PAUČINA
Letnji je zalazak sunca u Gradskom parku. Uperim pogled između dve tanke grančice na drvetu. Pomeram se, menjam ugao i fokus, sve dok ne primetim paučinu u krošnji. Trudim se da što bolje zapamtim oblik koji iscrtavaju njene tanano ispletene niti. Znam, onaj trenutak u kojem ću dati ime paučini, to je trenutak kad učestvujem u stvaranju jednog novog grada – krhkost njegovog postojanja, na neki čudan način, prevazilazi veličinu svih čovečjih uglova. Toliko je nežan ovaj grad koji prilagođava osvoj oblik i prema najslabijem povetarcu. I prema tvom dahu.
ZAGRLJAJ
Subota je, oko tri sata ujutru. Pijani mladić širom otvorenih ruku trči po srednjoj traci bulevara Partizaskih odreda, negde blizu Univerzalne sale. Nekoliko slučajnih prolaznika zabrinuto je zbog mogućnosti da neki vozač, isto tako pijan, može da prekine ovu, kao i sve buduće šetnje ovog momka. Ja se za njega ne plašim. Znam da on zna: u Skoplju razmimoilaženja bole više i od udara automobila; a ovaj trčkara posred bulevara i grli ceo grad.
KITOVI
Umetnost lova na isečke tuđih razgovora nije nešto što se stiče sopstvenom voljom: dovoljno je samo da prolazite gradom i bez vaše želje, do vaših ušiju će stići delići priča koje nisu upućene vama.
Večeras, prelazeći preko Kamenog mosta, mimoišao sam se sa ocem koji svoju malu ćerku drži za ruku vodeći je nekuda.
- Tata, ima li noću kitova u Vardaru? – pita devojčurak.
Ubrzavam korak i odlazim ne čuvši njegov odgovor. Svejedno. Bogatiji sam za jedno čudo. Ili barem za jednu novokomponovanu legendu.
MOLBA GRADSKIM VLASTIMA
Pred ulaz u Skoplje, molim Vas, postavite tablu: „Pažnja! Klizav pod!“
Ljudi bi trebalo da budu upozoreni.
POTPISI
Namrgođeni stričevi, tetke i policajci, vi koji grdite i kažnjavate decu što škrabaju po zidovima pišući svoja imena: da li ste vi ikada pomislili kako se bar neki od njih potpisuju po gradu kao po gipsu slomljene ruke ili noge svog najboljeg druga?
SVAKI ŠUT – KOŠ
Šetao se duh Đordana Bruna po skopskim igralištima, pod miškom noseći sunce umesto košarkaške lopte. „Kad gađaš koš bez obruča, svaki šut je pogodak“, reče i pogodi trojku.
OPTIČKA ILUZIJA
U zlatarskoj ulici na staroj skopskoj čaršiji, osim izloženih skupocenosti, dućandžije na listovima papira polepljenim po izlogu reklamiraju i druge usluge: „bušimo rupe u duhu“, čitam u jednom dućanu, pa se stresem: ipak na reklami stoji „bušimo rupe u uhu“.
Zlatari koji se ne bave ljudskim duhom, nenamerno uspevaju da probuše jedan. A Skopljanci koji imaju takvu moć i bave se delatnošću čije ime sam pogrešno pročitao u izlogu zlatarske radnje, nisu dovoljno ljubazni da me o tome obaveste.
LETAČI
Novine se već odavno štampaju u manjim formatima. Zbog toga je grad izgubio svoje letače.
Dok sam bio mali, dugo sam gledao ljude kako na klupama u parkovima vežbaju, kako se pripremaju za svoje letove, čije destinacije su za mene i do dan danas ostale tajna. Raširenih ruku, skoro do krajnjih granica njihovog raspona ta gospoda su držala otvorene novine, mrmoreći nešto sebi u bradu, ili prosto uzdahujući.
Tada sam naivno verovao da čitaju.
RASPEĆE
Lepa policajka sa rukama raširenim poput raspeća bar na ovoj raskrsnici ima svu vlast: ona određuje kako će se mimoići automobili, pešaci, bicikli, invalidska kolica; njihov pravac kretanja, dozvola za prolaz, i vreme kada će se sve to desiti zavisi isključivo od njene volje i od pokreta njenih ruku. Želim da je oslobodim pojasa koji je deli na pola. Ako pritrčim iz pravca suprotnog od dozvoljenog, znam kolika će biti kazna koju će morati da platim. Ako joj stavim oreol, znam da će me prokleti popovi iz crkve smeštene baš na uglu raskrsnice kojom ova lepotica vlada. Ako joj ostavim pare kao na ikonu, to je već mito i korupcija. Ali, šta ako samo uzdahnem? Kakava mi kazna sledi? Zakon o saobraćaju bi trebalo da bude precizniji.
IGRE BEZ GRANICA
Nema nikakvih znakova da bi igra trebalo da prestane. Ali ipak, ljudi prelaze preko iscrtanih ivica polja pri igranju tenisa ili školica i gaze preko linija kao da ne postoje.
