Nakon presude koju je sutkinja Vesna Sekulić izrekla Petru Lukoviću zbog parodije pesme Radmile Lazić, postalo je jasno da je jednom ozloglašenom književnom žanru najzad odzvonilo. Ima više od sto godina kako se pod maskom parodije izvrgavaju ruglu naši ugledni književnici i njihova dela, kako se vređaju naše literarne svetinje i udara na ugled pisaca, a sudstvo, indolentno kakvog ga je bog dao, ne reaguje. Toliki su velikani pisane reči podvrgnuti giljotini parodije, a nijedan pisac se do sada nije usudio da tuži zle parodičare, valjda se bojeći suda javnosti i da ne ispadne glup u društvu. Srećom po pravdu, Radmila Lazić nije imala tih problema, a još je veća sreća što je naletela na sutkinju koja s njom deli animozitet prema parodiji kao navodno književnom žanru. Dosta je bilo popuštanja parodičarima, dosta je naše društvo imalo razumevanja za ove zlikovce kojima ništa nije sveto, ni pesma ni stih, najzad je došlo vreme da se takvoj opasnoj parodijskoj praksi stane u kraj. Ova presuda je prekretnica u istoriji književnosti, njome je praktično parodija kao književni žanr zvanično zabranjena. Ako se neko slučajno ubuduće drzne da parodira nekog pisca, sad bar zna šta ga čeka. Parodija neće proći!
Zločinačka delatnost navodnog parodičara
Luković je dolijao, ali su se mnogi kriminalci koji se kriju pod krinkom parodičara izvukli, pogotovo u prošlim vremenima mrskog socijalizma i još gore kraljevine u kojima se uopšte nije držalo do prava i pravde. Koliko se takvih zlotvora izvuklo, koliko je njih izmaklo ruci pravde, broja im se ne zna. Što je najgore, Luković je malo dete u odnosu na svoje prethodnike. Evo, na primer, Stanislav Vinaver (kog ne treba mešati s Binaverom koji se pominje u presudi, mada je verovatno reč o istoj osobi). Tom manijaku nikad nije bilo dosta parodije. Parodijama se odao još kao golobradi mladić, pod uticajem lošeg društva. Prvo je objavio niz parodija u ciklusu “Pesnički spisi Trajka Ćirića (Mlađeg)” u okviru pesničke knjige “Mjeća” 1911. godine. Pošto pravosuđe nije reagovalo, posle Prvog svetskog rata je nastavio sa svojom zločinačkom parodijskom delatnošću i to još intenzivnije. Objavio je “Pantologiju novije srpske pelengirike” 1920. godine, pa je potom stalno proširivao to izdanje u kojem je udario na celokupnu istoriju naše poezije, od usmene do savremene, a iz naslova se jasno vidi da je očepio i Bogdana Popovića. Potom je objavio “Novu pantologiju pelengirike” 1922. godine, a na kraju je izdao “Najnoviju pantologiju novije srpske i jugoslovenske pelengirike” 1938. godine.
Naravno, pošto ga niko nije tužio, a pravosuđe se pravilo kao da se ništa ne dešava, Vinaver je nastavio da parodira sve što mu padne pod ruku. Međutim, iako ga država nije zaustavila sudskim putem u ovoj zločinačkoj delatnosti, našla je načina da ga bar privremeno uspori. Rukopis parodija “Alajbegova slama” koji je pripremio za štampu, nijedan izdavač nije hteo da objavi za Vinaverovog života, izašao je tek posthumno. Eto, bar su izdavači imali snage da se odupru ovoj parodijskoj pošasti, bar je neko bio prethodnica sutkinje Vesne Sekulić.
Skrnavljenje dela Miloša Crnjanskog
Zahvaljujući neukoj kritici, u istoriji srpske književnosti se uvrežilo mišljenje da su Vinaverove nazovi pesme validna i vredna književna dela, iako je svakom pametnom jasno da je reč o najobičnijim uvredama, difamacijama, klevetama i skrnavljenju, sračunatim da parodiranim piscima izazovu duševnu bol natprirodnog intenziteta koja jedino nekom novčanom odštetom može da bude koliko-toliko sanirana. Jednostavno, Vinaver neprestano udara na ličnost pisca kog podvrgava parodiji.
