(novi prilog za ruske teme)
„Ne dozvolite da strah od smrti utiče na vaše odluke. Vredi živeti samo za nešto za šta možeš umreti, tako treba da bude…“, veli Vladimir Solovjov a prenosi Žižek u svom tekstu na sajtu Project Syndicate.
I pre toga: „Život je krajnje precenjen. Zašto se plašiti onoga što je neizbežno? Pogotovo kada idemo u raj. Smrt je kraj zemaljskog puta i početak drugog.“
Dve rečenice posle prvonavedenog nas ne zanimaju. Tu se pominje borba protiv satanista na vlasti u Ukrajini. Reč je o ratnoj propagandi i opravdavanju agresije na Ukrajinu.
Dakle zaključak je instrumentalizacija a početak teološka eksplikacija. Zloupotrebljena, ne samo jer je prekodirana stavljanjem u drugi kontekst. Prekodiranje bi bilo legitimno zaključivanje po analogiji, da nije tog štetnog cilja kome služi. Mada, istini za volju, može se i tu uspostaviti ne tako proizvoljna veza, između teologije i politike, odnosno hrišćanstva i neoimperijalnog nacionalizma. Samo što onda od hrišćanstva ne ostane ništa.
No, polako, stopu po stopu, pa gde nas put (pisanja) nanese.
Ulaznica za Eden
Hrišćanstvo, ili Hrist, da ne cepidlačimo sada, svojim učenjem u ljudski život uneli su optimizam, otvorivši ga za večnost. Posmatrajući ga kao predvorje večnosti, učinili su ga njegovim delom. Razume se, pod pretpostavkom vere, ljudska duša stiče pravo na ugodni večni život. Vera mu tu dođe kao poklon kupon. Zaslužili ste je lojalnošću prodajnom lancu i on vas je nagradio kuponom koji vas svrstava u šešir sa svim drugim potencijalnim dobitnicima i preporučuje za glavnu nagradu. Ničim uslovljena Božja volja i njegova milost, nezavisno i od vaše vere i vaših dobrih dela koja ste učinili za života, tačnije neucenjena njima, mada ih uzimajući u obzir, presudiće kuda će završiti vaša besmrtna duša.
Jednostavno, optimizam rađa hrišćanstvom ustanovljena spoznaja da nas posle smrti umesto ništavila čeka večni život, štaviše raj, kako podseća Solovjov. Dobro, on ne podseća na preduslove za sticanje rajske ulaznice, niti unosi zebnju pitanjem da li smo tu ulaznicu zaslužili, ponajmanje mu pada na pamet da podstiče (opravdanu?) paranoju ili anksioznost finalnom opomenom da iako verujemo da smo tu ulaznicu zaslužili, čak i da smo u stanju da nađemo dva ili više svedoka da nam to potvrde, možda i na poligrafu, da nam ni tada ništa ne garantuje da ćemo sigurno proći na lutriji Božje milosti i obreti se u Edenskim perivojima. U redu, optimizam trijumfuje, gaudeamus igitur – ne samo dok smo mladi. Štaviše, posebno kad ne budemo više mladi, razlozi za radost postaju sve jači, hrabri nas hrišćanstvo.
Dakle, čemu strah (od smrti) kad (nas) raj čeka? Na stranu još jedna (malodušna i skeptička) dilema: u redu, čeka raj pa čeka, treba li mu hrliti i siliti se na taj prelaz ili „s mirom Božjim“ sačekati svoj prirodni kraj? Nekako i ovlašno čitanje „svetih spisa“ nigde ne nagoni da se verna pastva zaleti i što pre strmoglavi u večnost. No i to na stranu.
Koliko su sveti ratnici sveti?
Međukopča, koja vezuje univerzalnu poruku hrišćanske eshatologije i ovakvu njenu etno partikularnu primenu, dotiče se figura svetih ratnika i branilaca vere, defensor-a fidei. Bliski susret dve netolerantno postavljene monoteističke religije morao je istorijski da prođe kao scenario za film Highlander ili u duhu pančlajna iz Gorskog vijenca: „U krv će nam vjere zaplivati, biće bolja ona koja ne potone“. Morao je jer su religije od početka svog oficijelnog ustoličenja kao državne vere, postale deo prtljaga teritorijalne ekspanzije i osvajačkih politika, vođenih jednako sa Zapada kao i kasnije sa Istoka. Otuda je i hrišćanstvo moralo da osnovnu mirotvorno-milosrdnu poruku i odbacivanje nasilnog protivljenja zlu, štaviše mirno prihvatanje patnje i nasilja kao martirsku prečicu ka večnosti, kao kod prvih hrišćanskih mučenika, podredi bilo odbrani od zavojevača, bilo geostrateškoj krstaškoj ofanzivi pokoravanja nevernika, osvajanja teritorija i cementiranju prave vere.
