„Mora je mogla da se pretvori u običnu ženu, ako to poželi. Trebalo je samo bilo kome da prizna da je ona mora, čak drvetu ili zemlji, i da obeća da više neće činiti zla ljudima.“ (Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik)
Na drvenom poštanskom sandučetu bez broja koje se otvaralo i bez ključa pisalo je Janko Serdar.
Nije to bio nikakav heroj iz narodne umotvorine, već pisac koga je, u njegovim mlađim danima, osamdesetih, pretenciozno samonazvana književna javnost smatrala zvezdom u usponu. Čovek koji je “svevremene, mitske sadržaje uspeo da prirodno uklopi u novu formu koja nije samo savremena, već i gotovo proročka”, koji je doneo prijemčivu dubinu, pitku, a surovu kritiku, lakoću koja zakiva mozak i ostale pohvale na svoj račun. Ali i čovek koji je u jednom trenutku samo nestao iz javnosti i koji već dvadeset pet godina nije objavio baš ništa. I, kao što to biva kada neko želi da bude zaboravljen, on i bude zaboravljen. Niko ga se nije setio preko dve decenije.
Foto: Almir Kljuno
Ipak, postoje retki ljudi koji vredno čeprkaju po buvljacima kulturne baštine i, kada tamo pronađu predmet koji im se učini vrednim, ulože određeni napor da njegovu vrednost predstave u novom svetlu. Takva je Sonja. Deo njene doktorske disertacije podrazumeva i niz ciljanih intervjua sa profesionalnim umetnicima različitih vrsta i profila. Tu je bilo dosta njenih poznanika i poznanica, slikara, performera, muzičara. I baš kad se požalila svom bivšem momku kako joj je zafalilo zanimljivih pisaca, on joj je predložio da proba sa Jankom u čiji se komšiluk upravo doselio. Shvativši da je mračna magla mistifikacije koja se razvila oko Jankovog lika samo nepotrebna i imaginarna prepreka pred njenim ciljem, Sonja je krenula u akciju.
I evo je sada, tumara po oronulom hodniku i ne nalazi ono što želi. Zazvoni na prva vrata ispred sebe. Sredovečna žena, zapuštena koliko i zgrada u kojoj živi, samrtnički ljubazno joj govori da Janko živi dole, dole u suterenu. Silazi podsećajući se svojih godina i tuđih života proćerdanih na tumačenje svih književnih silazaka u podzemni svet, staje ispred vrata od punog drveta. Pokuša da pozvoni, ali umesto dugmeta samo zazjapi zloslutna rupa iz koje viri pokidani kabl. Poželi da pokuca, ali je uhvati neobjašnjiva trema, strah. Od čega? Dvoumljenje nije dugo trajalo jer je vrata pred njom otvorio čovek kojeg je tražila.
Njegovo telo nekad je bilo snažno, tako joj je izgledalo. Sada je odavao utisak umornog, beznadežnog čoveka. Pokreti su mu bili spori, umereni, kao da je pazio na svaki dodir, na svaki glas koji napravi.
– Da?
Glas donekle dubok. Pre od starosti nego od muževnosti. Ipak privlačan. Jagodica koja se izraženo pomera pri izgovaranju reči. Često gutanje knedli.
– Sonja. To mi je ime. Dogovorili smo se za razgovor, ako se sećate. Za danas.
– Aha, to si ti. Stani da te pogledam.
Zagledao joj se u lice kao da traži neku nesavršenost.
– Izvoli.
Hrabar korak kojim je ušla u stan bio je podstaknut strahom od sopstvene radoznalosti.
– Znate, pišem doktorski rad iz psihologije umetnosti, na temu faza u kreativnom procesu, pa bih želela da porazgovaramo, da Vam postavim nekoliko standardnih pitanja. Ista postavljam i drugim profesionalnim umetnicima kako bih na kraju dobila dovoljan broj relevantnih odgovora. Nadam se da Vam ne smeta ako uključim diktafon. Tako mi je lakše.
– Espreso?
– Može.
– Aparat za espreso je jedina nova tehnologija koju sam nabavio. Jedina nova stvar koju sam uneo u kuću u poslednjih dvadeset godina. Šećer?
– Malo.
– Mleka nemam. Teško varim.
– Nema problema.
Dve kafe je stavio na sto. Oboje su seli na neudobne drvene stolice, jedno naspram drugog. Prineo je stonu lampu, uključio je i usmerio snop svetla ka svom licu.
– Ispitivanje može da počne.
– Recite mi za početak svoje ime, prezime i zanimanje, kako bih imala i to snimljeno?
– Janko Serdar. Na toliko mogu da pristanem, ali na ostale koncepte, koje podrazumeva pitanje o zanimanju, ne mogu. Niti imam, niti nemam zanimanje. Ne slažem se s pitanjem.
– U redu. S Vaše tačke gledišta, šta predstavlja prvi korak u kreativnom procesu, u pisanju jedne knjige, ili priče?
– Valjda sujeta. Pretencioznost. To je nužno. Prvo. Sanja, beše?
– Sonja.
– Da, tako je. Kakve sise!
Izgovorio je tu opscenost uz nagli trzaj glavom u stranu, kao da je to učinio protiv svoje volje. Onda se vratio u malopređađnji stav, kao da ništa nije rekao. Sonja je zbog toga odlučila da ovaj kompliment ignoriše.
