UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Ne daj se drtinama, Ines

Saša Ćirić: Ne daj se drtinama, Ines

Filmska erotologija (o filmovima Spin Me Round i Lady Chatterley’s Lover, i usputno o serijama Emily in Paris i The White Lotus)

Vrtoglavica

Poslednjih godina primetno je interesovanje za limunadice tipa Emili u Parizu, Netfliksove serije koja pristupom komercijalnog tinejdž sitkoma eksploatiše „neprolaznu atraktivnost“ Pariza. U stvari, koliko serija eksploatiše pariski mizanscen, toliko i tu nafrakanu turističku matronu široko reklamira američkim i zapadnim turistima, nudeći oku željnom klišea gomiletinu pokretnih razglednica, lepih lica, romantičnih pejzaža i zašećerenih raspleta.

Nema tu ni senke klasne eksploatacije, siromaštva, rasizma, političkih sukoba, daleko bilo Šarli Ebdoa, žutih prsluka i Nacionalnog fronta, koji se više ni ne zove tako. Italija je rezervni set za Pariz, bogami i Grčka i Španija, uostalom i ceo Mediteran (i onaj jeftiniji deo), pa eto uzbuđenja američke turistkinje koja sneva da završi u zagrljaju strastvenog starosedeoca (pa nije tradicija mediteranskog galebarstva nastala juče i ni iz čega). Ah, uh i oh. Da, nema greške, postoji džender determinacija kastinga i zapleta: savremena devojka ili žena je ta koja mora da se malo iživi na letnjem suncu, da zaleči rane od toksične veze, da probije led ili osveži sputani libido pod darežljvim patronatom Erosa.

Nekoliko iskoraka u odnos na ovaj nazovimo ga šablon, postoji u filmu Spin Me Round, koji bih preveo „Zavrti me, odvrti me“, pola doslovno a od pola zaumno. Elem, u fokusu jeste mlada devojka koju tumači Alison Bri (Alison Brie), međutim ona nije ne na odmoru, već na poslovnom putu. Nije kao Emili koja se više sezona bavi svetom visoke mode u Parizu, svetskoj fešn prestonici (istina kao autsajderka, bez znanja jezika, na koju gledaju potcenjivački, taman toliko da pokupi gledaočeve simpatije, a onda da uspe zahvaljujući veberovskom receptu o protestantskoj radnoj etici, enormnoj količini mladalačkog šarma i zanosne ljupkosti, ali i, evo malo natruha starog dobrog konzervativizma, zahvaljujući svojoj neiskvarenoj ćudi), već treba da svega nedelju dana provede na nekakvom kursu o pripremanju paste.

Dakle, film Spin Me Round upliće oblast radnog zakonodavstva, ne ono uobičajeno uživanje visoke klase o kojem poluprovokativno govori serija Beli lotos (o erotskim iskušenjima i psiho-moralnom raspadu američkih bogatuna na odmoru). Tako će u filmu Spin Me Round ushićeni američki radnici italijanskog lanca restorana završiti ne u vili iz promotivnog filma, već u jeftinom hostelu iza vile koji gleda na parking i prugu, osuđeni da pohađaju nesuvisli kurs uz zabranu da se šetkaju i do susednih gradova, Luke i Pize, kamoli Firence.

Ispostaviće se da je čitav taj put krinka za neku vrstu domišljate prostitucije, jer vlasnik kompanije, jednu po jednu, mlade radnice odvodi na svoju jahtu na „romantično“ druženje ili u vilu svog prijatelja skulptora na svingerske orgije. Elem, da, kao i u Belom lotosu, meštani starosedeoci, mislim na aristokrate, ne nužno Italijani, neka su vrsta klasnih zombija, davno osiromašenih, koji u svoju lepljivu mrežu izatkanu od erudicije, klasične umetnosti i vile sa bazenom, hvataju naivne američke bogataše ne bi li im isisali finansijsku krv i održali svoj parazitski način života.

I to je sjajan obrt u ovom zavrti-odvrti filmiću, začinjen gorkim apsurdom: dvoje od pozvanih su muškarci koji imaju ženska imena a jedna je gospođa u godinama, koja će, hvala ejdžizmu, ostati neprovozana jahtom i lišena iskušenja orgijanja.

