Kada sam došao na prvu kontrolu posle druge, problematične operacije, hirurg koji me je operisao pozvao me je u sestrinsku sobu na razgovor. Pitao me je odmah pred sestrama kako sada kod mene funkcioniše fizika i dinamika fluida sa osobama suprotnog pola, time verovatno želeći da dozna kako stoji kod mene, na šta sam se ja, iznenađen pitanjem i preplavljen stidom jer nisam bio sa ženom iako sam pregurao tridesetu, snašao odgovorom: „Samo joj kažem, draga, idemo do trećeg sprata“, i osmehom kao senkom prekrivši neprijatnost od doktorovih dobronamernih, sitnih zenica i prisustva sestara koje su slušale šta pričamo. Mislio sam pri tome na ono što kažu svima posle operacije, da ako možete da se popnete do trećega sprata bez da se zadišete, da ste onda oporavljeni, spremni za život.
I zaista, u mom apartmanu jednom je na drugom krevetu prespavala jedna starija sestra, Romkinja, jer nije imala gde, i posle sam se smejao u sebi, eto, to ti je prva žena u životu s kojom si proveo noć u istoj sobi.
Foto: Almir Kljuno
Prva je došla sasvim neočekivano, kako to i biva. Imala je pravo Tomina Đurđa kada je još devedeset prve rekla da će mene neka da siluje. Lak kao duh, neobavezan kao utvara šetao sam Nišom, gradom u kom sam doživeo prvu tinejdžersku ljubav, sasvim čednu jer nisam video ni gole grudi svoje dragane, o dodirima istih da i ne govorimo. Bila je konzervativno vaspitana, puna straha od novog i ja, rušitelj svake društvene norme, filozof i pankerski orijentisan momak nikako joj nisam odgovarao, na duže. Volela je moje pesme posvećene njoj, ali ne više od toga. Kada smo raskinuli, napisavši jedno drugom duga pisma natopljena suzama, vrlo brzo, rekao bih za nekoliko dana, našla je praktičnog čoveka svog života s kojim se posle fakulteta preselila u Amsterdam i izrodila mu decu.
Mene je mogla da voli samo neka potpuno luda, i takva je i naišla. Bila je to moja drugarica iz odeljenja jer sam u Nišu završio prvi razred gimnazije, bila je zaljubljena u mene, ja to tada, pre petnaestak godina nisam uviđao, i sada sam je sreo na glavnom niškom trgu, bila je već završila englesku književnost. Zaustavio sam je i pozdravio, radujući se svakome i svemu, jer tako se oseća čovek koji dobije novi život. Nekako smo se dogovorili da se možda vidimo. Svakog leta odlazio sam na oko mesec dana u praznu dedinu kuću u centru Niša, na odmor od beogradske neuroze i otrova, a kojima sam se požudno i oblaporno vraćao posle gušenja u mrtvilu provincije drugog po veličini srpskog grada.
Izgledala je strašno, zapušteno, pomalo odvratno, mada ne u meri kao nekada u školi, ali imala je neki višak nervoze, neki naelektrisani oblak iznad sebe, koji sam odmah osetio, a to me je uvek privlačilo, kad se neko izdvaja, kad ima višak emocije, kad nešto ne leži u zglobu kako treba, kad se neko muči, kad se sluti nekakva patnja i tajna, tragedija, sve to me je privlačilo kod ljudi. Privlačila me je tuđa muka, stradanje, raspadanje. Obični ljudi koji su pričali o zdravlju i karijeri, probavi, o šemama, bili su mi dosadni kao smrt, nisam ih ni zapažao. A bila je i mlada žena sa svim telesnim atributima, oblinama, i to je nekom ko nije nikad bio sa stvorenjima o kojima je oduvek maštao bilo dovoljno da ne okrene glavu, naprotiv. Želeo sam da potonem u ženu, u bilo koju, da osetim ono o čemu se toliko priča, jer znao sam da nisam ni po čemu privlačan, zauvek sam ispao iz svih društvenih krugova i profesija, osećao sam se kužan, kao parija.
