je narator takav kakav je, onda bar da ponudi kredibilne opcije, i drugi koji pripada klasičnoj krimi istrazi u koju mi kao čitaoci, ograničeni naratorovom tačkom gledišta, nemamo uvida. Matijević se nije zadovoljio da svog naratora učini obolelim samo od PTSP sindroma, već mu je pridodao nemarne roditelje, zahtevno odrastanje i druge poteškoće koje za nevolju relativizuju njegov psihološki bagaž i sociopatski učinak. No, svejedno je ostala direktna kopča između nezalečenog i nekažnjenog ratnog dobrovoljca i potonjeg svojevrsnog Travisa Bickle-a (iz Scorseseovog filma Taksista) ali ovde bez ikakve ideološke agende.
Ono što je dobro u romanu Vladana Matijevića je dobro izgrađena atmosfera, zreli pripovedački stil autora koji je počeo da objavljuje još u 90-im koji odlikuje i crni humor, istina ovde potisnut u drugi plan, i sijaset dobro oblikovanih, mada i ne dovoljno dramaturški iskorišćenih likova sa urbanog ruba, onih o kojima ne vode računa ni socijalne službe ni najrođeniji, ako ih još imaju. Tako da, kad se podvuče crta, imamo naratološki unekoliko složen roman koji drži pažnju, ali koji teško možemo nazvati društveno ili politički subverzivnim, što autoru i nije bila namera. Ovde nije mesto da se prisetimo svih prethodnih Matijevićevih knjiga priča i romana, ali svakako Pakrac uz prethodni roman Sloboda štampe predstavlja novu fazu u njegovom opusu, mračniju i provokativniju od prethodnih, ali očito ne i dovoljno iritantnu da se autora klone žiriji, pokretači festivala ili funkcioneri lokalne samouprave, odnosno baš oni kojima se ovaj pisac posredno narugao optuživši ih za porast nasilja u društvu, a u nekom daljem izvođenju i za zanemarivanje iskorišćenih pa odbačenih ratnih veterana, odnosno za nepotrebno pokrenute ratove.
Ko se seća, izgore mu sveća
Grabovčev roman je za mene nesumnjivo složenije komponovan, funkcionalno povezan i bolji, odnosno onaj koji je zasluženo poneo lentu NIN-ovog laureata. Što opet, posmatrano sa šireg književno-istorijskog stanovišta, ne znači i da je izuzetan, ali takav je domet tekuće literarne produkcije objavljene u Srbiji. Po svom profilu Poslije zabave je porodični roman i roman odrastanja, evokativna ratna proza i roman o piscu u srednjem dobu, a zapravo i o banjalučkom piscu koji više puta posećuje Sarajevo, što bi pre 90-ih delovalo kao suvišna banalnost a danas ima oblik malog čuda.
Ratna tematika u romanu Poslije zabave Steve Grabovca prisutna je na dva načina, kao naratorova, porodična i očeva trauma iz rata, očeva najviše budući da je često privođen i maltretiran od strane HVO-a u Brodu i kao noseće jezgro romana, šire nedovoljno poznati i neprocesuirani masovni zločin nad romskom decom zarad trgovine organima. To tamno jezgro romana motivacijski služi kao neka vrsta okidača za naratorovo buđenje iz obamrlosti postavši njegova opsesivna tema kao pisca u srednjim godinama, koji se i kao pisac nalazi u svojevrsnoj stvaralačkoj krizi.
I Grabovčev roman poseže za žanrovskom matricom jednog krimi romana, tačnije za njenim bazičnim postupkom detekcije ili istrage/potrage. Narator izvodi dve potrage na dva različita načina. Najpre nastoji da rekonstruiše očevu biografiju, oficira JNA u penziji, žrtve ratne torture, osobe neostvarene spisateljske ambicije, o čemu svedoči neobjavljeni rukopis očevog romana koji narator nalazi, i osobe opsesivno posvećene onome što trenutno radi (pisanje žalbi i molbi različitim instancama), ali i plemenito nesebične (molbe piše bez nadoknade svakome ko ga zamoli za pomoć).
Narator je dete iz očevog drugog braka, koji će tokom romana posetiti svog polubrata u Prijedoru, iz očeve prve porodice, nakon što pronađe polubratovljevo pismo upućeno ocu koje nimalo nežno sumira neke nepovoljne crte očevog karaktera i ponašanja. Dakle, narator kao istraživač ostaje na produktivnoj nepristrasnoj distanci: on nije ni pobunjeni ni zakinuti sin koji se sveti ocu ni porodični nostalgičar s braniteljskom misijom. Otuda mu podaci do kojih dolazi o očevoj ranoj mladosti, kada je neposredno nakon Drugog svetskog rata, postao pripadnik KNOJ-a i surovo se obračunavao sa pripadnicima razbijenih kvislinških formacija, deluju frapantno i odbojno, ali nema potrebu da ih opravda.
Na drugi način, narator je socijalni autsajder i introvertna osoba, skeptična prema svom spisateljskom talentu i distancirana kako prema zajednici sredine u kojoj živi, tako i prema nekadašnjim drugovima iz srednje škole, koje je rat većinom raspršio po belom svetu. To važi i za nekad najbližeg druga iz škole, Damira, koji čini centralnu figuru dela romana koji nosi isti naziv kao i sam roman, Poslije zabave, u kom delu roman dobija svoju bildungs odliku, donoseći portret jedne generacije. Tu se odvija taj after party susret bivših drugova u prigradskoj kući Damirovih roditelja.
No, tek će poglavlje „Djeca“, smešteno u 1992. godinu i dato u trećem licu, dočarati direktan prenos jednog segmenta tog neopisivog ratnog zločina koji krši više tabua. U ovom poglavlju svoju demonsku slavu stiče lik zvani Zeko, važan i za završnicu romana, fizički odbojan, beskrupulozan i nekrofilnih sklonosti, koji će dobiti zadatak da pronađe odbeglu romsku devojčicu Emu.
Sa dilemom o osveti narator će se suočiti na kraju romana, kome Damir priređuje iznenađenje i neposredno ga suočava sa jednim od vinovnika zla. Naratorova doslednost je karakterna i on će reagovati u skladu sa, kako se to kaže, svojom prirodom, koja je sklona nečinjenju ma o čemu da je reč. No, finalne scene donose u neku ruku poražavajuć zaključak. Ne to da je samovolja ćorsokak ili da je retribucija varvarska osveta, već da zakasnela kazna za počinioca postaje upitna iako se doživljava kao spasonosni ritual održanja balansa između zločina i kazne, balansa koji kolokvijalno nazivamo pravdom.
(Tekst preuzet s portala ArtKvart)
