UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Opskurni luksuz klaustrofobije

Saša Ćirić: Opskurni luksuz klaustrofobije

Dimitris Sotakis: Bez daha (Clio, 2014)

O savremenoj grčkoj književnosti znamo malo, pa ni roman Dimitrisa Sotakisa Bez daha, koji se prošle godine pojavio u prevodu Mine Radulović, neće promeniti ništa značajnije. Kao što nije ni kratki eksperimentalni roman Ilijasa Maglinisa Isleđivanje koji je 2011. objavila Geopoetika u prevodu Predraga Mutavdžića, o istorijskoj traumi koja je ostavila vladavina vojne hunte u Grčkoj. Ili kratka Antologija savremene ženske priče koju je za Karpos 2010. priredila i prevela Tamara Kostić Pahnoglu, odlična poezija Janisa Livadasa Bezumlje koju je za niški Peti talas 2012. preveo Momčilo Radić ili tematski broj Betona iz aprila 2012. posvećen savremenoj grčkoj društvenoj prozi i poeziji. Jednostavno nisu, jer je broj prevedenih knjiga izuzetno mali i nesaobrazan produkciji svega onoga što se poslednjih godina piše i objavljuje u zemlji, skoro pa susednoj, koja je većini građana Srbije bliska jedino kao najomiljenija letnja turistička destinacija.

Dimitris Sotakis je rođen 1973. godine u Atini. Dakle pisac je srednje generacije, i to produktivan jer iza sebe ima već osam romana i jednu zbirku kratkih priča. Njegov roman Bez daha u stvari je novela, ako pod tim pojmom podrazumevamo kraći roman ili dužu pripovest, zaokruženu i narativno fokusiranu. Istina, novela može imati i složenu strukturu i više tematskih krugova, ali Sotakisov prozni tekst odgovara definiciji jednostavnije novele. Osnovna situacija u noveli direktno priziva Kafku: neimenovani narator, koji živi u neimenovanom primorskom gradu u vreme koje liči na našu savremenost, ali i ne mora da bude, javio se na čudan oglas iz novina za posao. Neka velika korporacija traži osobe koje bi joj iznajmile svoju kuću ili stan, da tu odlaže svoj nameštaj. Ponuda neobična i neubičajena, ali je naknada velika. Isplata se vrši posle svake isporuke, ali budući uposlenik je dužan da boravi u stanu i sarađuje sa radnicima i njihovim pretpostavljenim koji unose stvari. Pritisnut finansijskim problemima narator prihvata ovaj posao, iako mu nije jasno zašto ova korporacija jednostavno ne iznajmi jedno ili više skladišta u kojima bi odlagala svoj nameštaj. To osnovno pitanje će ostati nerazjašnjeno do kraja Sotakisove novele i predstavlja osnovnu hrid o koju se nasukala autorova zamisao.

U neku ruku, imamo posla sa prozom koja se nalazi na sredokraći između fantastike i zagonetke, koja pored realističke motivacije nudi mogućnost da bude protumačena i simbolički ili alegorijski. Budući da će osnovna zagonetka ostati nerazjašnjena, novela Bez daha spada u kategoriju neodgonetnutog začudnog, ali ne prelazi u SF prozu, triler ili neki treći srodni prozni žanr. Osnovna situacija se razvija i usložnjava bez objašnjenja osnovne zagonetke. Račun u banci naratora posle svake isporuke biva bogatiji a životni prostor suženiji i skučeniji. Sotakis ipak nije postavio fabulu kao simultanku između korporacije koja ispostavlja naizgled besmislen zahtev i naratora kao, kako se čini, oglednog zeca u labaratoriji, već je naratoru pridružio bolesnu majku o kojoj se stara, devojku Risu, sa kojom želi da otpočne zajednički život i prijatelja, slikara Dita. Međutim, nijedan od ovih likova ne utiče bitno ni na zaplet ni na rasplet fabule. Reakcije devojke i prijatelja se kreću od čuđenja i sumnjičavosti do podrške naratoru da istraje, ali niko ga ne savetuje da prekine sa svojim „poslom“, koji ga prividno čini bogatim, ali i zatočenikom svoga stana. Stan vremenom postaje prepunjen nameštajem tako da narator na kraju više nema mesta ni da se kreće, već je prinuđen da leži, pokriven komodama, foteljama, svećnjacima i sličnim drangulijama, dok ga radnici hrane na kašiku a vodu mu proturaju kroz cevčicu. I to je kafkijanska odlika: da se na neobične i neprirodne situacije ne reaguje otporom već se one prihvataju kao deo stvarnosti, pomalo čudni ili ekstremni, ali u krajnjoj liniji deo stvarnosti na koji osoba treba da se navikne i živi s njim. Posebno što naratoru stalno pred očima lebdi cilj: da zarađenim novcem kupi kuću za sebe i Risu a majci plati bolničko lečenje.