Možda već na prvom sledećem sastanku, sedevši na klupi ispred njene zgrade, u letnjoj noći, posle poljubaca pozvala me je kod sebe u stan, na deseti sprat. Pristao sam znajući da me čeka ostvarenje snova, ma kakvo ono bilo, osećao sam sada ili nikada momenat i čudio se kako sve ide lako kao na filmu. Kada smo ušli u njen stan rekla mi je da su tu Bart, njen vučjak i njena sestra, koja verovatno spava. Bio sam kao nikada sa dve mlade žene i velikim psom u stanu, u kom je trebalo da uradim konačno skidanje mraka i paučine sa duha i tela. Vučjak mi je prišao lagano, i na moj strah odgovorio pitomo, valjda osetivši moju zvermahtovsku prošlost, srodnu pseću dušu. Zazirao sam od zveri, misleći, na primer, kako ću ići nag, u mraku, noću do kupatila ne znajući gde je on, ali nije bilo nikakvih problema, on je uvek bio miran i spavao negde. Jednom smo vodili ljubav u njegovom prisustvu i to mi je bilo baš čudno ali mi nije smetalo, možda baš suprotno. Nema stida pred životinjom. Bart i ja voleli smo istu žensku osobu, pseći i ponizno. Voleli smo njene mirise, nervozu, rutinu, oblik, koji mi je postao veoma prijatan, u međuvremenu. Psi su moji stalni pratioci, mislio sam, oni su prijatelji.
Kako je bilo prvi put? I meni i njoj bio je to prvi put. Jednostavno, udarao sam u zid, nisam mogao da uđem, kao da tamo dole nema nikakvog prolaza. Kada sam došao na kontrolu u Beograd sreo sam penzionisanog ginekologa s kojim sam ležao neko vreme i povevši ga malo u stranu poverljivo pitao o svom problemu, o nemogućnosti prodiranja. „Pa tebi treba bušilica!“ rekao je, nasmejavši se. Video sam da ću sâm morati da rešavam problem. Posle niza susreta, dugog vremena vežbe, opuštanja, polako sam uspevao da ulazim sve više i kada je prvi put svršila pre mene u kući moga dede, zidarskog majstora Crnotravca, rekla mi je:„Ti si moj bog!“ U toj dobro građenoj potleušici, punoj duhova, izgubila je nevinost na mom beogradskom monaški uskom i skromnom krevetu samcu, na gvozdenoj konstrukciji čije su se strane izvlačile, na istom onom na kom sam halucinirao devedesetih, a koji smo u međuvremenu doneli iz Beograda, iz Zvermahta.
Foto: Zerina Nezić
Napad 11. 9. 2001. prvi put sam video na tv-u u njenom stanu, kako avioni mekano prodiru u kule bliznakinje, buše ih, pitao sam se, u prvom trenutku, koliko je to što vidim stvarno. Ipak, tada sam bio na izvoru svih svojih želja i nije mi bilo mnogo stalo do vesti, pa makar izbio i Treći svetski rat.
Grč je popustio pred snagom ljubavi, a on je bio posledica njenog života, psihologije. Još u školi bila je drugačija, nešto nije bilo u redu sa njom, bila je pravi štreber sa velikom dioptrijom, neurotična, maltretirana od loših đaka koji uvek napadaju one koji se izdvajaju a slabi su, nezaštićeni. Imala je ozbiljne napade histerije posle tih izliva vršnjačkog nasilja, mucala, imala tikove, bila strašno demode ali sve vreme bila je zatreskana u mene jer sam s njom razgovarao kao sa svakim drugim, nisam je gledao s visine iako sam bio prilično omiljen u razredu i to ju je još više privlačilo. Razmenjivali smo misli iz knjiga, malo i polemisali, što ja nisam ni primećivao kao nešto važno, zanesen druženjima, drugim devojkama, gitarom, ali je ona tu našu komunikaciju doživljavala intenzivno. Svega toga sam postao svestan tek posle decenije i po, kada mi je pričala o tome. Njoj sam prodao dve ploče grupe Duran Duran (Seven and the Ragged Tiger i The Wild Boys) odreknuvši se svoje šminkerske faze i ulazeći u „Ja sam težak ko konj“, Električni orgazam fazu. Mislio sam da sam ih izgubio. Pokazala mi ih je, podsetila me na taj kupoprodajni čin veleizdaje novog romantizma.
Dolazio sam u Niš, sada ne samo leti, ne bi li s njom proveo što više vremena. Bili smo u kući mojih predaka, kao u pesmi Sinhro EKV-a, a i ona je izgledala arhaično, nosila je pakao koji se polako otkrivao. Imali smo nezaštićene odnose, moje seme curilo je iz nje toliko da sam je zezao da ona u sebi ima više muške suštine od mene. Nikada nije zatrudnela, verovatno jer je imala hormonalni disbalans. Imala je i jedan pokušaj samoubistva, tabletama, ali ju je sestra na vreme otkrila u kupatilu. Zbog toga išla je kod psihijatra i pila lekove. Izuzetno teška porodična istorija. Bila je zanemareno dete, ostavljeno babama i dedama.