Sugrađani, hajde malo hrabrije!
Može tako i sa državnim granicama!
URBANISTA
Moj komšija alkoholičar nadgleda radnike koji uređuju park preko puta studentskog doma „Goce Delčev“. Pogled mu prodire daleko iza betonskih ploča što se pružaju kao puzla po putiću, daleko iza novih klupa što ih postavljaju, a kandelabre, čini se, uopšte ne registruje.
Ispunjen strahopoštovanjem nepoznatog porekla, iščekujem njegov sud o najnovijem izgledu naselja.
„Sve ste napravili k'o bog, samo još tamo da stavite jedan bircuz“, obraća se majstorima, glasom koji istovremeno sadrži autoritet monarha i molbu razgaljenog deteta.
***
Kao kad uspavljuješ dete: pokušaš da se izvučeš tiho, bešumno iz postelje, da se iskradeš i na prstima izađeš iz sobe, a da ga ne razbudiš. Ipak, ono se baš tad budi i registruje tvoju sitnu izdaju i plačnom naredbom te poziva nazad u krevet. Nemaš izbora, pa se vraćaš, pun neiskazanog besa zbog planova koje sada moraš da odložiš na neodređeno, sve dok mališu ne obuzme nešto čvršći san. Ali, istovremeno, osećaš neku blagost i toplinu slušajući ravnomerno, sada već spokojno disanje deteta koje ne dozvoljava da bude napušteno, bar dok je budno.
Na skoro isti, ili barem sličan način, neki ljudi nikad neće napustiti Skoplje.
U TAKSIJU
Pada silan pljusak. Vozim se na izuzetno kratkoj relaciji: od Kozle do Karpoša 1. Povod je banalan: srednjoškolac sam i idem do jednog druga iz odeljenja od kog treba da fotokopiram lekciju koje nema u udžbeniku (uzgredbudirečeno, nikad je nisam ni naučio). Iako je relacija kratka, i ova tri, četiri minuta ćutanja od strane taksiste proizvodi u meni napetost i nelagodnost. Hajde, kaži već jednom nešto što me uopšte ne interesuje, pa da završimo s tim. Ali, taj ćuti li ćuti, ćuti bez milosti. Na kraju, ipak popušta, i u nedostatku tema hvata se za onu, uvek rezervnu – vreme. „Vidi ga kakvo je ovo vreme, samo da čovek legne sa tuđom ženom.“ Vezu između klimatskih uslova i vapaja za tuđim ženama on nije mogao detaljno da produbi jer je vožnji već bio došao kraj.
Ovaj neobični meteopata javlja mi se u mislima svakog puta kad se nebo naoblači nad Skopljem.
***
Poznati i nepoznati, stari i mladi, žene, muškarci i deca, penzioneri, japijevci, učenici, radnici, beskućnici, dokoličari i oni što su izašli da završe neki posao, pijanci, samci, šminkeri, ulickani, odrpanci, oni sa previše parfema i oni što su zaboravili da se istuširaju pa im je malo neprijatno… Svi pod istim krovom, raspoloženi za empatičan razgovor, svi sa svojevrsnim razumevanjem za druge prouzrokovanim trenutnom situacijom, sa pogledima koji podrazumevaju saučesništvo u istoj zaveri, spremni da malo odstupe iz svog prostora i da se pomere u stranu kako bi tu mogao da stane još neko…
Skopljanci, zašto niste ovakvi i kad ne padne kiša?
UKRŠTENE REČI
Poznajem najmanje trojicu beskućnika koji, naslonjeni na zid kakve zgrade, ili na svoj skromni imetak smešten u vreću, najveći deo dana provode rešavajući ukrštene reči. U njihovom svetu sve je sređeno, po vertikali i po horizontali.
Zamišljam kako bi izgledale ulice ako bismo ukrštene reči iskoristili kao novi plan grada.
Želeo bih da, jednog dana, od njih ukradem rešenja i da pročitam reči koje su se ukrstile kao molitvu za ovaj grad. Ne znam zašto, ali uveren sam da će molitva biti uslišena samo ako ima neko pogrešno rešenje.
ZEN BUDIZAM U SKOPLJU
Budistički monasi na Tibetu prave mandalu od obojenog peska, pa je ritualno uništavaju odmah pošto je završe. Ovaj ritual simbolizuje budističku doktrinu o prolaznosti i kratkotrajnosti materijalnog postojanja.
I Skoplje ima svoje budiste: leti, oko petnaest časova, odmah pošto se istuširaju, upućuju se prema najbližoj autobuskoj stanici i voze se autobusima gradskog saobraćajnog preduzeća. Ovaj ritual simbolizuje kratkotrajnost, prolaznost efekata kupanja i zaludnost tuširanja kada se koristi skopski javni prevoz tokom letnjih meseci.
(Preveo Bojan Babić)
Fotografija: Zerina Nezić (Levbav)
