Moj noćašnji “laptop kino” bio je sasvim dokumentaristički. Oba filma su mi nekako promakla – novi film Majkla Mura Koga sledećeg napasti (Michael Moor: Where to Invade Next), mada je engleski termin zvučniji i dalekosežniji jer implicira invaziju, dakle upotrebu kopnenih trupa a ne „samo“ tzv. bombardovanje ili popularne napade dronovima iz vazduha (kao, recimo, u dosta plošnom filmu, ne znam da li poslednjem igranom koji je snimio Alen Rikman, Eye in the Sky, koji je moralno problematizovao lanac komandovanja i način donošenja odluka o napadima u kojima mogu da stradaju civili). Drugi film je dokumentarac nagrađivanog američkog reditelja Aleksa Gibnija (Alex Gibney), We Steal Secrets – the story of Wikileaks, još iz 2013. godine, koji sam namerno „naručio“ sa torrenta da bih ga „uporedio“ sa utiscima koje sam stekao posle gledanja filma Peti stalež, sa Benediktom Kamberbačem u ulozi Džulijana Asanža, film o kome smo na sajtu Betona vodili indirektnu polemiku.
Konsultujući sajt Rotten tomatoes, jasno se vidi da je Mur kudikamo privlačniji za prikazivače, 167 prikaza naspram 76 o Gibnijevom filmu, ali sa znatno više negativnih kritika: 37 naspram 6 napisanih o filmu koji istražuje Vikiliks. Publika je ipak za nijansu na strani Majkla Mura: 77% podrške prema 75%. Ništa od svega ovoga ne čudi. Mur je popularniji reditelj, uz to angažovani intelektualac koji se obraća širem sloju auditorijuma, otuda izvesna površnost u pristupu, koja mu se zamera. S druge strane, stručna kritika je skoro jednoglasna u afirmaciji Gibnijevog filma (92%). Jasno je i zašto. Gibni je uradio temeljno istraživanje i došao do relevantnih sagovornika koji njegovom filmu obezbeđuju multiperspektivnost. Jedan od sagovornika mu je bivši šef CIA i NSA, kao i drugi predstavnici establišmenta. U jednoj od retkih kritika zamera mu se na nedostatku stanovišta, te na tome da je priča o Asanžu i Vikiliksu i posle filma ostala nejasna, odnosno „umotana u tajne i laži“, te da je, po reči drugog negativnog prikazivača, njegova analiza sačuvala status quo u tumačenju fenomena kojim se bavila. Ni ovi stavovi nisu slučajni ni neutemeljeni.
Uzgred, kao zanimljivost pre nego se upustimo u analizu, kao Gibnijev sagovornik u filmu javlja se i jedan od najbližih Asanžovih saradnika u prve tri godine postojanja Vikiliksa, Daniel Domscheit-Berg, autor knjige Inside WikiLeaks: My Time with Julian Assange at the World's Most Dangerous Website, po kojoj je snimljen pominjani igrani film Peti stalež. Kao i reditelj drugog dokumentarca iz mog ponoćnog bioskopa, Majkl Mur. U stvari, Mur nije sagovornik, već je Dimni uzeo sekvencu Murovog TV gostovanja u kojoj optužnicu švedskog tužilaštva protiv Asanža vidi kao ordinarnu političku nameštaljku. Ovu sekvencu, iako joj to nije morala da bude namera, možemo da vidimo kao glavnu razliku u pristupima dvojice reditelja: Mur zauzima stanovište i izriče politički stav, Gibni istražuje i ne zauzima stav. Ali, kao što je to poentirao navedeni kritičar, to ne znači da je Gibni postao objektivan, ili osvojio neku neproblematičnu tačku gledišta, niti je uspeo da reši tajnu Vikiliksa. Namerno koristim termin tajna, jer se cela „priča o Vikiliksu“ vrti oko ovog višestruko politički kontroverznog pojma, kojim se u novije vreme bavi filozof Agamben. Šta je to (državna) tajna, ko odlučuje koje informacije poseduju karakter tajne, ko presuđuje da objavljivanje određenih podataka ugrožava nacionalnu bezbednost, te kako su uopšte građani informisani u zemljama tzv. razvijene demokratije ako na javnoj sceni suvereno vlada praksa tajnih informacija koje postaju bezbednosni tabu? Tajna tako postaje suštinsko pitanje ne samo slobode medija u demokratskom poretku, već i same demokratije. Tačnije, tajna postaje crna rupa koja preteći zjapi ispod zdanja demokratije.