Evropa kao američki vampir

Film je osmišljen kao fina parodija romantičnog putovanja, sa naglaskom na status radničke klase kao erotskog švedskog stola za kapitaliste. No, takav podsticajan koncept razvodnjen je infantilizacijom glavnog erotskog kanibala i vlasnika korporacije hrane, i žanrovskom trivijalizacijom raspleta, u kome ćemo se suočiti sa snimanjem porno filma i napadom divljih svinja (dobro, nema zmajeva i patuljaka). Ljupka Alison Bri – koju smo upoznali u duhovitom postmodernom sitkomu Community, koja je skoro pa briljirala u seriji Glow, o samozapošljavanju marginalizovanih radnica koje postaju žene-kečerke – sa svojim krupnim očima i zaljubljivom prirodom, proživeće svoju mini verziju Izgubljenih iluzija i kraha jednodnevne romantične ljubavi. Proživeće i svoju verziju Zgodne žene, iako ni primirisala nije poslu putane, kao i svoju verziju borkinje za solidarnost ugroženih.

Tako to Netfliks radi, zašećeri ono gorko i razorno i stavi na miš-maš bućkuriš mašnicu jednokratne zabave. Propuštena šansa? Pa baš i ne – tek dosta samosvesna čorbica, zakržljala i namerno podređena lakim notama blagog apsurda, daleko od ozbiljne socijalne kritike. No, ni bolji filmski uradci poput Belog lotosa ne udaraju na temelje korporativnog sistema i klasnu strukturu Amerike. Sprdaju se s bogatunima, da, ne ulepšavaju ponižavajuću slugeranjsku ulogu radničke klase, no u drugoj sezoni, eto nekakve naknadne pravde, putanama (o da, ovde su to samosvesne naslednice Džulije Roberts) dozvoljavaju da namagarče naivne bogate mladiće, kao i njihove sladostrašću sklone očeve, da im prevarom otmu onaj delić bogatstva koji, kako sin kaže ocu, ovaj sutradan neće ni primetiti da mu nedostaje na računu. Šta ćete, propala Evropa i dalje vampirski isisava krv imućnih potomaka davnašnjih evropskih kolonista.

Da se ponovim, nije da žalim za neiskorišćenom šansom ovog filmića, jer malo se tu suštinski dalo šta apgrejdovati, iako se moglo pokušati, samo bih da skrenem pažnju na još jednu „žrtvu kapitalizma“, glumicu Obri Plazu (Aubrey Plaza), sviklu da glumi likove koji su nalik njoj, pomalo opskurni i bizarni, mada je sve to u dozvoljenim okvirima holivudske iščašenosti, dakle dobrim delom fejk a drugim delom to je medijski utrživo kreiran imidž.

Elem, ova junakinja u filmu je višekratno ambivalentna, najpre kao moralno korumpirana uposlenica svog nastranog poslodavca, kome de facto služi kao podvodačica, skoro kao Sveta Simona Sartru. Potom je sklona sivoj zoni pseudorebelijanskog ponašanja: da prevari i da se potuče, te da lezbijski nasrne na koleginicu kao figuru nevinosti bez zaštite. Budući sporedna, ne znamo njene motive, šta ju je navelo da radi ono što ne voli, iako povremeno u tome uživa; da bude divlja, svojeglava, raspusna, ali i poslušna sluškinja koja svesno druge, i to svoje socijalno deprivilegovane fellow Americans, inicira u seksualno jednokratno belo roblje.

Elem broj dva, ima dosta gorčine ispod ove lako bizarne komedije Spin Me Round. Iako film bazično teži da opusti i zabavi, preterano insistirajući na efektima neprijatnog ili samoblamaže, film ima nešto oporo što se ne može sakriti ni razblažiti – radnice koje snatre o romansi da bi postale seksualni plen predatora, koliko i žrtva vlastite idilične projekcije.

Spin Me Round (2022.)

Preljuba i kazna

To nas baca u naručje ozbiljnog fenomena zvanog pokretačka snaga gospođe Bovari i njenog sna o sreći. Njene preljube, kao uostalom i bračno neverstvo suptilnije madam Karenjine, u isto su vreme bolno samorazumljive, koliko neizbežno nanose bol svojim muževima koji to nisu zaslužili. Nekakva melodramska tragedija je posredi, svakako. (Ako nisi zadovoljna u braku, zašto sreću ne bi potražila van njega – evo još jednog Netfliksovog filma, nedavno emitovanog, na istom fonu, Ljubavnik Ledi Čaterli, prema svojevremeno inkriminisanom romanu D. H. Lorensa.)