Evo čime se sve taj zlikovac služio. Ono što Lazić reče na sudu za Lukovićevu parodiju – “pesma skrnavi dodavanjem aluzija i konkretnih primera koji se odnose samo na moju ličnost a ne na pesmu”, to bi moglo u još većoj meri da se primeni na Vinavera. Recimo, pesma “Pomračenje” u kojoj parodira Miloša Crnjanskog počinje stihom “Ja ne verujem više u Kopaonik i u Gecu Kona”, što je providna aluzija s konkretnim primerima iz života Crnjanskog, koja nema nikakve veze s parodiranom pesmom. U ime istog nesrećnog Crnjanskog, Vinaver piše sledeće stihove:
“Sa jednom golom smrekom
U umornom mraku
I sa jednom zelenom rekom
Ja plavo živim u divljem braku.
I sa jednim potokom.”
Potpuno je jasno da je ovo obična kleveta, jer Crnjanski nije živeo u divljem braku sa smrekom, a ni sa zelenom rekom, a pogotovo ne sa potokom. Ako ovo ne zaslužuje tužbu, ili bar izazivanje na dvoboj, ili u najmanju ruku premlaćivanje na ulici, ja onda stvarno ne znam šta bi moglo čoveka da uvredi. Čisto “skrnavljenje autorskog dela”, da se izrazimo sudskim rečnikom. Čudno da se Vinaver tako olako izvukao, budući da Crnjanski nije bio nimalo mekan čovek.
Vređanje Krkleca, Srba i Hrvata
Ovo bi nekako i moglo da prođe, ipak su to nekakvi stihovi, sve može da se podvede pod tu ogavnu parodiju, ali ima u “Pantologiji” tekstova koji su pisani samo da bi uvredili nekog autora. Na primer, sledeći tekst:
“Pesma g. Krkleca
Uredništvo Pantologije izvinjuje se pred poštovanim čitaocima što nije bilo u stanju doneti pesmu g. Krkleca.
Stvar je, na ime, u ovom.
Urednik je dobio masu rukopisa (među njima i g. Krklecov) u sprovodnim pismima. Mnogi su rukopisi bili bez potpisa, a kako su neka pisma u uređivanju usled urednikovog murdarluka propala, to je urednik morao sam da određuje šta je čije. Ali i pri svem trudu i kraj sve poznate originalnosti g. Krkleca urednik nije bio kadar da prepozna pesmu pisca “Srebrne ceste”. Sumnja je pala na čitavo jedno tuce neodredljivih pesama.”
Recite pošteno, da je ovako nešto neko napisao o vama, da li biste ga tužili. Naravno da biste presavili tabak i zločinca gonili do sudnjeg dana, jer je to jedini način da se ovakvim zlotvorima stane u kraj. Ovo nije parodija, već direktan udar na Gustava Krkleca, kojem se odriče svaki pesnički talenat i originalnost. Što bi rekla Lazić, njegov ugled kao književnika je narušen, oseća se uvređeno i lično i profesionalno.
Nije se Vinaver zaustavio samo na vređanju pojedinih uglednih ličnosti, već je udario na čitave narode. U tekstu “Pred novim ratom” koji pripisuje profesoru istorije Stanoju Stanojeviću, ovaj kriminalac piše: “Hrvati su poreklom Srbi. To su bili Srbi koji su se mnogo hrvali pa ih prozvaše Hrvati.” Sve uvreda do uvrede i kleveta do kleveta. Da se bar zaustavio na Hrvatima, nekako bismo mu to i oprostili, ali njemu vređanja nikad dosta. Odmah posle grešnog Stanoja, na red je došao Rudolf Hercog. U tekstu “Neverovatna pokvarenost srpskog naroda” Vinaver ovako kaže: “Srbi su ogranak Hrvata koji se vratio divljaštvu. Najbolji dokaz da su Srbi divljaci jeste da ne znaju ni obična slova. Na svome grbu: samo sloga Srbina spasava, oni su slovo s dva puta okrenuli natraške”. Pa ovom čoveku ništa nije sveto! Ni velikani srpske književnosti, ni Hrvati (što mu je teško zameriti, ali dobro, da ne cepidlačimo), pa čak ni njegovi rođeni Srbi! Šteta što je mrtav, odmah bi ga trebalo na sud.
Da li su pisci bukve ili ne znaju srpski?
Vinaveru blasfemija, uvreda i kleveta nikad dosta, prosto ne može da ih se zasiti, njemu je zlostavljanje i difamiranje drugih pisaca duševna hrana. U tu svrhu je smišljao oglase kojima je želeo da ponizi pisce i da im naruši ugled. Ponovo mu se na meti našao nesrećni Miloš Crnjanski:
“Javljam prijateljima da sam u duhu svoje poezije prestao biti čovek i postao drvo. Sva pisma upućivati: Topčider, 7-ma bukva, levo.