Gibni je svestan svestranosti fenomena i ne može se reći da nešto pokušava da gurne pod tepih. Može se reći da njegov film ima trojaki fokus: razumljivo, na ličnost Asanža i razvoj Vikiliksa; na složenu ličnost glavnog uzbunjivača Bredlija Meninga i, najmanje, na funkcionisanje tajnih službi, na ponašanje američke vojske na okupiranom terenu i na funkcionisanje tradicionalnih medija. Poslednje oblasti zapravo su pomoćna i neizbežna sredstva Gibniju da razvija svoju filmsku analizu fenomena Vikiliks. U tretmanu Asanža, Gibni nije ni za ni protiv njega. Nema ni potrebe, jer to rade umesto njega dvojica novinara, jedan koji je blizak Asanžu i drugi koji afirmiše značaj Vikiliksa, ali oštro kritikuje određene poteze Asanža. Možda je tu „začeto“ traumatično polje koje je generisalo nestabilnost Gibnijeve dokumentarističke istrage: previše jakih tema, koje nije moguće dosledno pratiti niti valjano analitički iscrpsti, spoj biografija pojedinaca, dijahronije i fenomenologije. Otuda jednak značaj Gibni pridaje Meningu, švedskoj optužnici protiv Asanža za napastvovanje dve devojke, organizaciji Vikiliksa i međusobnim odnosima njenih istaknutih članova, reakcijama SAD, sadržaju poverljivih dokumenata o ratnim zločinima američke vojske i kršenju pravila i običaja ratovanja u Iraku, te sadržaju diplomatske prepiske koja razotkriva odnos SAD prema ostatku sveta. Kao posledica ovog nagomilavanja i tematske nivelacije stavljeni su u istu ravan ličnost Asanža i učinak Vikiliksa, odnosno optužnica protiv Asanža i dokumenti koji razotkrivaju američko vojno i diplomatsko nasilje.
Bredli Mening
Deluje naizgled pohvalno to što je Gibni u svoju priču uključio tragičnu sudbinu bizarnog hakera sa kojim je Mening komunicirao i koji ga je prijavio vlastima i sudbinu švedskih devojaka, koje optužuju Asanža za u suštini osionost i omalovažavanje nakon seksualnog odnosa, tokom kojeg ili nije koristio zaštitu ili je ta zaštita omanula. Asanž pokazuje svoju kratkovidu nadmenost, zaključujemo na osnovu Gibnijevog filma, jer ne izglađuje spor sa partnerkama za jedno veče, spor koji će eskalirati krajnje štetno po Asanža: u sudsku optužnicu i zahtev za izručenje Švedskoj, donevši mu imidž potencijalnog silovatelja ili seksualno devijantne osobe. Što će američki establišment oberučke prihvatiti, kao manu nebesku, i rastrubiti na sva medijska zvona o figurativnim „krvavim rukama“ uzbunjivača javnosti, upravo onih koji ukazuju na stvarne krvave ruke gospodara rata iz Bele kuće, Stejt departmenta, Pentagona i Lenglija.