Obe junakinje, sem „ljubavnice“ skončaće nesrećno, štaviše izgubiće život u potrazi za srećom, unesrećivši ne manje jadne Šarla i grofa Karenjina, koji ih nisu kinjili ni zlostavljali, ali ni mogli pružiti sreću koja im je nedostajala. Nemogućnost postizanja sreće je tragički okidač lutanja ovih žena u sistemu koji nije predviđao takav luksuz kakav je ženska sreća, na stranu da li je brinuo i o muškoj, ali je bar vlast, nasledna prava i političke slobode stavio, kao uzde, u ruke muškarca. One su nesrećne jer žude za nečim drugim i ispunjujućim, dok njihovi muževi ostaju nesrećno zaljubljeni u svoje supruge kojima više ništa ne znače.

Ah, totalni emocionalni karusel. Jer odavde se može krenuti, pojednostavljeno gledano, na dve dijametralne strane. Jedna nas vodi u stišanu savremenu melodramu, u fenomen razvoda i život nakon njega (ima li života posle razvoda?). Druga u metafiziku sistemske opstrukcije ljubavi, koja postaje simbol ili san, dakle suštinski nedostižna, a onda, kao takva, nerazrešivi teret koji su uprtili na leđa čoveka kao bića žudnje kojoj se ne udovoljava. Sizif ljubavi. Na prvoj stazi, razvedena osoba, muška koliko i ženska, pati, ali biva i utešena. Druga ili nova opcija može doći i biti bolja od prethodne, štaviše pravi izbor uvek može da vreba iza okuke, u bliskoj budućnosti. Da, ostaju ožiljci, ali ideali sreće i samoispunjenja putem ljubavi ostaju neokrnjeni, štaviše i dalje su delotvorni i bitni. Na drugoj imamo kamijevski mit o Sizifu, trajnu nepremostivu pukotinu između žudnje i zbilje. Unutar stvarnih mogućnosti ljudska egzistencija odvija se u najboljem kao kompromis i surogat, češće kao gorčina neuspeha i melahnolija otpora, na stranu tragički ishodi.

Simpatično mi je što su sva tri navedena primera, prva dva nesumnjiva remek-dela svetske književnosti, napisali muškarci, hipersenzitivni za sputanu žensku prirodu – ali šta je sa autorkama? Da li bi one donele iskorak u ovoj dilemi o mogućnosti dosezanja ljubavi? Delimičan odgovor na ovo pitanje dobijamo u prošlogodišnjem ostvarenju Ljubavnik ledi Čaterli koji je režirala žena, Laure de Clermon-Tonnerre.

Pornografija staleškog poretka

Rečeno je (i ja se slažem) da je žanr romantične komedije jedini preostali prostor ostvarene utopije. U romkomu želje se ostvaruju, ljubav pobeđuje sve prepreke, sreća je moguća, do braka, pa i posle njega. Ljubavnik ledi Četerli zapravo naginje ostvarenoj utopiji a da nije komedija već neka vrsta drame, dok bih umesto romantična koristio termin post-romantičarska. U stvari, i krenuo bih od toga termina. Romantičarsko nije nužno detektovati preko konflikta širih razmera i njihovog tragičnog ishoda, strasti koje sažižu svog nosioca, pojedinca u sukobu sa silama sredine koje mu lome kičmu, dakle preko izvesnog prometejstva ili amplificiranih emocija. Nevolja ovog filma u tome je što je do zahlađenja između supružnika Četerli došlo nekako naglo i ne sasvim iz jasnih razloga. Da, Koni je ostala emocionalno i erotski nezadovoljena, da, njen muž je u izvesnoj meri aristokratski uštogljen, arogantan i neko je ko ne mari sasvim o onima koji zavise od njega, međutim nije zlostavljač u braku ni maliciozni eksploatator.

