UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Humanizam i maramice

Saša Ćirić: Humanizam i maramice

Igor Štiks: Brašno u venama (Fraktura, Zaprešić, 2016.)

Pred nama je viteška drama. Autor je francuski ‘vitez umetnosti i književnosti’, knjiga je ukusno dizajnirana a dramski tekst teče konsekutivno bilingvalno: na levoj stranici na engleskom (ipak je engleski lingua franca savremenog doba), na desnom na našem jeziku, u ijekavskoj varijanti. Tako smo mogli da vidimo da postoje dva engleska jezika, jedan autorskog teksta a drugi prevodioca Andrewa Wachtela. U prevodu, lik Davida, buntovnog mladića, iznerviraniji je i nepristojniji – repliku majci ‘Leave me alone, please’ dobijamo u prevodu kao ‘Hand off, beatch’. Desna strana knjige, kao neki rekapitulativni eho, ovekovečuje pozorišnu predstavu, praizvedenu u Sarajevskom ratnom teatru 8. aprila 2015. u režiji Borisa Liješevića, već oprobanog u režiranju pisanija Igora Štiksa, i to ‘Elijahove stolice’, prekomandovane iz romana u scensku igru. Obe strane knjige krase vizuali, crno-bele fotografije sa ove sarajevske praizvedbe, pokazujući poneko odstupanje reditelja od autorove zamisli (lik zamišljen kao bradati vagabund na fotografijama je facijalno gladak) i poneko u nevolji inventivno rediteljsko rešenje (monolog na krovu nebodera glumci izvode popevši se na kuhinjske stolove).

Ipak, ovaj naizgled sarajevski rodni milje komada može da zbuni, zajedno sa ijekavštinom, motivima opsednutog grada ili konvoja spasa. Igor Štiks nije oblikovao (još jednu) sarajevsku evokaciju, istorijsku i ratnu, on je želeo da ponudi univerzalni dramski zaplet, od Banata do Jadrana, koji baštini traumu ratova 1990-ih. Stoga se pominje da su se Vladimir i Helena vratili iz Čikaga, ali se ne pominje gde su se vratili, u koji grad, i otuda pomalo deetnizovana imena likova, da ne kažem panslavizovana (Nadia, Igor, Boris, Vladimir, Helena, na stranu Klement, David i Oskar). I tu je klopka za ovu dramsku ideju: 1990-ih nije bilo toliko opsednutih gradova sa povremenim konvojima spasa, rešetanih snajperima i sa žiteljima koji i danas rado čuvaju uniformisane K. und K. porodične portrete. Elem, rado ide naš čovek u vojnike, ali ne i svaki tekst u uniformu univerzalnog značenja.

Štiksova drama-prvenac potvrđuje nam autora kao ljubitelja neverovatnih podudarnosti i bremenitih emocija koje se kroz konfliktnu preradu traume optimistično katarziraju. To je plemenita dramska imaginacija, sasvim u skladu sa viteškim statusom autora i njegovom humanističkom agendom. Ratna trauma ima dvostruko punjenje, porodično i emocionalno, i sva je satkana od nepomirljivih sukoba neizbežnosti istorijske tragedije, izneverene etike dužnosti i emocionalnih surogata kao pragmatičnih egzistencijalnih kompromisa koji likovi čine ne bi li nekako svoj život učinili snošljivim, iako pukotinu u njihovom biću ništa ne može popuniti: profesionalni uspeh u bogatom belom svetu ili reportersko vagabundstvo po svetskim ratištima. Igor Štiks ljubi baroknu prepletenost motiva sumnjive verovatnoće, razotkrivanje na sceni, te ljubavni trougao koji pulsira viškom frustracija i romantičarskim konceptom ljubavi, koja jednom iznikla pulsira forever. Svako je opterećen svojim grizodušjem bez objektivne krivice: jednog brata grize savest zbog toga što je najmlađeg brata usmrtio snajper dok su zajedno snimali TV izveštaj, drugog brata zbog toga što je iskoristio šansu da u konvoju spasa izađe iz ratnog obruča i stekne uspešnu karijeru, njegovu ženu jer je ostavila prvog brata, iako nije prestala da ga voli, roditelje grize savest jer nisu uspeli da zaštite svoju decu. Da bi intenzitet emocija dodatno dobio na snazi, Štiks je zamislio da se ova ogledna psihodrama porodičnog okupljanja odvija posle 20 godina, što je tajming kome ni Odisej ne bi imao mnogo šta da zameri. Šta reći a ne zaplakati, zajedno sa glumcima ili likovima koji sami, bez pomoći psihoterapeuta, čiste truležne naslage krivice i frustracija iz svog duševnog krvotoka? Na mladima svet ostaje, makar ih kleta sudba ekspeditovala iz Čikaga u zavičaj roditelja, pa će upravo David biti katalizator dramskog paroksizma i emocionalnog preokreta.

Drug autor Štiks ne bi bio angažovani intelektualac da makar en passant ne pecne korporativiste što u krizi prvo najure najsvežije emigrante, nezavisno od njihovog staža i učinka. Istina, ostala je donekle nejasna naslovna metafora brašna koje je umesto u pekarskim naćvama završilo, mimo njihove volje, u venama likova – zaparloženi krvotok ili krvave kiflice umesto eritrocita? Kako li bi izgledao danak u krvi u ovoj drami? Ne znam, ali možda bi se zvao Moulin Rouge. Šalu na stranu a komad na scenu: ‘Brašno u venama’ Igora Štiksa je uzorna i ambiciozna građanska melodrama koja nudi za svakog ponešto. Jedino fale papirnate maramice.


INSTAGRAM
NADREALISTIČKI INTEGRACIONIZAM