Gibni, kao i film Peti stalež pre njega, neizbežno dotiče glavnu moralnu dilemu Vikiliksove radikalne demokratije u praksi objavljivanja tajnih dokumenata. Šta je preče: da građani sveta znaju istinu o svojim državama, o tome šta i kako rade širom sveta, pa makar to ugrozilo interese tih država na terenu ili zaštita nacionalnih interesa a ujedno i svih ljudi na terenu, tj. zaštita i obaveštajne mreže i života špijuna? Asanž nije imao dilemu, dok su tradicionalni mediji pokazali dvojake skrupule: jedne prema mogućim posledicama objavljivanja dokumenata, odnosno ugrožavanju ljudskih života doušnika, druge prema pritiscima vlasti, tako što su kada je krenula hajka na Asanža kao na potencijalnog teroristu jednostavno oprali ruke od istraživačkog rada. Ovde se dotičemo suštine, suštine dokumentarca koja se poklapa sa suštinom „stanja stvari“. Ako američka globalna dominacija funkcioniše tako da njena vojska sprovodi vojne intervencije, drži određene oblasti pod okupacijom, krši Ženevsku konvenciju o pravilima ratovanja, špijunira strane države i građane celog sveta, suspendujući međunarodno pravo a u ime očuvanja mira u svetu, kakva je tu uloga medija – da izveštavaju konstruktivno, vodeći računa o tome da ne naruše geopolitičku strategiju svoje zemlje ili imaju pravo, poput Vikiliksa, da dovedu u pitanje takav poredak stvari tako što će građanima sveta razotkriti istinu koja je sakrivena ispod debelih nanosa političkih laži i medijskih manipulacija? Dakle, tako što će strgnuti masku sa lica SAD i pokazati je kao brutalnu silu i planetarnog hegemona. Ali to je hegemon koji se nominalno zalaže za demokratske vrednosti, za razliku od autoritarnih i totalitarnih režima, Kine i Rusije pre svih. Treba li u ime privida demokratije pristajati na obmanu i nasilje, e da se ne bi u globalnoj utakmici neželjeno stalo na stranu „diktatura“ (razume se onih konkurentskih a ne onih prijateljskih)? Zapravo, to je lažna dilema, jer ako je prihvatimo, demokratija postaje talac geostrateške igre moći a sloboda medija i pravo građana na istinu talac tzv. nacionalnih i državnih interesa.
Gibni, razume se, ne ide baš ovoliko daleko. To i jeste pitanje za sebe: zašto vešt i iskusan profesionalac, filmski intelektualac ne dovodi u pitanje američku spoljnu politiku u kojoj se krije ključ rešenja: i neovlašćenog masovnog prisluškivanja građana, i represije prema Vikiliksu, kao i ratnih zločina učinjenih u vojnim intervencijama širom sveta? Zato što u osnovi veruje svojoj vladi i ne vidi alternativu onome što ona čini ili ga se jednostavno ne tiče – bilo kao pojedinca, bilo kao reditelja?
S druge strane, evolutivna krivulja koju je prešao Vikiliks kao organizacija je impozantna, ali i nevesela. No, mimo složene ličnosti lidera Vikiliksa, njegovog protomesijanskog ego-tripa i stvarne ili imaginarne paranoje, čime je udaljio mnoge prvoborce od sebe, konstrukcija ove uistinu nezavisne i radikalne medijske platforme počivala je na dva oslonca: na relevantnom uzbunjivaču ili insajderu koji bi mogao da obezbedi relevantne podatke i na mogućnosti Vikiliksa da zaštiti anonimnost svog izvora. Tome možemo i dodati treći punkt, programski ili ideološki, nazovimo ga hakerski anarholiberalizam: o pravu građana da znaju sve što ih se tiče, odnosno, o pravu građana na informisanje koje je iznad tzv. državnog razloga (raison d’état). U tom smislu je Vikiliks utopistička organizacija a Asanž, kao što je rekao neko od sagovornika u Gibnijevom filmu, vizionar, i, dodao bih, pionir.