Sotakis na kraju romana pominje neka nerede u gradu, talačku krizu, pobunu zatvorenika, građanske proteste, ali ne razvija ovu temu sem kao kontrapunkt  klaustrofobičnoj situaciji naratora koja neprestano progredira, čineći ga na kraju kiborg magacinom. Budući da nismo saznali čime se korporacija bavi, čiji službenici prilježno beleže reakcije naratora na stalno unošenje stvari, niti čemu treba da posluži tak eksperiment, sem da se vidi na šta sve može da pristane čovek sateran u ćošak svojim finansijskim nedaćama (iako je to značenje za nas čitaoce, ne za službenike firme), ostaje da značenje novele protumačimo u duhu dobrovoljnog gubljenja slobode i životnog prostora zarad sumnjivog uspeha i uživanja u zarađenom, do čega nikad neće doći. Zazidanom nepokretnom čoveku, koji leži na prostirci u ćošku svoje sobe, na glavu je položena fioka obložena vatom i on diše kroz otvor na kutiji fioke. Novela završava tako što narator izjavljuje da je zahvalan firmi što se pobrinula da ne ostane bez daha, pošto ga je obezbedila za budućnost i stan mu pretvorila u sigurno skrovište od spoljašnjih nemira.

U zbiru, Sotakis nije uspeo da razvije osnovnu zagonetku svoje novele, da je učini značenjski bogatijom ili jasnijom, ili da se poigra njome. Sporedni likovi i socijalni kontekst mu deluju suvišno, ne dajući na dubini ili složenosti fenomenu dobrovoljnog odricanja od slobode. Od same ponude korporacije, koja deluje apsurdno i naivno, do posla koji se pretvara u besmisleni eksperiment i torturu, kao čitaoci ne možemo da se uživimo u tu ovlaš skiciranu situaciju, koja se kreće između komičnog i odbojnog. Klaustrofobičan kraj i zazidani narator je možda dobra analogija i sa vrednošću ove proze: klimava simbolika, koja se u krajnjem može protumačiti i kao pravedna kazna za lakomost, ili, još gore, za prokazanu i stereotipiziranu (grčku) lenjost.

Samo su nedostajale nemačke firme za izradu nameštaja kao sponzori Sotakisove novele. To što nameštaj u noveli nije „firmiran“, nije smetalo da autor pogovora, Vule Žurić, u jednom igrivom tekstu koji teži da bude duhovit, punom asocijacija sa premalo analize, u Sotakisovoj noveli prepozna okršaj firmi Jugodrvo i Forma ideale. Ponavljam, to je bio pokušaj duhovite interpretacije. Ipak, kod Sotakisa je reč o jednoj (anonimnoj) firmi nepoznatog porekla vlasničkog kapitala i nema okršaja konkurenata na tržištu. Da je reč o dve ili više firmi, novela bi dobila sasvim drugo značenje, pomalo konspirološko, što  romanopiscu sklonom istorijskim intervencijama i mistifikacijama, nije strano područje. Kao ni sport – otuda takmičarski naslov pogovora. Uzgred, još jedna mala digresija, hvale je vredna sklonost srpskih izdavača da vrate instituciju pogovora u knjigu (vidi posebno ediciju „Sto slovenskih romana“, koja se opskurno zalomila Arhipelagu). Ali, izbor autorki i autora pogovora svedoči tek o tome ko su podobni i poželjni pisci i kritičari za određenog izdavača, odnosno za određeni esnaf na srpskoj književnoj sceni.

No, vratimo se Sotakisovom neeutanaziranom naratoru koji leži u ćošku ispod gomile stvari i diše na cevčicu. Narator pokriven „fatiranom“ fiokom kaže da nije ostao bez daha, ali mi kao čitaoci jesmo – iako je novela nevelika, ostali smo i bez strpljenja i bez razumevanja za ovaj osrednji prozni pokušaj.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.