Bernar je rekao, zajebali smo se, avion sleće tek za 1 sat. Dobro, rekao sam, hajde da negde uzmemo još piva. Fantom slobode u obličju mini-vana jezdi praznim ulicama nove, polu-priznate, poslovično razjebane prestonice. Ne znam kako da apsorbujem i interpretiram sve što vidim oko sebe. Zaista je teško odupreti se valjda prirodnom porivu da sve to vidiš kao Bejrut, Sajgon ili tako nešto, što te se dotiče samo na najopštijoj ljudskoj ravni. Hoćeš Peju? Ma neću, stvarno je odvratno, uzmi Skopsko, ili već nešto… Uh, kud se setih Skoplja, i tamo se ubijaju, sad će me proganjati cele noći, mladi skopski maligani. I za Krunu uzmi par komada, da se osveži čovek kad sleti. Dečko iz Makedonije je imao odličan nastup, baš mi se svidelo šta je čitao, koliko sam uspeo da razumem. Doneo je pivo, Bernar iz Prištine, sjajan tip u elegantnom sakou, više od šofera manje od terapeuta, vozimo se dalje, pravo u srce noći i Srbije, širokim novim bulevarima. Da čuješ što imam jugonostalgije, Bijelo dugme i Dino… Ahem, ne znam ti ja to… A jel znaš ono, Neću neću dijamante? Znam, može. Šljašteća pesma za ovu noć.
Odjednom je Priština velika i prazna, noć sakriva dovoljno, mnogo se razlikuje od onog haotičnog grada koji sam video i u njemu se stalno gubio pre par godina. Deca igraju fudbal ispred zgrade vlade, toga se sećam. I rupa se sećam, jezivih neobeleženih zastrašujuće dubokih rupa o kojima je Jeton pisao. Sada ih nema nigde na vidiku, promiču gradska svetla glatkim asfaltom, mogao bi ovo biti bilo koji grad na svetu, sa jednom kapljicom uznemirujuće sumnje.
Aerodrom izgleda kao da ga je upravo napustio poslednji avion za evakuaciju.
(Foto: Besart Gerguri, Commons Wikimedia)
Sećam se kako su Rusi po završetku NATO akcije jurili iz Bosne da zauzmu aerodrom. Srećom, njih sada nema. Prazan bife u čekaonici, malobrojni polusvet u kasnoj noćnoj defanzivi oprezno pogledava na pridošlice. Svoje pivo nosimo sa sobom, ali to nikome ne smeta, pričamo na srpskom. U neko doba eto ti Krune, mog urednika, životinja se prizemljila. Vidim da je zadovoljan što smo mu spremili osveženje. Etnički je hendikepiran, ali njegovo češko poreklo ipak ne uspeva da sasvim uništi veru u kulturnu baštinu i vrednosti Južnih Slavena i pridruženih članova. Pišam uz bilbord kod izlaza, Bernar ponovo vozi u noć, neću neću dijamante.
Konačno sam upoznao svog prevodioca. Fadil Bajraj, veliki savremenik u ovoj maloj geografiji. Kod ulaza u kulturni centar grupa ljudi sedela je na stolicama rasporedjenim u krug, nikog ne prepoznajem, ali verujem da je čovek sa držanjem Bika-koji–sedi upravo Fadilj. Drevni bitnik, nešto između hipika i trojezičnog Navaho vrača. U centru kruga je dvolitarska flaša rakije. Malo se zagledamo međusobno, pa se i ja uključim u krug, a dalje – kako mora.
Spavali smo, doduše tek ponekad kad nas baš sustigne, u hotelu Begoli. Kad sam prošli put bio tu, probijali su vertikalu kroz čitavu zgradu, da ugrade lift. Lift je sada ugrađen, ali pokvaren. Delio sam sobu sa urednikom i kritičarem, o sreće. Sa poslednjeg sprata hotela pogled je pucao na grad ko snajper. Kao što ja gledam ovu ženu dole, kako u stešnjenom dvorištancetu pere tepih, tako je taj snajperista gledao mog drugara, tada sasvim mladog dečaka, i njegovu majku, dok su pokušavali da pobegnu iz svog gradića – odabrao je majku, ne razumem ali zbog nečega joj nije dopustio da pobegne. Ili je nišanio u dečaka, pa promašio. Kakav ratnik, krstaš.
(Foto: Almir Kljuno)
Ivana mi je poklonila knjigu iz koje je čitala. Dobra je to knjiga, sigurno, ali takva da je smeš otvoriti samo kad ti je moral na zavidnom nivou. Zato sam je odmah sakrio u kofer i vadim je samo kada sam spreman da se precenim. Vukovar i Priština, kakav magičan spoj, ali treba to svariti, i ostati trezan, i sutradan raditi nešto drugo.
Arben je dobro oznojio domaću publiku, pesmom o staroj Srpkinji koju oslobodioci bace kroz prozor da bi zaradili njen stan. Pravio je pauze da bi pojasnio neke nijanse, reference i skrivene citate i parafraze, a publika je nemo dahtala „dosta“.
„Vidi“, kaže urednik, „Svi peru tepihe…“ Da, odgovaram, i po Srbiji se može opaziti taj fetiš, dragoceni tepih koji se redovno riba. „A zamisli kako bi se gazda Begoli iznenadio da mu mi sada operemo ove tepihe ovde, i stavimo na balkon da se suše…“ Krkljavi smeh. E, pa, nisi ti džaba urednik. Fakat, moramo se smejati, uprkos krkljanju i snajperu. A kritičar i dalje zamišljen, teoretiše ko bi mogla da bude ta žena čiji su se uzdasi, jecaji i povremeni vriskovi sreće čitave noći izlivali iz hotela i lomili o zidove u klisuri kaldrmisane ulice, u najmlađoj balkanskoj prestonici. Ko god da je, sa sigurnošću znamo da ih je noćas ovde bilo bar dvoje srećnih, živi bili.