– Kakvu ulogu u tom prvom koraku igra spontanost. Da li prva ideja o delu dolazi spontano, ili se na njoj nekako promišljeno radi?
– Spontano? Spontan je samo pobačaj. Pa, ni on. Dosta velikana je pisalo o svom pisanju. Davali su delotvorne recepte. Nema tu tajni, ima samo onih lenjih i onih koji umeju i žele dovoljno da se skoncentrišu na delo. Da bi se izvršio savršen zločin, neophodan je savršen plan. Ništa spontano. Naravno plan je tajan, zakukuljen.
– A umetnost je zločin?
– Ako se za nešto kažnjava, onda mora da je u pitanju zločin. Kad bih pogledao na svoj život, učinilo bi mi se kao da sam sve vreme bio kažnjavan za neki zločin koji nisam počinio, ili ipak jesam. Na kraju krajeva, posle svega, mogu da kažem da ne volim numinoznost, da mi se smučila svaka nadrialegoričnost poput one kod Kafke, tačnije kod Kafkinih tumača. Ne verujem da postoje procesi bez povoda, posledice bez uzroka, kazne bez zločina. Posledica je siguran znak da je postojao uzrok. Kazna je siguran znak da je postojala krivica. I to nije pojednostavljivanje stvari. Daleko od toga. To je dalekosežno sagledavanje. Kriv sam jer sam se bavio pisanjem. Čak i da ne verujem u to, šta mi vredi, prosto se tako ispostavlja. To polazi od najbanalnijih primera. Od prijatelja koji mogu da prihvate to da ti nešto piskaraš dok si još u gimnaziji. Nekima je to možda i simpatično, ali ako to radiš i posle dvadesete, posle tridesete, posle četrdesete, neće se više baviti tobom. Žaliće te. Osećaćeš se krivim. Kao ja. I sada sam na izdržavanju kazne. Pošteno. Zar ne? Pitaj svakog ozbiljnijeg umetnika ovde, starijeg od četrdeset godina. Ako je iskren, odgovoriće ti da se oseća krivim jer se bavi time čime se bavi.
– Kod većine nisam stekla takav utisak.
– Utisak. Daće sve od sebe da ostave utisak, izgledaće veselo, biće vickasti, ludistički raspoloženi. Jer, ako ne uspeju da uvere sebe i sve oko sebe da, pored svog stvaralaštva, mogu ujedno da budu i popularni, pobednici i šta ti ja znam kakvi sve ne, onda im jedino ostaje da se zavuku u svoje suterene, da drhte i da pišu, slikaju, komponuju, da se osećaju kao prokaženi perverznjaci. Umetnici, u društvu kakvo je, ne mogu biti pobednici. Koliko god da glume različite uloge, oni jednostavno ne mogu biti i mame, i sinovi, i političari, i modne ikone, i sociolozi. Ne mogu ukoliko su zaista umetnici. I zato što nisu sve to što čovek treba da bude, oni bivaju kažnjeni. Ja bivam kažnjen. Svet je kaznionica za nas koji sebe smatramo nevinim. Možda treba da priznamo krivicu.
– A ko Vas kažnjava?
– Ne persiraj, molim te. Naravno, morao sam da ispitam tu svoju krivicu, da saznam odakle dolazi ovo mučenje, ovo duboko razočarenje, ova izgnanost koju građani žele da doživljavaju kao nešto artističko i svojevoljno, jer je to tako svojstveno umetniku, jer je on jedino tako srećan, u samoći, jer on samo tako može da stvara, u gladovanju, jer je sklopio ugovor sa Sotonom o tome da nikog ne sme da voli, jer će se svakom ko ga zavoli sasušiti kosti, dobiće sušicu, porašće mu brkovi, rep. Ne samo građani, već i sami umetnici, nesrećno ušuškani u jasle siromaštva i ontološke opozicije, i sami veruju da ih to što ih niko ne želi, već ih društvo na različite načine samo podnosi, čini jedinstvenim, ili označava njihovu jedinstvenost. I onda, tako neponovljivi i neprimetno subverzivni, nepodnošljivo bedni, počnu da traže groteskne izgovore za svoje postojanje, od teorije o katarzi kroz umetnost, do priča o tome kako krave daju više mleka ako im puštamo Bahove fuge. Idiotski pokušaji utilitarnosti.
– Ali, ako je umetnost zločin, onda je skoro sve što je ljudsko, na neki način zločin, ili bar luksuz. Moral, vera, razgovor, slobodno vreme, dečja igra, ljubav i žalost, kad ne kradeš, ne varaš, ne tučeš slabije…. Sve što nije najogoljenija sebičnost zločin je prema životu i luksuz. I pećinski crtež pračoveka bio je luksuz. To ne kažem ja, već sam pročitala negde, u nekom intervjuu s Konradom, Đerđom naravno, ako se sećam. Možda je to ono što Vi tumačite kao krivicu?
– Ne. Jebo bih te aaa žensko!
Janko je viknuo. I zatim se odjednom smirio i nastavio razgovor. Sonja je ponovo prećutala njegovo incidentno ponašanje.
– Nisam siguran da mogu da se složim. Zašto bismo se tako grčevito držali nekog luksuza. Mislim da tu ima nečeg jačeg, fundamentalnijeg. Ne znam čega.
– Da li je potreba za stvaralaštvom i kod Vas, kao i kod nekih drugih umetnika, toliko jaka da ćete se odreći svega drugog zbog nje?