Ali to nije poenta Gibnijeve dokumentarističke „priče o Vikiliksu“. Njegovu poentu bih uporedio sa recimo nekim veličanstvenim talasom ili sa kometom: došao je, zadivio mnoge, ostavio utisak i određene posledice pa splasnuo zbog unutrašnjih slabosti i spoljašnjeg otpora. I tu se vidi glavni nedostatak tzv. neutralnog pristupa, uprkos vrhunskom profesionalizmu reditelja. Odsustvo stanovišta koje povezuje prikupljene činjenice čini da se one raspu pred očima gledaoca, kao proverbijalne kule od karata ili domine, na međusobno „otuđene“ sastavne delove, jer je u dokumentarni narativ ugrađen skeptički detonator. Vrhunac ovakvog metoda je niz postavljenih pitanja nejednake težine i osnažene tajne, tipa zašto Asanž izbegava da se odazove pozivu švedskog suda i raščisti sa optužnicom o seks skandalu. Tako da u zbiru profesionalizam Gibniju služi da, kako je kritičar primetio, održi status kvo a sebe sačuva od bilo kakvog angažmana. Međutim, određena pitanja su postavljena, zaključci izvedeni a analiza sprovedena korektno, tako da iako to nije bio rediteljev cilj, posredno je prikazana mračna utroba jedne super sile, čije društvo, na sreću, ima snage da se suoči sa takvom slikom o sebi, iako, kao što vidimo svaki put na predsedničkim izborima, nema snage da se suštinski menja.
Upravo na takvoj promeni insistira Majkl Mur, reklo bi se u svim svojim dokumentarcima, barem u svim koje sam gledao. Kao što bi se reklo da, uprkos svemu, veruje da do promena može doći. Naravno, u SAD, jer se dominantno obraća američkoj publici, kao i ovde, u filmu Koga sledećeg napasti. Mada, ko zna da li i Mur veruje da je moguće, „za naših života“, kako su govorili u Južnoj Africi u doba aparthejda boreći se za njegovo ukidanje, da dođe do punog obima promena za koje se zalaže. Ipak, kako godine idu, sve više sam impresioniran ljudima koji poseduju optimizam. Jer optimizam je preduslov za promene.
Neko od prikazivača je primetio vedrinu Murovog filma, za mene uporedivu sa onom iz nedavnih filmova Vudija Alena koje je smestio u Rim i u Pariz. Možda optimizam i dolazi iz mediteranskog zračenja kojem izlaže sebe američki reditelj, još više skandinavskog i nemačkog. Eto jedne usputne opaske o blagotvornom delovanju stare dame na mladu imperiju, koja se u vizuri svojih filmskih sinova (slično je kod Olivera Stouna) vraća oronula, prepuna nasilnih konflikata, diskriminacije, bezobzirne otimačine i produbljenog socijalnog jaza, dok se ona koja je oteta jahala na leđima božanskog bika ukazuje čudno podmlađena i vitalna, iako to nije, nije sasvim ili nije uopšte, ako se gleda sa njenih čežnjivih rubova. Ali Murov princip selekcije je nedvosmislen: izvršiće „invaziju“ samo na one razvijene evropske zemlje, pa i dok boravi u njima, kako autoironično kaže: pokupiće i poneti sa sobom u Države cveće a ne njihov korov. U istom ključu blage ironije treba vizuelno čitati razglednice koje zaspu oko gledalaca kad Mur zakorači u neku zemlju. Poenta je jasna: u svim zemljama koje je obišao funkcionišu poslovni običaji, zakoni i propisi koji kreiraju humanu i produktivnu sredinu.
Šta Mur želi da ponese kao idejni pelcer za Ameriku? Iz Italije nedelje plaćenog godišnjeg odmora i dvočasovnu pauzu za ručak; iz Francuske praksu zdrave i raznovrsne hrane u školskim menzama; iz Portugala dekriminalizaciju svih narkotika, što je paradoksalno dovelo do pada prometa narkoticima i stepena ovisnosti; iz Finske obrazovni sistem za osnovne škole sa tri do četiri časova dnevno i bez domaćih zadataka; iz Norveške gotovo idiličan zatvorski sistem; sa Islanda obaveznu polovičnu participaciju žena u upravnim odborima i u državnim institucijama, kao i progon odgovornih za kolaps bankarskog sektora; iz Nemačke fisiran broj radnih sati i različite benefite za zaposlene u koje spada i odlazak u spa i na masažu, uz sistematsku edukaciju suočavanja sa nacističkim zločinima; iz Slovenije besplatno studiranje. Čudno nema Britanije, Španije ili zemalja Beneluksa, ali iz Tunisa Mur „preuzima“ pravo žena na abortus koje ni islamističke vlasti posle revolucije nisu ukinule, kao što nisu iz ustava izbacili ženska prava, iako su pokušali. Na prvi pogled idila, iako je reč samo o pojedinačnim socijalnim segmentima i rešenjima. Pa ipak, za Mura poenta je jasna: sve to bolno nedostaje Americi. Na drugi pogled, mnoga od tih rešenja, od borbe za ženska prava i participaciju u političkom životu, definisanja radničkih prava ili prava na pravednu i nesurovu kaznu u kaznenim ustanovama, izvorno su bila američka rešenja, koja su eto nikla i razvila se na drugom, plodnijem tlu.