Borba protiv Satane, zanimljivo, možda od kušanja Hrista u pustinji, u programu novog učenja (zaveta), ostala je zaplet intimne drame koja se vodi u iskušenikovoj duši, ne na bojnom polju protiv suparničke vojske, ili države čije se vođstvo progasi satanističkim.
Eto kako državni ideolozi lako pomešaju sveto i profano, izvorno teološko i sekularno političko, ponavljam univerzalno, što hrišćanstvo do šizmi jeste bilo, bar načelno, i nacionalističko, što se u ovoj varijanti autokratskog konzervativizma, hrišćanstvom služi kao mačem, zaboravljajući na biblijsku proverbiju. Ko se mača lati…, sećamo je se, nije nedvosmislena pouka, nekako deluje oportunistička u odnosu na konkretne nevolje, kao da poziva na pasivnost i to po svaku cenu, podsećajući na previsoku cenu koja se ima platiti ako se latimo nasilnog sredstva, sve i da to činimo u svrhu samoodbrane. Elem, mač, kao simbol i sredstvo nasilja, a nasilje je i samoodbrana od nasilja – jer čemu onda ono okretanje drugog obraza kada se dobije udarac po prvom i zazivanje blaženstva svima koje progone različitih povoda radi itd? – jednostavno nije dopušten. Sem možda kao figura mišljenja (da razdvoji roditelje od dece, ili kao štap da se isteraju trgovci iz hrama, ali i to sad na stranu).
Teologija svetog ratnika, džihadiste, redefiniše i eshatološku shemu. Do spasenja se ne dolazi pravednim životom i mučeničkim trpljenjem egzekucije, već herojskom smrću na bojnom polju u vojsci sa znamenjima religije čiji se interesi brane (konstantinovski „in hoc signo vinces“). Takav transfer ima oblik travestije koji iz osnova menja suštinu izvorne poruke, a analogan je poziciji hrišćanstva koje je prešlo put od religije progonjenih neofita, stanovnika katakombi, do ekskluzivne državne religije poistovećene sa državom, koju zastupaju, štite i silom sprovode vladari. U svetu nakon Francuske građanske revolucije, tačnije u državama koje su usvojile njene tekovine i razdvojile crkvu od države, religija je mogla da se vrati svojim korenima i da govori o spasenju duše pojedinca, ne vezujući njegove zasluge uz političke, vojne i druge uloge koje pojedinac obavlja u državi ili za državu. Istina, i u pozitivnom i u negativnom smislu, nikad ta razdvojenost nije išla do kraja, pa da se uzornom građaninu u jednom, ili revolucionaru ili vojniku, u drugom primeru, ove zasluge za narod izbrišu sa liste zasluga zbog kojih može računati na onaj nagradni kupon koji ga pred višom instancom preporučuje za zagrobni Šanzelize.
Koliko vredi život?
No, sve je to, manje-više, poznato i nije previše zanimljivo čak ni kao povod za pisanje. Šta je onda povod?
Vratimo se na početak, na navedene citate, i dekontekstualizujmo ih.
„Život je precenjen“, recimo.
U neku ruku, pre će biti desnu nego levu, mada ne sasvim, ovaj iskaz može delovati dopadljivo. Recimo romantičarski. Može tu biti posredi jedna etika podviga. Život nije dat zarad samog života, nego zarad toga šta se može postići njime. Sad, opet ako ovo dalje razložimo, da ne kažem razvodnimo, kako sa stanovišta ciljeva koje vredi postići, tako i metoda, tu možemo razlikovati dva tipa „života“: onaj pasivni i onaj aktivni, onaj koji se prihvata i nastavlja takav kakav je dat i onaj koji želimo da menjamo na bolje, da bude sadržajniji, suvisliji i pravedniji, uprkos naporima i opasnostima s kojima ćemo se suočiti. Aktivni ili opredeljeni život postaje život koji se stavlja u službu višeg cilja, iako je, istini za volju, takav svaki život koji ne počiva na pukom egocentrizmu – takav je, na primer, život svakog roditelja ili istinskog prijatelja, odnosno stvaraoca; dakle svaka aktivnost kojoj nije primarni ni jedini cilj da ostvari maksimalni učinak (da se razvije vlastiti potencijal ili „monetizuju“ oni biblijski talanti) zarad vlastitog dobra. Sama služba ili podređenost nečemu višem od sebe i sam život čini dragocenijim ili svrhovitijim, po ovoj formuli. Takva je, u osnovi, svaka javna služba, razume se, koja nije etički delegitimisana korupcijom ili vlastohlepljem. Takva je, uosnovi svaka politika koja teži tome poboljša ukupni život svih građana i odnose između naroda i država.
