Saša Ćirić: ~ ~ ~

Nedeljna jutra su mirnija od drugih, mada ni jedno ne pamtim.

Rečni galebovi krešte isto koliko i morski, u ranu zoru, u jatu.

Treba biti privilegovan nesanicom i dočekati zoru očima koje nisu hodale u snu.

Blaženstvo tišine pruža mogućnost da čuješ vetar, prvi zrak sunca, motor u daljini, treperenje lišća.

Čelo je teško i mutno, koštani pokrov misli.

Spreman sam za put od hiljadu milja i mogu se stropoštati odmah iza ugla.

Ali jutarnji čovek nije biće kontradikcije; on je oličenje mogućnosti.

Iza svake tačke treba ostaviti razmak, malen kao dečji korak.

Zašto? Nebo je nestvarno plavo, kao da nije nebo, kao da nije plavo, već nerazređena farba

koja će tokom jutra posvetleti.

Treba ustati jako rano, još juče ujutru, da bi postavio sebi pitanje o poklapanju rečenice i realnosti:

ko može znati da je sada nedeljno jutro, iako nesumnjivo jeste.

Ta mala poklapanja su čudo, zato ih vredi beležiti i pamtiti. Nisam siguran zašto vredi pamtiti čudo.

Zbog onostranosti – potrebe ili dokaza – ah, jutro je dovoljno čudo po sebi,

ne treba ga kvariti sumnjivom teologijom.

galeb_foto_zerina_nezic

Foto: Zerina Nezić

 

Odavno nisam napisao pesmu; vreme je postaviti pitanje šta je poezija.

Sve je poezija.

Biće, jezik i razmak.

Ili jezik, razmak i biće. Kako vam drago, rekao bi binotresac.

Raspored odaje sklonosti i zablude.

(Shvatio sam da sam zašao u čestar druge strofe; odmah sam je obeležio, baš maločas.)

Razmak je, razume se, praznina, a praznina – odsustvo, ono čega nema

na vidiku misli. Iako se može misliti.

Da li poezija misli?

Ili samo pozajmljuje jezik?

(Dvojako razumeti glagol pozajmiti: pozajmiti jezik od nečega/nekoga i pozajmiti jezik nekome/nečemu.)

Verujem u sveti sklad jezika, misli i poezije.

 

Jutro je, treba se vratiti na početak.

Ne u iskon. Tamo su već lovci u mutnom. Lovci na sveti gral koji će napuniti

tuđom krvlju.

Na početak reda, veličajmo veliko slovo početka i lukavi trijumf svetlozarne metafizike.

Radujmo se jer smo živi i veliki. Branioci jezika. Graditelji smisla. Prijapi logike.

Na početak pesme. Tamo je mir nedeljnog jutra, krik rečnih galebova, stvarnost i jezik –

stvarnost jezika i jezik stvarnosti.

Zašto sam opsednut stvarnošću, zašto se ne zadovoljim rečima?

Zato što, čoveče, pod igloom jezika, sa jezikom pod iglom, u pirsing diskursu, prošiven-protkan,

u tkanju teksta koji je tkanica-zidanica od paprati i peska,

zato, čoveče, malen ispod zvezda na čelu,

zato što nema reči bez stvarnosti i vice versa,

naročito nema vice versa, dosetke u stihu.

 

ponavljanja_foto_almir_kljuno

Foto: Almir Kljuno

Neka je živ ognjeni zrak u mirno nedeljno jutro

Ova pesma je pohvala, slavljenica i pesma o radu

Koji osvetljava a ne sažiže

U jutro prepuno ljubavi usnulih skakača

pijuna topova lovaca kraljeva i kraljica

Mirno je u kutiji sna, buđenje donosi teskobu

Šahovska polja su dobra metafora za kraj

Za kraj pesme, ne za kraj jutra

koje se prostire u beskraj vremena

Rasizmu nema mesta u kantici eurokrema

Ovo je i šaljiva pesma o jednom nedeljnom uranku

 

Poezija je, dragi čitaoče, draga čitateljko,

Jezik koji mori stvarnost

I tu nema mesta za sažaljenje i paranoju


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.