– To je loša interpretacija izgnanosti umetnika. Kao da je ona dobrovoljan čin. Uh dobraaa! Ta izgnanost ne dolazi od moje volje, ona nije tu zato što je ja želim. Sve više verujem da sam sistematski izbacivan iz života, od prvog puta kada sam poželeo da stvorim nešto što nije dom, ili dete, ili zabava, od svog prvog stiha, koji uzgredbudirečeno i nije toliko loš. Ipak ti ga neću pročitati… Ma šta ja mračim o izgnanstvu i umetnosti. Ovde ljudi ni ne znaju da je književnost nekakva umetnost. Napravi anketu s pitanjem „Šta je književnost?“ i odgovorima: Umetnost, Društvena nauka, Grana psihologije. Verujem da bi većina zaokružila drugi ili treći odgovor. To im je prosto toliko daleko. Izvini, govorim groznim, potpuno neartikulisanim jezikom. Celog života sam cizelirao rečenice, te preduge rečenice. Svaka je morala da ima nekoliko slojeva značenja, da bude istovremeno i pitka i duboka, i pevljiva i nemoguća za pročitati. Divio sam im se. Pasusi i stranice, pa i čitavi romani, nisu u sebi smeli da imaju ponovljenu reč koja bi se na bilo koji način izdvajala. Na primer, ako u prvom odeljku knjige iskoristim reč anahronizam, na dvestapetoj strani ću napisati zastarelost. Sad pred tebe ovde bacam samo đubre. Ovo što ti govorim, to nisu rečenice, to su sekundarne sirovine jezika. Izvini.
– Pa, ne pišemo roman.
– Ja pišem, šta god da radim, pišem neki roman. Ceo moj život je glupi roman. Nije od početka zamišljen kao glup, naravno, već kao remek-delo, jedinstvena celina, unapred promišljena u svakom svom detalju, od početka do kraja, kojoj se ništa ne može oduzeti, niti joj se išta može dodati, a da se njeno savršenstvo ne poremeti. Pesma cela lepa. Neprekidno sam mislio o tom delu, o njegovim delovima, o tome da sve bude precizno uklopljeno.
Foto: Zerina Nezić
– Mislite da niste to postigli?
– Haha, daj, naravno da ne. Niko to nije postigao. Pre ili kasnije se desi nešto ili neko da to životno delo upropasti. A u kurac!
– Zvučite ogorčeno. Šta to vredi, biti ogorčen?
– Stav velikog broja psihologa je da ne vredi. Oni bi ti rekli da je to besmisleno, ali meni se čini da oni imaju određen zadatak koji nije dovoljno sveobuhvatan. Oni se brinu o čoveku, da se čovek oseća dobro, da, neću pogrešiti ako iskoristim i tu prokazanu reč, bude normalan. A to znači da ne bude tako strog prema sebi i da bude dovoljno fleksibilan prema zahtevima društva u kom živi. Koje god društvo to bilo, kakvi god zahtevi to bili. Ipak, ako bi se svi ponašali u skladu sa takvim preporukama, sve bi vekovima ostalo konzervirano. Desila bi se društvena smrt. Svet bi se prvo smlačio, a zatim ohladio do potpune zaleđenosti. Psiholozi su konzervativci.
– Mislim da ge..
– Generalizujem.
– Znači, ili čoveku nije dobro, ili umire.
– Čoveku mora da bude loše da bi živeo.
– Kako mi to što mi je loše garantuje život.
– Izvrćeš teze.
– Ali život se onda sastoji u traganju za problemima, za onim što će me načiniti nesrećnom.
– Ne. Ne tragam ja za onim što će me učiniti nesrećnim, već se samo ne pravim naivan. Ne verujem u laži, ne verujem u parove, veze, porodice, ne verujem u države, u nacije, u letovanja i automobile, u devedeset devet odsto književnosti i umetnosti, u istoriju, ne verujem u sebe. Nije to traganje za nesrećom. To je, ako hoćeš traganje za istinom… s tim što nas ona, kada do njenih malih delova dopremo, nekako nužno učini nesrećnim.
– To je bezizlazna pozicija. Nema pomoći.
– Tako je to kad shvatiš da imaš vid. Ne možeš više da se praviš da ne vidiš. To bi bilo skrnavljenje najvećeg dara.
– Dara od koga? Jeste li hrišćanin?
– Hvataš me za svaku reč. Ne dara, već najveće sposobnosti koje imam. Prosto moram da je koristim. Ne mogu da ne vidim. I da zažmurim, opet bih bio nesrećan, jer bih mrzeo sebe zato što ne koristim ono najvrednije što imam. Jebaću te mala ribice patkice plitka si sigurno plitka!
Trzao je glavom jako i neartikulisano. Plašio ju je.
– Je l’ vam dobro, Janko? Hoćete da isključim diktafon?
– Zašto? Izgledam loše?
– Ne, ali povremeno imate nekontrolisane ispade, bar mi tako izgleda. Vređate me, psujete, trzate glavom.
