Šta tamo još ima sem sutona koji mirišu na rđu
i padaju sporo i nadmoćno k’o draperije ništavila?
Kordoni tame u dugim kompozicijama
koje putuju na istok pred
čoporima snega što podstiče
sećanja na male kofere u predsobljima,
uz noćno režanje liftova.
Varljivo sunce
i snoplja klasne borbe
pod maglenim šapama tundre,
naftne mrlje
na površinskim kopovima zlata
i buketi odsečenih šaka
koje na proplancima tinjaju kao nezaboravak.
I šta još tamo ima
sem “Deset godina bez prava
na prepisku”, rimejk u novom dobu
starih statiranja i zatiranja.
Nezasiti količnici povesti.
Čekinih Čeka Čeke.
Sem kurvi i leda, čega to ima?
Hladnih državnih kurvi za žarne noći
gde tajno bdiju krnjavi očnjaci mraza
što vreli led na otvorene rane drobe
i u krvotok ti zverski oceđuju pustoš.
Da bi pod zapaljenim krstovima
opstajala i dalje
velika santa straha
u koju se pretvorilo postojanje.
I u kojoj k'o pozni svici
klecaju – škljocaju – pregorevaju
naši životi
pod žmirkavom svetlošću
ugašenih zvezda.