Dok nisam upoznao nju nisam znao kako izgleda prava paranoja. Rekla mi je da nikada ne ide liftom do svog desetog sprata nego pešice. Kada sam je pitao zbog čega, rekla je da ne može da podnese komšije sa kojima bi se vozila liftom. To mi nije bio dovoljan znak da sa njom nešto duboko nije u redu, ne želivši da kvarim uživanje objašnjavao sam to kao nekakvu zakasnelu pobunu. Rekla je da će sa mnom početi da ide liftom tek da vidi zavist i bes u očima komšija koje prezire, jer je najzad našla nekoga. Ubrzo kasnije uvidevši da ona insistira samo na našem druženju, bez bilo kog drugog, osetio sam se potpuno izolovan od sveta, sa njom u svojoj kući u centru Niša. Koliko je bilo jače zaklinjanje u ljubav, toliko smo bili dalje od bilo koga. Postao sam središte njene opsesivne ličnosti ne znajući gde to može odvesti, prepuštajući se ljubavnoj igri koja mi je bila jedina važna. Nekada bih pomislio da me može ubiti na spavanju ili povrediti bilo kako jer sam uvideo razmere njenog pregnuća, sagorevanja, sukoba sa svetom. Na sreću to se nije desilo nikada, ni u najavi, bio sam privilegovan i suviše dragocen za nju. Kada sam joj kasnije po ko zna koji put stavio do znanja da se razilazimo, jer sam se već gušio, tražila je samo da joj napravim dete i da onda mogu da idem. Preklinjala me. Nisam verovao u kom sam se veku našao. Njena majka, iz svojih razloga, nosila je moju duksericu kod neke vračare na selo ne bi li me uz pomoć magije odvojili od nje.
Shvatio sam da smo se u svemu razilazili, epohalno, osim u seksu, on je bio jedini garant naše veze. Nekada me je namerno terala na češće odnose, više puta na dan, ne zbog toga što je to osobito želela, nego jer je tako pokušavala da me zadrži za sebe, da mi odvrati pažnju od drugih žena i realnosti. To mi je otvoreno i rekla. Priznajem da me je privlačila njena paranoja, naginjao bih se nad tim ponorom dok mi se ne bi potpuno zavrtelo. Bilo je to još jedno moje tipično vezivanje za osobe koje su tragično stradale, za sumanute, jer ludilo ima svojih privlačnosti, ono je kao umetničko delo, sistem u svetu relativno neovistan od svega drugog, a koji se razvija i raspada po sopstvenim zakonima, ima svoju gravitaciju, kao zvezda. Svaka opsesija i paranoja, kompulsivni poremećaj ima taj psihološki magnet. Neko crno, nevidljivo središte upravlja čovekom, on je nemoćan da mu se odupre, jače je od njega, on je igračka tog isijavanja, tog ponora otvorenog traumom, životnim događajima. Ja nisam, hvala bogu, imao nikakvih većih trauma u životu i onda su me privlačile one prave kod drugih, one koje su od ljudi pravile karikaturu, monomanijaka, tragikomičnu figuru. Tu sam osećao život, ne kod licemerne i pritvorne većine. Činilo mi se ili sam racionalizovao svoju slabost, da samo osobe koje su strašno patile, pregažene od života, mogu voleti na pravi, jedinstveni način. Zdravi vole šablonski i kao u serijama i u ljubićima, površno, neobavezno, kič. Samo ljubav koja je ponor i tajna, ludilo prepuštanja, nešto što je nemoguće definisati, što je fatalno kao sudbina, može biti dostojna svoga imena. Eh.
Foto: Almir Kljuno
Počela je polako za svašta da me optužuje, kako je vreme prolazilo, i sve mi je to bilo smešno, ali njena psiha nije mogla da miruje, tražila je uvek novu hranu, novu opasnost, izdaju, jer i nije živela u realnom. Politički smo bili na suprotnim stranama, a što je meni bio dokaz ljubavi. Ona je volela svrgnutog vođu Slobodana Miloševića i njegove metode, a sada vidim da je to bilo i jedino moguće za takvu osobu, volela je sebi sličnog, dok sam ja još od devetomartovskih demonstracija, kada sam po prvi put osetio suzavac i državnu silu na sebi, bio na nekakvoj građanskoj, otvorenoj poziciji. O politici nismo pričali, niti je meni do toga bilo stalo, istina je bila na mojoj strani i nisam imao potrebu da pričam o društvenoj pravdi i nepravdi. Pomalo sam i uživao u tome da sam se infiltrirao među neprijatelje i da ću tu moći da delujem, pre svega primerom.