– Znao sam da će to da se desi. Čim sam sa mladom ženom. Uvek se desi. Nije ni trebalo da pristanem na ovaj razgovor. Mislio sam da znaš. Pretpostavio sam. Kad si već uspela da me pronađeš. Mislio sam da ti je neko rekao. Imam ono što se danas zove turetov sindrom. Pijem neke lekove koji me malo smire, umanje simptome. Obično pomažu, ali sam ih skoro potpuno batalio otkad ne izlazim napolje. Zbog toga sam se i povukao iz javnosti. U početku je to ljudima bilo simpatično, ali kad je uspeh počeo da podrazumeva ručkove s čelnicima zvaničnih institucija, pokazalo se da oni imaju manje razumevanja za moju bolest od razularene omladine. Povukao sam se. Bilo je previše za mene.
Janko drhtavim rukama vadi pilulu iz fioke i guta je bez vode.
– Turetov sindrom. Izvinite, nisam znala. Neću više snimati ako vam je neprijatno. Možemo i malo da se odmorimo, pa posle da nastavimo sa radzgovorom.
– Kako ti hoćeš.
– Lep vam je stan. Ne savremen, ali neočekivano uredan i bogat, a opet ne pretrpan.
– Stan. Navikao sam na njega. Majka je, isfrustrirana svim svojim neostvarenostima, po svaku cenu htela da me izgura iz pasivnih krajeva još kao srednjoškolca, pa me je doselila ovde da živim kao podstanar još sa petnaest godina. Nije mi tada smetalo što je u pitanju suteren, što gledam u noge prolaznika i što imam još četvoro cimera raznih profila. I pored svih njih, nekako sam se izborio za ono što sam doživljavao kao građenje identiteta. Drugim rečima, počeo sam da čitam i da pišem. Počeo sam da silujem prostor, ne bih li u njemu pronašao stih, poetiku. Vrlo mladalački postupak. Čeprkanje po žiškovim rupama u parketu u potrazi za eventualom materijalizacijom nečeg tako neočekivanog kao što je laž predmeta, ili hvatanje trenutka u kom se sudaraju prva jutarnja svetlost s jedne, i magla sa druge strane, u uljanoj mrlji na prozorskom staklu – sve to može da donese nekakve umetničke rezultate, ali nije baš neiscrpno kao što čoveku koji je protežnost vremena iskusio još uvek samo kroz reči može da se učini. Ovde, u ćošku, svake zime se pojavi vlaga. Možeš da zamisliš koliko sam taj detalj rabio pri pisanju prve zbirke poezije. Gotovo polovina motiva je izašla na svetlo dana iz te memle. Zid se obično sam od sebe osuši kad dođe proleće. Sad se vlaga zadržala nešto duže. Nadam se da ti ne smeta.
Sonja pažljivo posmatra taj ugao. Zid jeste star i oronuo, požuteo, ali vlage nema ni u naznakama. Sonja ipak potvrdno klimne glavom.
– Pred kraj osamdesetih, kad sam već postao takozvani poznat pisac, hteli su da me izbace iz ovog stana. Ova zgrada je u vlasništvu grada. Hteli su da izdaju podrumske i prizemne prostorije kao neke lokale. Kucali su, lupali. Ja se nisam odazivao. Protumačili su to kao neki vid protesta. Novine su pisale o surovosti gradskih vlasti. Digla se i javnost, a da ja o tome ništa nisam ni znao. Tek kasnije sam čitao o tome. Tako su me ostavili na miru. Nisam protestovao, jednostavno sam morao tada da budem sam. Morao. Moram da te k…r…e…s…n…e…m!
Sada se već kajala što je došla ovamo. Smetala joj je njegova paćenička poza. I taj turetov sindrom. Obično šmiranje. Eskapizam jednog egomanijaka, jednog idiota.
– A nameštaj… To su razne žene ostavljale. Devojke. Ljubavi, da to tako kažem. Svaka ostavi iza sebe ponešto jedinstveno, naizgled jedinstveno. I ode.
– I baš su sve odlazile. Nikad niste Vi bili ti koji ste otišli?
– Nikada. Oduvek sam se teško snalazio na tom polju. Devojkama sam se sviđao samo u periodima u kojima sam se silio da učestvujem u zabavi. Ponekad sam i sam pomišljao da bih mogao da budem zabavan, duhovit, otvoren, komunikativan. To se ponekoj i dopadne. Onda se poljubimo. Uglavnom, sa poljupcem umesto sreće počinje kraj. Ne i za nju, ali ja ga već vidim. Ona je obično na svoj način euforična. Lepo nam je. Putujemo, uživamo u našim mesima. Stvaramo jedinstvo. Život. Ali, pre ili kasnije, u zavisnosti od njene naivnosti, ili količine dobre volje, postajem joj dosadan. Posle nekog vremena, nužno se vraćam na svoje. A to je da sam zapravo najsrećniji kad ležim u krevetu i čitam, kada radim to nešto što nikom nije potrebno, što nikom nije zanimljivo osim meni, kada se bavim tom apsolutno sebičnom delatnošću. Onda isplivava na površinu činjenica da sve ostalo u životu, i sva ta putovanja, i sav taj seks, i sve to organizovanje, jednostavno samo trpim. Ne želim ja da tako bude, i voljan sam da trpim i dalje, ali ona više nije voljna da živi sa nekim ko trpi život. Ona bi neku jednostavniju, prirodniju pojavu, nešto direktnije, da oseti trenutak. To od mene, bar u autentičnom obliku, ne može da dobije. I odlazi. Onda ja neko vreme uživam u sebi, sam, ali brzo počinjem da izgledam smešan sebi, nepodnošljiv sebi, i osetim potrebu da ponovo izađem, da još jednom pokušam. Uspem. Ona poveruje. Dođe. Donese svoju fotelju, svoju lampu, tepih, posteljinu, kanarinca. Poželi život. Ode. Onda ja neko vreme uživam u sebi…Ukrug.