Vratimo se na Murov tzv. površan pristup. Takva primedba ne bi bila sporna da je Mur imao za cilj da da obuhvatan i dubinski presek evropskih društava; ali nije. Njegova komparativna analiza ima polemički i edukativan, a najviše karakter demonstracije i poziva: evo dobrih ideja, evo srećnih građanki i građana, evo uspešnih radnika i radnica, evo humanih čuvara zatvora i zatvorskog sistema kome nije cilj da se sveti, već da pripremi potonju integraciju zatvorenika, evo zemlje u kojoj žene skoro pa vladaju, evo zemlje u kojoj ne vlada rat protiv narkotika kao rat protiv terora. Budući da te ideje funkcionišu, zašto ih ne bismo uzeli i primenili kod nas? Po svemu što znamo, američki duh je preduzimljiv ili pragmatičan, radoznao, racionalan i voli da usvaja bolja rešenja. Možda je u tome koren Murovog optimizma uprkos nekih poražavajućih pokazatelja koji vladaju u ekonomiji i društvu „prve demokratije sveta“ i „zemlje slobode“ i „jednakih mogućnosti za sve“.
***
Gledano iz srpskog ugla, primećujem bar dva paradoksa: identičnost pozicije zavisti Mura kao američkog i sebe kao posmatrača iz Srbije, ali i veliki raskorak u našim horizontima očekivanja. Kod mene nema optimizma. Pragmatizam nije obeležje našeg kolektivnog mentaliteta, kao ni individualizam, dok se nekadašnja socijalna solidarnost neslavno raspala tokom bratoubilačkog pirovanja i „pljačkaške privatizacije“. Nema ni progresivnih utopija ni dominantnog političkog entuzijazma za modernizaciju društva, možda još od 12. marta 2003. godine.
Sasvim je jasno na čijoj su strani moje simpatije u ovom „sporu“ dva metoda. Načelno gledano, tzv. neutralni pristup u odnosu na tzv. angažovani ima tu prednost što može biti manje proizvoljan i manje restriktivan prema određenim aspektima fenomena kojim se bavi. Ipak, neutralnost, ili čist profesionalizam, najčešće su terminološka maska za autorski oportunitet i jednu u najboljem slučaju ideologiju konzervativnog centra. Angažovan metod, onaj koji je načisto sa tim na kojim pretpostavkama počiva i za koje se ciljeve zalaže, mora da počiva na profesionalizmu u prikupljanju i tumačenju činjenica, ali se ne sme zaustaviti na njima. Angažovanost je lična investicija, etička i politička i neotklonjiv rizik tumačenja koje se preduzima iz perspektive željene budućnosti. Iz jedne, dakle, utopijske perspektive. Angažman u sebi spaja stručnu utemeljenost i sposobnost predviđanja, invenciju i plan za budućnost. Na ovoj ravni se mogu razlikovati autori i autorke skloni dogmatskoj repeticiji i oni/e skloni/e beskompromisnoj heuristici. Ovo poslednje znači da je autor/ka dužan/na da prizna grešku u pretpostavci, izvođenju ili krajnjem cilju promene za koju se zalaže, ako takvu grešku opazi ili oseti. Angažman podrazumeva polemičku doslednost i disidentsku subverziju. Ali angažman sam po sebi ne garantuje iskorak iz postojećeg.
Otuda jedan (dokumentarni) film može otvoriti oči za ono što jeste, za sve rukavce koji čine sliv onoga što jeste, a može i buditi nadu ukazujući na ono što može ili treba da bude.
(Tekst preuzet sa Betona)