Bilo je i drugih čari u tom feudalizmu i pervertiranom paganizmu. Donela je jednom pravo mleko sa sela, direktno iz krave, što nikada nisam pio ili orahe koji su bili ogromni. Kada sam napravio čokoladni puding od tog mleka, koje je bilo toliko gusto da je imalo neki brašnast ukus, bilo je to fenomenalno.
Kada sam je sreo na trgu posle petnaest godina, čuo da je završila anglistiku, mislio sam da ću imati divnog sagovornika u vezi engleske literature i jezika, da je u pitanju osoba koja razmišlja i oseća u svetskim razmerama. Međutim, dočekao me je najcrnji opsesivni palanački instrumentalizam, užasna želja za manipulacijom koja se davila u svojim vizijama, jer i sebe nije mogla da kontroliše. Uverio sam se opet da oficijelno obrazovanje kod nas ne znači ništa, da je često maska za sasvim suprotne stvari od prosvećenosti, za pravo mračnjaštvo.
Šta sam sve bio u njenom svetu, svetu njene porodice? Nekoliko registara, vrsti optužbi je pokrenuto i one su se dopunjavale, prelivale jedna u drugu. Kao prvo bio sam golja, nezaposleni i nesposobni invalid, sumnjičen sam da sam lovac na miraz, pa pola čoveka, protuva, lenština, traćitelj svojih talenata, gubitnik, simulant umora i bolesti, jer operacija koje pominjem možda i nije bilo, bio sam slabić koji se ne suočava sa problemima, ne svađa se, ne bori se za sebe, proždrljivko, nadrifilozof, loš pesnik, jer ima boljih, hvalisavac, pozer, da, to mi je odmah rekla da joj je bio utisak, nezahvalnik, neko ko ne živi niti je živeo, sablast, zao duh, mamin sinčić. Drugi spektar ticao se mojih bolesti i izvitoperenja. Bio sam optužen da krijem da imam epilepsiju, i u paketu s tim jedan od najvažnijih kartona je bio onaj u kome je pisalo sve o mojoj homoseksualnosti. To što sam hodao čudno, slušao određenu vrstu muzike (Pet Shop Boys?), što sam bio pažljiv sa ljudima, imao razumevanja, bio je dokaz da sam peder, homić, nikako biseksualac, prikriveni perverznjak, da sam zaražen HIV-om. Javljalo joj se da sam imao seks sa ponekim ko prođe pored nas i pogleda me, neki starac me je jednom prilikom značajno pogledao. I što je bilo ekstremno degutantno u njenoj viziji, i sa skoro svakim prijateljem ili članom rodbine o kome sam joj pričao. Jednom je čula povik nekog muškarca nekom pored nas na ulici i to je protumačila kao šifru za mene, koji je, eto, varam s njim, gde i kada da se vidimo: „Vidimo se kod Siminog solitera!“ Kada bih joj ispričao neki svoj raniji doživljaj sa ulice, jer sam puno šetao i kretao se svuda, ona bi od svega napravila paklenu priču o mojim seksualnim avanturama na štajgi, iz kalemegdanskih tunela, o pedofiliji, na mestima punim makroa, perverzije, moje podzemne doživljaje videla je tako. Sa sestrama u bolnici sam takođe itd itd… Bilo je i poznatih ličnosti sa kojima me je povezivala u bolesnoj mašti, oni o kojima sam joj nešto pričao, a koji su bili homoseksualci, ili npr. urednici izdavačkih kuća i dr. Sve je to bilo urnebesno za mene, ali kako je vreme prolazilo postajalo je strašno zamarajuće.
Kada bih je pitao nešto sasvim obično ili nešto sasvim banalno pomenuo, ona je to tumačila kao skriveni test, ispitivanje, nekada ponižavanje, kao da joj ništa ne verujem i odvajam je od familije. Svoju manipulaciju upisivala je u mene.
