Maloprije je lajao pas iznad Siročetove kuće,
a onda sam čuo pucanj.
Samo jedan.
I nisam htio pisat tužnu pjesmu,
Foto: Zerina Nezić
al tužne stvari se vani događaju.
Meleci divljaju pod jorganom,
a ti si vaga, esteta.
Al nemoj molim te toliko da se šminkaš,
razmaže se po meni,
i usne mi se osuše i ispucaju,
i sjajilo mi bude po licu
i još milion stvari zbog kojih te volim nenašminkanu.
Jer ja sam zatucani Balkanac koji ne aplicira
ni na šta što je na engleskom.
Ne volim imat irgeta pored sebe.
Volim sve sam.
Gdje ti živi ta Nermina da je ja nazovem,
da joj kažem da ni ja nisam
laskalo otmenih krava i pevač prodanih prava,
već da pevam tužnima.
Jer tuga oslobađa.
A sve bi možda bilo drugačije
da sam rođen ko neko drugi,
neko sretan,
neko s kućom pored mora.
I sve je ljepše kad u Pločama izađeš iz voza
i uđeš u autobus sa klimom
koji vozi za Gradac.
Preplanule Šveđanke,
Kineskinje bosih nogu.
Mali milion slika u memorijskim karticama.
Vazda nosim sok i napušen sam,
u starkama bosih nogu.
Ima tu i brkatih gospodina s novinama
u rukama,
u šorcu i polo majici,
sa sve sandalama na nogama.
I onaj osjećaj kad iza krivine ugledaš
more.
Foto: Zerina Nezić
Kad ugledaš more,
i prije nego ga brkati gospodin ugleda,
skineš ćale,
i više nije sve crno,
kad ugledaš more.
20. juli, 5:38 h, u provinciji
