„Moj dom je ovdje u dolini besmislenosti,
toj dolini nepomućenog mira još od postanka“
(Wang Wei)
Bila je noć fina i skromna
kao da hoće da se umiljava, pametna mačka.
I bila je topla, ali onako,
kao podgrejana večera.
Nije umela da sakrije rupe, rasute svuda po njoj.
I u kasni sat avantura, traži se u predmetima dodatak za noć.
Dobar predmet sabira ljudsku privrženost i veštinu.
U maloj centralnoj praznini eho majstorske svesti, kao pismo.
Zaista često predmeti nude zlatnu rezervu,
ali večeras su hladni i nedostupni, direktni.
Stolica neće da me zagrli,
staklo čeka slučajni dodir da bude prljavo.
Tanjir je neprijatan kao bolnička menza,
čaša je zadovoljna svojim sadržajem i ne želi da je dodirujem.
Nešto je plivalo u čaši i ona je to štitila
od neprijatne ruke koja uvek uzima još i još.
To sa čašom me dirnulo gde ne treba
i nadam se još jednoj prilici dok izvlačim cigaretu.
Samo je dragi valjak prijateljski sevnuo
i smestio se udobno gde mu je spremljeno mesto.
Njegova sagorela braća u svojoj majušnosti
imaju težinu medicinskog otpada.
Kompjuter ovde ne računam,
bilo bi čudno reći da je on predmet.
Ekran pored prozora, ogledaju se, smenjuju se,
tražim po nestabilnoj geometriji, procena stanja i rizika.
Sve to, izvesno je, visi o jednoj niti.
Drhtaj budućeg plamena daje joj taj ljupki pokret.
Evo, izmišljeni čovek jedne izmišljene noći
izlazi na izmišljeni balkon da posmatra izmišljeni zid.
Zid sa meksičkim muralom bio je blago za oko,
veliki nežni predmet, ali jede ga bledog nova parazitska džungla.
Pejzaž je plitak i neuhranjen, iz ove perspektive,
nema dovoljno magličastih duhova, istanjio se.
Zato sam dole spazio Ciganina sakupljača,
čoveka koji se dobro razume u predmete.
Njegova žena mi je jednom rekla
da on može da te oslobodi svakog straha.
Dobro je koračati kroz sliku, kušati granicu nepokretnosti,
otišao sam da vidim sakupljača predmeta.
Ti gospodine slobodno uđi u kolica,
da te vozim na deponiju.
Mislim da je to rekao zbog moje naklonosti
prema polovnoj garderobi i dugo upotrebljavanim stvarima.
Da li ću tamo naći Cigansku Kraljicu koja može da pruži
onakvu noć kakva samo majci pada.
Ne znam ja za kraljicu i majku,
ali ima tamo sve što je od ljudi, a ima i šta nije za ljude.
Tamo su brda, a na brdima male vatre,
hrane ih knjigama do zore, možeš da vidiš ako oćeš.
Male vatre jedu knjige, novine i prnje
tanki stubovi dima bez dimnjaka
totemi mirisa zastavice duhovi reči
metalno brdo bezimenih titana
humka za pismene belačke bogove preletače
postament za kalajnu madonu crnu golubicu
i na brdu zadušnica za pesnike mrtve
i one što trenutno umiru
i za one što nisu stigli da pišu
neka vatra smrdi na spaljeni izmet
jer su knjigom brisali dupe
neka se oseća i na krv
jer su silovali ženu
kad je našla skrovito mesto da ispusti govno.
Da mi daš leba i salamu,
onda lepo da se obučeš
i da me odvedeš na pivo.
Tako da mi platiš
jer ću da te vodim na sedmo brdo,
ali da znaš
za bakar i kalaj
mogu da ubijem
ovim revolverom što broji sedam
šest za vas a jedan za mene,
i kad se popneš uz najdalje brdo
nećeš da imaš ni strah ni nadu ni sreću nećeš da tražiš,
odatle ćeš da gledaš okean, samo ti, samo noćas.
I eto me pred tvojim licem, anđele
bakarni
osvetniče
zgužvanog metala,
kao nezamislivo strpljivi vozovođa
čekaš da se završe domišljatost i neodlučnost.
Pomislio sam da se jednostavno vratim na prozor,
nastavim: nepokretan u samostanu, zid među zidovima,
da popijem lek i nadam se najboljem,
šta drugo.
Ali okean
oštar kao granit
pustoš bogata ljudskim materijalom,
to je lek
za mlaku neubedljivu noć. Sedmi metak za mrak.
Prosjačke himne, prostačke radosti,
ugušeni jauci i probodene pesme i jeka nove dece,
huk mašine koja proizvodi tišinu.
Mislim da ću da odšetam do te obale
gde delovi čoveka padaju preko ivice
a onda ću da improvizujem.