Nije jasno ni koliko su njih dvoje uopšte bili bliski pre odlaska lorda Čaterlija u rat, odakle će se vratiti kao invalid u kolicima. Štaviše, on pokazuje izvesnu širinu starajući se o tome da poboljša poslovanje rudnika koji zapošljava mnogo meštana, mada nije zainteresovan da im se povećaju nadnice, a dozvoljava, zapravo sam dolazi na ideju da Koni začne sina s nekim drugim, budući da je on zbog posledica ranjavanja lišen „sposobnosti prokreacije“. Po tim odlikama lord Čaterli svakako ide u red pomenutih junaka koje žene napuštaju, da, zbog njih samih, ali ne stoga što su bili grubi ili manipulativni, nego nedovoljno produhovljeni i privlačni, ne zanemarujem tu ni egzotiku avanture i energiju mlađih i sposobnijih ljubavnika.

Moralno je dubiozno prevariti muža ratnog invalida, međutim pravi prekršaj D. H. Lorensovog romana nije u za ono vreme skandalozno lascivnim scenama, koje su u film prenete kao eksplicitne, pa su i dan danas, kada internetom suvereno dominira pornografija, izazvale određena protivljenja zbog prikazane golotinje. Pravi prekršaj Lorensovog romana krije se u kršenju staleškog tabua – aristokratkinja će se zaljubiti u slugu i zbog njega napustiti svoj status i položaj izdržavane supruge. Rediteljka filma nije težila dubljim psihološkim senčenjima, izostale su i moralne dileme preljube. I strah od neizvesne budućnosti je nekako neracionalno umanjen u razmišljanjima preljubnika. Ovaj film je diskretna pohvala istinskoj ljubavi koja žrtvuje sve pogodnosti i privilegije, uključivši odlazak u seosku zabit, samo da bi ljubavnici živeli zajedno, u oskudici i naizgled samoizolaciji, a u braku koji se obično smatra grobljem romanse (uostalom takav je bio prvi brak oba ljubavnika).

Lady Chatterley's Lover (2022.)

Biti srećan

Da, nesumnjivo je ovaj film ostvaren kao romantična utopija, sa izbegnutim antagonizmima i uz suspregnutu dramu ostavljenog i revanšistički nastrojenog muža; takođe i uz ovlaš naznačene zle jezike palanačke sredine. Zgodno je tu u figuri ledi Čaterli spojena odluka da sama odlučuje o svojoj sudbini pristavši zbog ljubavi na znatno gore uslove života (hoće li to potrajati i koliko, s tim nas Lorens ne upoznaje, kao što nisu ni anonimni autori bajke). Dakle, spojene su kategorije emocionalnog i klasnog, a taj je spoj odvajkada bio poznat u „ženskim pesmama“ usmene književnosti, koje govore, recimo, o prinudnoj udaji devojke za nedraga ili udaji mlade devojke za starca („da mu sedu bradu milujem“) –nametnute mladoženje su po difoltu dobro stojeće.

No, biće da i tu, u kolektivnom stvaralaštvu koliko i u autorskom, funkcioniše mehanizam kompenzacije i kontrapunkta, da se makar u tvorevini umetničke imaginacije stvari postave tako „kako bi trebalo da bude“, a ne kako obično i naizgled neizbežno jeste. Ali san, projekcija, ideal ili poželjna slika sa smećem ispod saga skrivaju truli oportunizam mnogih koji verovatno nerado, ali plašljivo i pragmatično prihvataju materijalistički imperativ nasuprot svojih emocija.

E sad, da li su emocije tek trenutna opijenost duše proporcionalno vezana za mladalačku dob, protokom godina izložena bitnim promenama i gašenju, ili se „u duši“ stvara trajna trauma zbog izneveravanja onoga što je izvorno u biću, kao što bi mogla da bude prva ili autentična ljubav, neka ostane otvorena dilema, iako odgovor ne mora da bude, u stvari i nije, odsečan, već je inkluzivan – zadrži se uvek pomalo od oboje. Teško, zapravo nemoguće je očuvati snagu izvornog plamena ljubavi (otuda ga treba fiksirati dok je najjači, u kakvom romantičnom portretu), kao što je malo verovatno pretpostaviti da rani ljubavni jadi ne ostave makar ogrebotinu ili ožiljak.

Iako važi i obratno (sada „realizam“ docira „romantizmu“), da je još manje verovatno da će većina ceo svoj život provesti u senci nesrećne mladalačke ljubavi, jer sazrevanje ume da ponudi nove, pa i sadržajnije forme ljubavi, ne tek snagu da se nosimo sa prihvatanjem gubitka i žalosnu adaptaciju na prazninu propuštene, prekinute ili nedosežne ljubavi.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Bio urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.