Iskaz „život je precenjen“ ima pomalo od oba stava, teološkog koji podseća da je ljudski život po sebi kratkotrajan, ali deo znatno šireg trajanja besmrtne ljudske duše, i ovog podvižničkog i aktivističkog koji ukazuje na to da se život može i treba da upotrebi za račun opštijeg ili opšteg dobra. (Opet, da se ne izgubi iz vida, Solovjovljev iskaz služi nečasnom opravdavanju državne upotrebe topovskog mesa, odnosno propagandno mistifikuje i heroizuje imperijalnu agresiju upravo kao vid opšteg dobra i pravednog cilja za koji vredi položiti svoj život, baš kao u antifašističkom ratu koji je vodila Crvena armija). No, i kad zanemarimo ovu i ne tako opskurnu političku instrumentalizaciju voluntarističkog koncepta, ostaje dilema da li je život vrednost sama po sebi i kako joj treba pristupiti, bogobojažljivo i pokorno ili s težnjom da se stvari i odnosi menjaju. U neku ruku, tu leži razlika između konzervativaca i reformista, u odnosu prema statusu quo i tradicijama na kojima postojeće ili zatečeno stanje počiva, ili koje mu se pripisuju.
Za šta vredi živeti i za šta ima smisla mreti
I, na samom kraju, ono zbog čega je tekst nastao, iznova prvi citat: „Ne dozvolite da strah od smrti utiče na vaše odluke. Vredi živeti samo za nešto za šta možeš umreti, tako treba da bude…“
Ili, još kraće: „Vredi živeti samo za nešto za šta možeš umreti“.
1. Uticaj straha. Strah je takođe racionalna kategorija, na primer strah od divljih životinja koje nas mogu ozlediti ili usmrtiti. Takav strah nas navodi na racionalno ponašanje koje se ogleda u merama predostrožnosti (izbegavati ih) i samozaštite (naoružati se i osposobiti za korišćenje oružja u odbrambene svrhe). Strah takođe parališe, kao što može da izazove paniku, što „razumni deo našeg bića“ ne može sasvim da savlada, ali mora da nastoji da se s tim nosi, otklanjajući ili ublažavajući uzroke, i umanjujući posledice parališućeg ili paničnog straha
2. Timor mortis. Preširok povod za jedan pasus, ali strah od smrti pojačava se kad je opasnost blizu. I to su „racionalne“ situacije. Njihovu racionalnost određuje prisustvo trezvenosti i iskustva, odnosno naučenog znanja, pomoću kojih prepoznajemo realnost opasnosti. Pošto su „u strahu velike oči“, plašljivo gledanje preuveličava stvaran značaj i razmere opasnosti, dok vojna disciplina i dril treba da vode ka tome da se deluje pribrano uprkos okolnostima opasnim po život. Strah od smrti je stalan pratilac samosvesti, uglavnom potisnut, koji može da izađe na videlo kad se svest suoči sa primerima nesreće, rata ili drugih načina gubitka života. Svest sebe stavlja u poziciju moguće žrtve (šta da se meni to desilo) i oseća strah. Strah bez konkretnog i naizgled realnog povoda rađa anksioznost. To važi u oba smera: strah uzrokuje anksioznost i anksioznost može da uzrokuje strah. Uostalom, deo teološkog i filozofskog nasleđa je „navikavanje na smrt“ i uvid, gotovo matematički tačan, da živimo sa svakodnevnim pogledom na smrt i svakim joj trenutkom ili danom bivamo bliži. Poenta je u zaključku koji izvlačimo iz ove nepobitne premise. Poznati iskaz hedonizma, čiju školu ne treba svesti na poziv na uživanja u životu, podseća: dok postojim, smrti nema; kad smrt dođe, ja ne postojim. Ovaj iskaz ne vodi toliko omalovažavanju tragizma smrti koliko je ipak proteruje iz svakodnevice i radikalno deli od života; dakle, vodi jednoj bezbrižnoj ravnodušnosti prema činjenici naše smrtnosti. Ili, još bolje rečeno, vodi jednom rasterećenju. Tome nasuprot je sumračna tradicija reklo bi se srednjovekovnog hrišćanstva i života pod stalnom senkom smrti, dakle „strategija“ stalnog opterećenja smrću, pa i nekog, laički gledano, morbidnog slavljenja činjenice ljudske smrtnosti. Otuda rado isticanje figura krhkosti ljudskog tela i života, jer, vratimo se još jednom skupu narodskih verovanja skupljenih u Vijenac, „vaskrsenja ne biva bez smrti“, odnosno: smrt je prag večnosti. Ako je to zaslužio, kao kroz portal smrti vernik se sreće sa Hristom. Između ova dva pola strah od smrti se povremeno javlja kao strah od bolesti i iznenadnih nesreća, od smrti drugih, bliskih i potrebnih, kao melanholija prolaznosti i žal zbog starenja.