– Po njihovim ostacima mogu da zaključim da ste imali zanimljiv ljubavni život.
– Verovatno bi većina odmah menjala svoja iskustva za moja. Ali to ne govori ništa dobro o meni, već pre loše o većini. Ja, nasuprot tome, mislim da su sva moja iskustva potpuno bezveze. To je jedna najdosadnija moguća lična istorija. Nikada ne bih pisao autobiografiju. Kako može pisac, sa tom svojom pasivnom delatnošću koja oduzima sve vreme ovog sveta, uzbudljivošću svog života da nadmaši, na primer neku stjuardesu, ili režisera porno filmova? Nikako. I autobiografije treba čitati kao romane, čistu fikciju. Uostalom, sve knjige treba čitati kao fikciju. Onda nam je lakše da se nosimo sa naučnim knjigama, udžbenicima, sa filozofijom, sa istraživanjima, političkim teorijama, istorijom. Kako si uska sigurno si uska uska vrata uska pička.
Poslednje reči su bile izgovorene drugačije od dosadašnjih psovki. Malo blaže, uz neznatniji trzaj glavom. I pored spiska pitanja koji je imala ispred sebe, ti trzaji i nekontrolisano izgovorene reči uvrede sprečavale su Sonju da ispuni svoj plan. Kao da je i ona gubila kontrolu nad sobom. Počela je, spontano, da postavlja pitanja koja nije isplanirala.
– Da li pišete nešto novo?
– Pišem, pišem obimno prozno delo – roman bez kontinuirane priče, poemu sa svim pričama sveta. Svuda je oko mene i u meni ta buduća knjiga. Ne mogu da je se oslobodim. Svuda papiri, iskucane stranice. Za sad se snalazim u tom haosu.
Sonja nigde nije videla ni jedan papir, ni kompjuter, ni mašinu za kucanje. Nije videla ni pisca pred sobom, samo zaboravljenog, starog čoveka koga su stigle logične posledice duge samoizolacije i naučene bespomoćnosti.
– Zove se Svet mora. To je disperzivni prikaz delovanja mora.
– Mora?
– More, bića vrlo živopisno prikazivana u staroj slovenskoj mitologiji. Ono što danas zovemo noćne more. Možeš da ih nađeš u predanjima svih slovenskih naroda. Tumače se kao veštičje ćerke, kao ženska čeljad rođena sa zubima, u krvavoj košuljici, ili rođena od roditelja koji su kršili seksualne zabrane tokom praznika ili menstruacije, kao duše umrlih bez ispovesti. More vilene svetom i guše ljude u snu. One se provlače kroz ključaonice, odžake, kroz svaku rupu. More su inače, preko dana, obične žene koje nisu svesne svojih noćnih aktivnosti. One ne znaju šta rade i zašto to rade. E, u ovoj knjizi hoću da prikažem njihovo delovanje, hoću da dokažem da one postoje. Tako… pronalazim male inserte iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u kojima more špartaju prostorom i vremenom i kažnjavaju ljude gušenjem. Sedaju im na grudi dok su u snu. Oduzimaju im dah. Prikazujem ih kao izvršiteljice kazni za zločine nepoznate kažnjenima.
– Ako su one izvršiteljice kazni, ko je onda sudija. Ko je taj koji kaže: ovaj je kriv, idi, mori ga?
– Ne znam. Ne dajem ja rešenja. Ja samo posmatram. I nadam se da ću knjigu završiti pre nego što odapnem. Pišem, a osećam se tako matoro, sa tako malo preostalog života, poluživota. Dođe mi da se ošamarim, da se pitam: Šta to radiš, kretenu? Onda sebi poetski odgovaram: Klešem spomenike običnim beznačajnostima i ponekoj značajnosti. Onda ih prtim, jedan po jedan, vucaram ih po svom imaginarnom svetu, kao muva bez glave. Za svaki isklesani komad kamena tražim postolje, neko mesto gde će se prema njemu odnositi. Pa onda to mesto ne nađem, jer unapred vidim da se niko neće odnositi prema delima, ne samo mojim. Onda zbacim teret gde god da me uhvati veliki umor. Na kraju – a priznajem, voleo bih kad bi postojao kraj, ili kad bih bar ja u njemu mogao da učestvujem – traženo prestaje da mi bude važno, i ostavljam svoje delo kraj puta, da viri iz trave. Zaboravljen pomen. Naći će se već neko da u njemu prepozna, ništa manje nego boga, maštam, i pišem sebi. Pa odustanem od pisanja. Pa odustanem od odustajanja. I sve tako. To miriše na ukletost.
I dalje je pogledom pokušavala da pronađe neki dokaz njegovog aktualnog književnog stvaralaštva. Ništa. Ovaj će da patetiše sve vreme, pomisli Sonja. Moraće ovo uskoro da prekine.
– I, šta Vam ostaje da činite?