Miloš Crnjanski,
bivši čovek.”
Ovde bi bar društvo za zaštitu biljaka trebalo da se oglasi, ako već nema ko drugi. Vinaver je takav zlobnik da čak i reklame za sveže objavljene knjige koristi kako bi vređao pisce. Evo, recimo, kako izgleda oglas za prevod Ničeovog “Zaratustre”:
Tako je divanio Zaratustra.
Napisao Fridrih Niče.
Preveo iz poezije u prozu Milan Ćurćin. – Predgovornim predgovorom snabdela Isidora Sekulić. – Strane reči istolkovao Laza Popović.
Srpski prevod ovog epohalnog prevoda izaći će, takođe, uskoro.”
Ispade da pesnik i prevodilac Milan Ćurčin ne zna srpski. Ima li veće uvrede za jednog uglednog srpskog pisca?
Vinavera nije mrzelo ni da sroči svoju verziju maturskih pitanja, čime je udario na decu i omladinu, što je još veći zločin od vređanja pisaca koji su pak odrasli ljudi, pa mogu sami da se brane od napadača, opadača i klevetnika, dočim je kvarenje omladine strašan krimen koji se u srećna vremena kažnjavao smrću, ispijanjem kukute. U tim šatro maturskim pitanjima, Vinaver se okomio opet na razne pisce, a posebno mu je za oko zapao Boško Tokin. Šesto pitanje i odgovor glase: “Koji se pisac nije uopšte rodio? – Boško Tokin”. A onda se u 28. pitanju ponovo vraća na istog pisca, pa veli: “Čiji je sin Boško Tokin? – Vanbračni sin Čarli Čaplina i Perl Hvajt, nađen uvijen u filmsko platno pred kulisom crnogorske crkve u Los Lnhelos”. Lična i profesionalna uvreda, povreda ugleda, nanošenje duševne boli, kleveta, laž, difamacija, mržnja, da parafraziramo Lazić – Vinaver tvrdi da Tokin nije onaj za kog se predstavlja. Samo ova jedna rečenica na sudu bi koštala bar hiljadu evra odštete!
Lažne biografije i ruganje imenima
Vinaveru nije bilo dovoljno što je parodirao pesme, prozu i eseje raznih pisaca, rugajući im se, nije mu dosta ni što ih je izvrgavao ruglu u oglasima, niti što ih je kasapio u tzv. maturskim pitanjima, već je udario najdirektnije na ličnost i ugled srpskih pisaca. Na kraju svojih ozloglašenih pantologija, Vinaver daje tzv. biografske podatke, pomenike, lične podatke – u kojima piše lažne biografije autora koje je prethodno ispreskakao na pasja preskakala.
Evo kako, na primer, predstavlja pesnika Velimira Živojinovića Massuku: “Dama u godinama, a još piše pesme za albume”. Što bi rekla Lazić, ovo je “ugrožavanje rodne ravnopravnosti”, čisto kao suza. Zašto pravosudni organi nisu reagovali dok je bilo vreme? A zašto pravosuđe i danas ćuti na ovakve izlive mržnje? Nesrećnog Massuku Vinaver nikako nije ostavljao na miru, pa mu na drugom mestu menja ime, ruga se onom što je svakom čoveku najsvetije i naziva ga “Mussaka”. Kako je ovo moglo da prođe nekažnjeno? Šta je sledeće? Možda neki srpski pisac postane Sarma, Kavurma, Čvarak, Pohovana Tikvica, Punjena Paprika ili, daleko bilo, Pečeno Prase Na Ražnju? Ako se ova parodijska pošast ne zaustavi, niko više neće biti siguran. Ode srpska književnost na doboš!
Vinaver ide još dalje, rugajući se ličnom imenu i prezimenu pesnika. Evo kako izgleda biografija Vojislava Ilića Mlađeg: “Pošto je kod publike uspeo u glavnom usled svoga upadljivog imena sa nadimkom Mlađi, a pošto se, kao i sve na ovome svetu, to ime već pomalo iznosilo, to je g. Mlađi, u trci za slavom, rešio da se zove od sada Đura Jakšić – Mlađi. Ali – promena imena povlači i promenu načina. Do sada je g. Ilić imitovao petostepene francuske “ura” – patriote, u svojstvu Vojislava Ilića – Mlađeg. U novome svojstvu Đure Jakšića – Mlađeg pesnik se rešio da imituje nemačke pesnike, naravno opet petostepene. U slučaju da i u ovome ne uspe g. Ilić će se nazvati Petar Petrović – Njegoš – Mlađi. Ali to je već poslednji adut, koji, nadajmo se, neće morati potrzati.”
