Često legnem umotan pitanjem
da li će mi kad umrem puno ljudi
doć na dženazu.
Podsjeti me na to nečija nagla smrt.
I onda pričam sebi dugo u noć,
kad već jednom melek smrti dođe u našu avliju,
nek tebe prvu povede.
Nije što se bojim,
al ne bih volio da ostaneš sama,
ko sve te žene što ostanu same
kad im muževi odu,
pa da te svijet iz sela još danima poslije dženaze bihuzuri,
dok im ti drhtavim rukama sipaš kafe i sokove.
Ostaću ja,
nek meni dolaze na žalost i spominju sve te ine sitnice
što će se nać među arheološkim iskopinama
jedne povijesti naše.
Pa ću im sav neveseo govorit “jah”,
izgovarat tvoje ime ko da sam pročitao sve ruske romane
ovoga svijeta,
i pričat o našoj mladosti,
toj ljubavi dvoje djece sa Balkana,
predvorja Istoka
i bekstejdža Zapada.