– Ostaje impresionizam. Posmatranje. To je moje delo. Sada mi to izgleda kao jedina poštena umetnost. Ništa ja i nikog nisam promenio. Težio sam svođenju svog izraza tokom cele, da to tako nazovem, književne karijere. Počeo sam bahato, barokno, maniristički, fantazmagorijski, pisao poeziju i prozu širokog zamaha. Onda sam se svodio, jer je to ljudima izgledalo previše prepušteno, premalo akademski. Trebalo je doći do dovoljno jednostavnog jezika, dovoljno jednostavne forme. Svođenje, izbacivanje, smirivanje, sve do potpuno sirovih crtica koje su činile dve knjige koje sam napisao u četrdesetim. Tada sam počeo i da dobijam nagrade. Sad shvatam da to sa svođenjem stila nema neke veze. Svako ko iole pristojno piše, a ne odustane od književnosti i u petoj deceniji svog života, još ako se dovoljno dugo kreće u krugovima u kojima se kreću i kritičari, profesori, profesionalni članovi žirija, svakako će dobiti bar neku nagradu. A kada dobije jednu, dobiće i drugu. To tako ide. Premalo nas je uopšte zainteresovanih za književnost, i ako smo dovoljno uporni, doći će i naših gorkih pet minuta. Uvek prekasno, ali bolje i to nego ništa, mislimo se. Svako želi da bude nagrađivan. Oni koji izgledaju najnepretenciozniji, oni možda najviše. Jedino što je nepretenciozno, to je impresionizam. Umetnost bez manipulacije, bez stava, bez stvaralaštva ako hoćeš. Umetnost posvećena svetu, prirodi, drugosti. Naravno, ne govorim ja o toliko puta propalim povratcima prirodi. To prosto ne funkcioniše. Voleo bih samo da mogu da pišem ono što je vidljivo, iako mi se nekada čini da je prekasno za to, da sam već previše prljav za takvo iskupljenje. Prljav sam. Toliko sam prljav da ne mogu da počnem bilo šta. Prljav sam iznutra. Ako mi se približiš, osetićeš kiseli smrad. Ne smrdi mi to kvaran zub iz usta. Smrdi iz duše. Radio sam na tom prljanju decenijama. I ne samo ja, ceo je svet radio na tome.
– Zvučite nesrećno. Da li je to stvarno nužno za stvaranje, za umetnost, za život?
– Sve vreme sam od života nešto želeo, od budućnosti nešto tražio, smišljao lične i masovne utopije, male, konkretne, naizgled ostvarive planove, pravio aporije da se njima zanimam zimama, godinama. Ne bih da potežem jedan dosadan argument, ali, vaspitavan sam na način koji mi nije dozvoljavao da budem srećan. Ne, nije sporedna posledica mog vaspitanja bila nesreća, već je ne biti srećan bio glavni, a nikada izrečeni kredo tog bolnog procesa. Trebalo je još sa petnaest godina, čim sam iole odrastao, da shvatim da od sreće za mene nema ništa i da se posvetim drugim stvarima, a ne da decenijama čeprkam po ljudskom mulju da bih sebi podario nešto nalik iskrenom osmehu. Kako si čvrrrrrsta mačkice pičkice čvrrrsta eksplodiraću te! A ti, ti si kao srećna kad pišeš. I nemoj mi reći da se ne baviš književnom praksom, da te stvaralački eros zanima samo sa distanciranog analitičkog stanovišta. Danas se u društvu, pogotovo njegovom akademskom delu, oseća neprijateljstvo prema autorstvu. Kao da živi ljudi, savremenici, nisu dovoljno dostojni stvaralačkog čina. Na to se gleda sa nipodaštavanjem. Jer, to vreme je valjda prošlo – vreme velikana. Uvek je vreme velikana prošlo i ono nikad ne pripada današnjici. Nikako ne biti prorok u svom vremenu. To je od straha, kao i mnogo šta drugo, svakodnevnije. Od straha od stvaralaštva. Eksplodiraću!
Sada je već počinjala da prezire tog histeričnog, neiživljenog starca kojeg niko ne posećuje i koji je ustvari jedva dočekao nekoga kome bi mogao ovako da popuje. Nastavio je.
– A možda sam sam sebi kazna, sam svoja mora. Nepodnošljiva sam picajzla i perfekcionista. Teško je sa mnom takvim podneti i par minuta. Zamisli samo kako je meni koji sam sa sobom non-stop. Primećujem da sve relativizujem, da u razgovoru koristim mnogo ograda. Ograđujem se od svake izjave, od svakog termina koji upotrebim, od svačega što bi moglo da izgleda kao stav, ili kao savet. Kako sam stario, postajao sam toga sve više svestan, ali nisam nikada uspevao da se oslobodim tog glupog manira. Kada bih sređivao svoje knjige u nastajanju, skoro dvadeset odsto prve ruke rukopisa bi otpadalo svaki put kada bih izbacivao samo verbalne ograde. U ranijim radovima toga je bilo i više. Smešno mi je sve to. Nepotrebno je. Ograde se podrazumevaju. Ili bi bar trebalo da se podrazumevaju. Ograđujem se jednom za svagda, od svega. To je od nedostatka karaktera. Mislim da moj otac ima dosta veze sa tim. On je bio najtolerantniji čovek koga sam ikad upoznao i voleo sam ga jer je za sve, za baš svaki moj dečji i mladalački ispad iracionalnosti i nerazuma imao potpuno razumevanje. Nasmejao bi se kao da zna da će na kraju sve da bude u redu. Sve će biti u redu ako ne budemo delovali. Kasnije sam shvatio da poreklo te njegove tolerancije nije bilo ideološko, već je njen uzrok bila lenjost. On nije bio liberalan. Jednostavno ga je mrzelo da reaguje. Puštao je stvari da mu izmiču, da prolaze. Ponekad se pitam da li je možda bio u pravu. Kad se uporede emotivni, materijalni, intelektualni bilansi proaktivnih i pasivnih ljudi, da li se isplati biti aktivan? Zavisi u kom društvu, u kakvoj okolini.