Mrtvorođenče, papski nuncije i vodena aždaja iz Loh Nesa
Uglednog profesora Bogdana Popovića proglašava za detektiva: “Idući često na predstave detektivskih filmova, u njemu se probudila detektivska žica i on je uobrazio da je Šerlok Holms”. Krleža je za njega “poznati hrvatski Domobran Svemira”, Zdenko Verglić “Sin Ćirilice i Nepoznatoga Oca”, Boža Purić – “vlasnik jedne od najboljih pesničkih ergela”, Velibor Gligorić – “podkivač – majstor iz Malog Mokrog Luga”, Mladen St. Đuričić – “vodeno čudovište ili vodena aždaja iz jezera Loh Nesa”, Ranko Mladenović – “jugoslovenski psevdonim”, Marko Ristić – “deda Bogdana Popovića”, Momčilo Milošević – “mrtvorođenče”, tvrdi da je zbog Isidore Sekulić “Dostojevski ponovo stradao”, kako je Matica hrvatska Tinu Ujeviću objavila knjigu iz sadizma, misleći da se zove “Lelek Serba”, a da je Momčilo Nastasijević “počinio velike zločine i odmetnuo se u tamni vilajet”. Užas, pokor, skrnavljenje, blasfemija, udar na ličnost, uvrede, laži, klevete, ulični rečnik, duševna bol do duševne boli! Šta radi srpsko pravosuđe? Gde je Vesna Sekulić?
Ipak, Vinaver je najsuroviji prema našem nobelovcu Ivi Andriću, njega je opanjkavao sa posebnim guštom i zluradošću, i to mnogo pre dodele Nobelove nagrade, kao da je predosetio ko će biti naš najslavniji pisac o kojeg će se otimati naši narodi. Za Vinavera je Andrić “papski nuncije u Austriji”. To mu nije bilo dovoljno, pa ovako piše o budućem nobelovcu: “U jednom krvavom pohodu pokorio je Malu i Veliku Aziju i u nagradu dobio na Bosni vezirstvo. I turski i austrijski sultani priznavali su mu naročitim fermanima ovo doživotno zvanje. Međutim, pre kratkog vremena iznenada se povukao u beogradsku Žutu Tekiju, i postao šeih derviša”. Teško je pronaći reči kojima se mogu prokomentarisati ovakve nepodopštine, jedino bi pravosudni organ formata Vesne Sekulić možda uspeo da sroči nešto suvislo u odgovarajućoj presudi. Šteta samo što je kod nas ukinuta smrtna kazna, jer se ovakve uvrede jedino krvlju mogu sprati.
Iskopajte Vinavera, pa da mu sudimo
Naravno, ovo nije potpun spisak svih Vinaverovih zločina prema piscima, već više slučajni uzorak koji treba da pokaže o kakvom je zlikovcu reč. Ovo je samo skroman pokušaj da skrenem pažnju srpskom pravosuđu na jednog zločinca koji se pukim slučajem izvukao. Ogromna je nepravda naneta srpskoj književnosti što Vinaver nije završio na sudu zbog svojih tzv. parodija pre nego što se prestavio. Međutim, nije sve izgubljeno. Zašto ne bismo mrtvog Vinavera iskopali iz groba, pa mu sudili za njegova zlodela? Ili bar da mu sudimo u odsustvu? Možda to deluje pomalo neuobičajeno, ali ni presude za parodiju nisu baš uobičajene. Koliko je meni poznato, ovo je prvi put da neko bude osuđen za parodiju. Ako je time započeta nova sudska praksa, zašto je ne nastaviti? Pogotovo što, kao što smo videli, ima i mnogo gorih zločinaca od Lukovića.
Takođe, nakon što je sudskom presudom ukinut jedan književni žanr, šteta bi bilo da se ostane na tome. Zašto ne bi srpsko pravosuđe krenulo da malo temeljnije pretrese tu književnost? Zašto bismo zabranili samo parodiju? Šta fali sonetu? Da li je možda kratka priča nedodirljiva? Kad će sudstvo reagovati na negativne književne kritike u kojima se bezočno vređaju pisci i njihova dela? Neka se pripreme roman, drama i autofikcija! Dosta je bilo tog književnog zuluma! Željno čekamo nove presude Vesne Sekulić! Ako je već rešila da uđe u istoriju, neka to bude na velika vrata.
*Tekst prenosimo sa portala XXZ magazin