Treća tranša optužbi ticala se politike i ideologije. Bio sam lažni patriota, Sloba Milošević me je lično operisao a ja mu tako vraćam, bio sam izdajnik naroda, zemlje, prodana duša Zapadu i dekadenciji, zanesenjak, budala, Don Kihot velikih ideja koje ne postoje! Naravno i narkoman, osoba koja nije vredna ni običnog poštovanja, ni obraćanja. Neko vreme nisam postojao za njenu sestru, koja mi je poručila preko nje da to nije ništa lično. Postojale su i njihove međusobne razmirice.
Ali ona je bila u fazonu, ja sve to znam ali te volim pa ti opraštam, kao zajedno smo u tom glibu. Hladan dah paranoje, neodoljivost ludila, osetio sam kada mi se po ne znam koji put pravdala da je imala neki razgovor sa nekim vozačem prigradskog autobusa za selo, i kako ona s njim nije imala ništa. Pravdala mi se kao da je meni stalo do toga. Upisivala je beskrajnu ljubomoru u mene, toliko da sam na kraju pomislio da je nečega i bilo, ali umoran od ponavljanja, više nisam razlikovao stvarnost od fikcije. Sve je svela na seks i odvratnosti jer nije imala čime drugim da barata, izgleda. Strašna degradacija nikada formirane ličnosti. Videla je da joj u direktnom TV programu na Pinku moji prijatelji, koje je mrzela i nikada nije htela da ih upozna kada je dolazila kod mene u Beograd, skriveno u sms porukama poručuju nešto o nama. Mučila me je telefonskim pozivima, spuštanjem slušalice, kada bi bili u sukobu i razdvojeni. Javljala mi je da je trudna, što sam uprkos svemu prihvatao sa velikom srećom kao božiju volju, odlazio u Niš, a onda se ispostavljalo da ipak ničega nema. Pronalazila je ludačka objašnjenja za najobičnije radnje (Došao si u Niš jer su me tvoja braća videla na ulici), i ostavljala namerno neobjašnjene neke sasvim nevažne postupke i pitanja u vezi njih, na primer, zašto se nije pojavila na ugovorenom mestu kada je trebalo, ispred Gimnazije Bora Stanković, koju smo nekada pohađali. Nisam znao da je sve to toliko jako kod prave paranoje. Ni kada je privremeno morala da bude u duševnoj bolnici jer je doživela slom, nisam raskidao vezu, da ne pogoršavam njenu situaciju, dok se ne sabere.
Foto: Zerina Nezić
Shvatio sam da je kliničko ludilo zabavno samo na prvi pogled, da je njegova produkcija izuzetno ograničena jer se sve vrti oko jedne nevidljive tačke, ponorne traume, da sve što opseda um bolesne osobe brzo postaje karikatura i beskrajna fabrička traka dosadnih slika, osim ako niste u profesionalnom odnosu sa pacijentom. Ja sam za sebe znao da sam lud, i to je ono što me je spaslo devedesetih. Treba ići, kako kažu, u pravcu straha, razvijati ludilo, svesno, i time stići do njegovog kraja.
Kada sam joj definitivno stavio do znanja da nismo više zajedno, u čemu je pomogla udaljenost od dvesta kilometara, nije me proganjala. Samo mi se javila posle nekoliko godina sasvim neočekivano, da mi kaže da ne mogu da imam decu, ono za šta me je takođe optuživala dok smo bili zajedno. Čuo sam od rodbine da su je videli kako gura dečija kolica po Nišu i to je verovatno bio poziv da mi to prenese i da meni bude valjda krivo. Malo mi je falilo da se ne nasmejem i ne slažem je mirnim tonom da, na primer, imam troje dece i da joj se zahvalim na informaciji, ali u takvim situacijama ne treba se šaliti, naučio sam. Hvalim boga da ništa nije proizašlo iz naše veze i da nisam imao psihofizičke štete, osim emocionalne. Ne pominjem njeno ime, jedno od najčešćih u nas, ne samo iz sujeverja, nego i iz razloga što vlastito ime znači ličnost, nešto ograničeno i jedinstveno, a ovde se radi o razgradnji ličnosti, o rastakanju civilizacije, o nepoznanici šta i ko u stvari stoji iza imena i to je beskrajno tužno. Ne mogu se uživeti u takav pogled na svet. Ponovo sam naučio da je ljudska psiha najvažnija ali i najnepoznatija stvar. Sve zavisi od ugla iz koga gledaš na stvari. Ono što je za nekog propast, za drugog je pobeda.
(Fragment iz romana u nastajanju)