Foto: Zerina Nezić
Njen prezir se pretvarao u nešto drugo. Najpre je posmatrala njegov izmučeni um, njegovu tako samu dušu, a onda je počela da posmatra njegovo telo. Bilo je nekako veliko, domiralo je prostorom. Činilo joj se da, iako trom i krhak, može da uplaši svakog mladog vetropira. Onda je počela da ga sluša. Reči su bile divlje, ali taj glas je sada bio tako smiren, očinski, da se uvučeš u njega kao u postelju. Privukao ju je.
– Sonja. Kako me to gledaš?
Prišao joj je i dovukao svoju stolicu do njene. Posmatrao ju je kao da se u njemu probudilo sećanje na strast. Kao da je taj pogled Sonju ostavio bez sposobnosti na borbu, kao da se odjednom predala.
– Hoćeš da me vidiš bez odeće?
Pitao ju je šapatom gotovo joj dodirujući uvo usnama. To je bilo tako besmisleno i glupo. Smešno. Ali je kroz njenu kožu prostrujao talas koji je zapljusnuo celo njeno fizičko biće. Duboki uzdah je podigao njene grudi. Noge su se jedva primetno raširile.
– Poljubi me.
Bila je poslušna. Poljubila ga je u vrat. I on je nju poljubio u bradu. Dodirnula mu je koleno. Onda je on još jednom trznuo glavom i naglo se odmakao.
– U pičku materinu! Misliš da sad želim da te dodirujem, da hoću seks s tobom?
Odćutala je.
– Najviše na svetu. Ali to ne može da se desi. Pogledaj ti ovo telo. Možda ga ne vidiš dobro. Pogledaj ga.
Ustao je i počeo je da se svlači. Radio je to brzo, energično, pokreti kao ništa što je videla do sad u ovom stanu, kao predsmrtni trzaji. Bili su to predsmrtni trzaji.
– Vidiš, ova moja telesina više uopšte ne funkcioniše. Da bih mogao da obavim najelementarniju fiziološku potrebu kao što je pražnjenje, svakog jutra u osam sati moram da zavlačim čep u čmar. I onda čekam. Nemam ja preterani problem s ponižavajućim karakterom takve delatnosti, ništa nije ponižavajuće – to je glupa kategorija, već sa njenom uzaludnošću. Samo nekada uspem. Nekada i ne uspem. Govna se nećkaju, ali krv ne. Umem da liptim do iznemoglosti. To me toliko iscrpi da mi ne preostaje ništa drugo nego da ostatak prepodneva provedem u krevetu u nadi da ću da zaspim, jer ne mogu ništa drugo da radim u bolnom poluležećem i polubočnom položaju – jedinom koji sam u mogućnosti da zauzmem. Sve me peče. Ruke mi trnu. Ta pojava je dugo godina predstavljala povremeni problem koji sam ignorisao, jer sve je nekako radilo. Sada desna ne prestaje. Mali i domali prst najveći dao vremena provode kao prsti nekog leša. Pogledaj.
Kažiprstom leve je mrdao dva prsta desne šake. Landarali su nezainteresovano.
– A o gušenjima i da ne govorim. Astma. Na sve sam postao alergičan. Na ovu vlagu. Noću se budim po deset puta. Gubim dah. Osećam memlu u dušniku, u plućima, u ustima. Guši me. Guši. Do pre deset godina redovno sam trčao. To je navika iz mladosti koju sam putem neke veštačke motivacije, usiljene pozitivne filozofije i čudesne volje održavao i u odraslom dobu, ali prosto mi više nije bilo stalo. Prestao sam. Desila se neka bezazlena povreda kolena koju sam iskoristio kao opravdanje da prestanem sa svakom vrstom fizičke aktivnosti. Ostale su mi bele, mršave noge starca i groteskni stomak koji prekriva beskrajnu maljavost oko beskorisnog kurca.
Stajao je pred njom bez ijednog dela odeće na sebi. Pa se sručio u fotelju.
– Možda nekog, na vrlo čudan, bizaran, perverzan način može da zainteresuje jedan, kako da ga nazovem, iskusan um, za kog se može pomisliti da je odustao i od sveta i od sebe. Možda se nekom učini da se emotivno povezao sa tom, zapravo ni po čemu vrednom i jedinstvenom pojavom. Ali niko ne može da me nagovori da ova nakaznost što je možda nekad, u jednom trenutku bila nalik telu, nekom može da bude privlačna, iskreno, autentično privlačna. Ni ne pokušavaj da racionalizuješ. Znam o čemu govorim. Otprilike kad sam prešao pedesetu prestao sam i da pokušavam da privučem devojke i žene. Digao sam ruke od toga i počeo sam da plaćam za seks. Jednom kad razbiješ etički zid koji ti se celog života činio kao neukrotiva građevina, otvaraju ti se neslućene mogućnosti. Tek sam onda zapravo počeo da se bavim sopstvenom seksualnošću i svim potiskivanim željama. Mogao sam sebi sve da priuštim. Usledilo je dve ili tri godine onoga što bi neko nazvao desadovskom apokalipsom. A danas? I kada bi me uveravala da te privlačim, ne bih ti nikako verovao. Ne vredi… Ne vredi. Možda jedino ako bih ti platio. Tako me bar ne lažeš.
– Pa, plati mi.
– Platiću ti. Skini se.
Skidala se polako. Osećala bi se manje neprijatno da je tu bilo neke muzike, mirisa, da je bilo još ljudi. Ovako joj je bilo vrlo hladno. Nikada nije imala problem kada bi dolazio taj trenutak da pokaže svoje telo, ali sada je bila posramljena, i uzbuđena. Ipak je htela to da uradi. Po svaku cenu. Kao da nije bio u pitanju izbor, već naredba. Bila je lepa. To se videlo u njegovim očima. Gledao ju je bez reči.
Dohvatio je palu košulju i iz džepa izvadio novčanicu od deset evra. Bacio ju je na Sonju. Zatim još deset i još deset. Tada je počeo da mu se diže. Sela mu je u krilo i počela da ga dodiruje. Naglo ju je i grubo odgurnuo.
– Kurvice!
Počeo je da plače. Jecao je i to jecanje se utišavalo do nerazumljivosti reči koje je kroz jecaje izgovarao. Kao da je odjednom shvatio da je go, pa je brzo pokrio svoju golotinju velikim listom iščupanim iz sredine časopisa koji je, otvoren, ležao na podu pored njega. Onda, kao da to nije bilo dovoljno, briznuo je u plač i otrčao u hodnik.
Dugo ga nije bilo.
Dok je on bio zatvoren u toaletu, Sonja je poželela da se detaljnije upozna sa njegovim životnim prostorom. Lutala je po stanu pokušavajući da nađe neki trag, ne zna čega. Možda knjige, pomislila je. Ako bude videla šta Janko čita, možda će joj to pomoći da shvati šta on hoće.
Ni u jednoj od tri sobe se nije nalazila ni jedna knjiga. Koliko god da je tražila, nije mogla da nađe nikakav štampani materijal. Jedini tekst koji je boravio u ovom stanu bile su stranice koje su malopre pokrivale negovu usnulu muškost, a koje je bacio otrčavši u toalet. Pokupila ih je sa poda. U pitanju je bio deo starog izdanja magazina o arhitekturi posvećen borbi protiv vlage. Između ostalog, tu je pisalo:
“Najopasnije prisustvo vode po ljudsko zdravlje je njeno gasovito agregatno stanje. Nevidljivo prisustvo vodene pare ne alarmira čovekovu svest da obrati pažnju na njeno povećano prisustvo u vazduhu, što kao posledicu ima zdravstvene tegobe, stanje umanjene radne efikasnosti, osećaj neraspolozenja i depresivno ponašanje.
Vlaga je jedan od najvažnijih uzroka propadanja građevina, naročito ako su u pitanju stare zgrade. Zbog prisustva vode na zidovima se pojavljuju mrlje, buđ, a vremenom zidne strukture mogu da pretrpe oštećenja koja se teško saniraju. Najopasniji oblik vlage je kapilarna vlaga koja nastaje zbog osobine vode da se kapilarno kreće putem osmotskih procesa. Rastvorene soli izbijaju na površinu zida dovodeći do mrvljenja maltera…”
Slede detaljni saveti o tome kako se boriti protiv svake od različitih vrsta vlage.
Papir je bio star i pohaban, redovi podvlačeni mnogo puta, tako da su se neke od reči teško razaznavale. Moglo se zaključiti da je sve ovo mnogo puta čitano, kao napamet učeno.
Dok je držala otvorene stranice časopisa, Sonja nije čula ni glasa on Janka. Obukla se i prišla vratima kupatila. Osluškivala je šta se dešava unutra. Ništa se nije čulo. Dozvala ga je tiho:
– Janko.
Ni glasa. Dozvala ga je glasno. Ni glasa. Lupila je rukom par puta po vratima. Ništa. Gurnula ih je. Bilo je otključano. Nije bio tamo.
Otišla je do najudaljenije prostorije, sobe na kraju hodnika. On je tamo ležao u krevetu čekajući je.
– Hajde, znam da si došla da me ugušiš. Hajde, na posao!
Prišla mu je. Poljubila ga je u obraz. Disao je. Nežno i polagano, popela se na njega. Opkoračila ga ja i sela mu na grudi dok mu je glava sporo klizila niz jastuk. Počela je da se njiše kukovima napred nazad, brzo i strastveno. Šakama mu je nežno pritiskala vrat, zatvarala usta, nos, kao da želi da ga udavi. Onda se zaustavila, skoncentrisala i pišnula uzanim mlazom na njegove dlakave grudi. Vruća mokraća je natapala njegove prosede malje. Onda se približila njegovom jednako dlakavom uvetu, nasmejala se i prošaputala:
– Matori, jebala te tvoja mizogina mitologija.
Pri izlasku iz zgrade, sagla se kao da je nešto ispustila. Prinela je lice zemlji i zadržala se u toj pozi nekoliko sekundi.
Šest meseci kasnije, na osnovu svoje doktorske disertacije, Sonja je dobila poziv za rad na mestu docenta predavača na novoj katedri za multidistiplinarne studije Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Odbila je.