3. „Vredi živeti…“ Kada se vrednost života, ili određene vrste života, meri spremnošću da se za svoja uverenja, poduhvate ili način života položi svoj život, dakle da se smrt prihvati kao realna i bliska opcija kojoj se takav način života približava, to obično, kao i u ovom kontekstu, označava višu vrednost takvog života, recimo vojničkog ili, još više, revolucionarnog. A stvari se lako mogu retorički i preokrenuti: meriti vrednost života spremnošću da se za nj položi život, ne znači da su uverenja skupa već da je život jeftin, recimo. Ovde je dragocenost života kao takvog nemerljiva, odnosno neuporediva s bilo čim drugim, jer počiva na uverenju, koje više organski osećamo nego što reflektujemo, da je život kao takav neponovljiv i neprocenjiv, te da ga ne iskupljuje niti nastavlja nekakva post mortem nagrada, jer to nije isti život, ako takva nagrada uopšte postoji. Uostalom, na tom tlu počivaju grčke tragedije, kao i Homerov ep Odiseja, u kome slavni Ahilej, slavljen od potomstva, slavljen i u Hadu (Odisej ga naziva vladarem među mrtvima, kao što su mu „kao bogu davali poštu“ dok je bio živ), kaže, razume se u Đurićevom prevodu: „ja bih radije bio i sebar i služio drugom,/ koji svojega nema imanja i živi od mrake/ nego li vladati mrtvima svim što ne vide sunce!“. Dakle, ako se neupitno prvi od Grka, koji je sam, svojim izborom, izabrao kratak život i večnu slavu, koja ga prati i u „carstvu senki“, gorko pokajao, ove reči stoje kao najjači kontrapunkt Solovjevom omalovažavanju smrti.
4. Jedan drugi romantičar i epski pesnik sa ovih prostora (danas bi nesumnjivo pisao romane, možda i epsku fantastiku) ostavio je epigrafne stihove: „Boj se onog tko je sviko bez golema mrijet jada!“, što je suštinski analogno marksističkom: „Proleter u borbi može izgubiti samo svoje okove“. Dakle, spremnost na borbu je izuzetno visoka, gotovo instinktivna kod onih kojima je i smrt u borbi dobitak u odnosu na život koji vode, potčinjen i uronjen u besperspektivnost bede. No, nijedan od ova dva iskaza ne pripada diskursu „objektivne analize“ postojećeg stanja. Prvi je opomena tiraninu šta sledi ako represija postane nepodnošljiva, pa se oružani otpor nametne kao lakši izbor od života u tiraniji, u neku ruku i neminovnost. Drugi je pamfletski poziv na otpor koji podseća da se borbom više dobija nego što se može izgubiti, makar se izgubio i sam život. I tu se dodiruju dva podvižnika, antisatanista i pobunjeni proleter. Brutalnost egzemplarne kazne u antici, u koju je spadalo razapinjanje, trebalo je da odvrati potencijalnog prestupnika, kao i roba, od pomisli da se usudi da, recimo, pobegne od svog gospodara, kamoli da postane Spartak. Takva kaznena praksa koja je čuvala robovlasnički poredak imala je određen uspeh, iako nije mogla da bude uspešna. Jer poredak koji se održava brutalnom represijom nije stabilan i ne može da bude dugoročno održiv. Ali, s druge strane, palijativno sprečava pobune, što nas vodi do sledećeg zaključka: čak i u okovima i pod najjačom represijom, određeni broj potčinjenih, rekao bih čak većina, održanje svog golog života pretpostavlja opasnosti pobune i mogućnostima da ga izgubi. Tu nije poenta u tome da se ne vidi perspektiva pobede ili da su primeri kazne jasno otisnuti u svesti izazivajući malodušnost i strah. Poenta je u inerciji života zarad njega samog, bez obzira na uslove u kojima se odvija. Otuda su uvek podvižnici i revolucionari predstavljali manjinu, te je njihova vera morala biti pojačana, u neku ruku fanatizovana, da bi ostala dostatna kao pogonsko gorivo za uspešan dovršetak pobunjeničkog poduhvata.
5. Mnoge revolucionarne i anarhističke organizacije imale su geslo: sloboda ili smrt. Dok se prva vrednost mogla zameniti, druga opcija je bila fiksna, petrifikovana. Jer prvoj se težilo, pa je onda zavisila od uverenja ili okolnosti (sloboda kao vrednost indicira stanje strane okupacije, ili domaće tiranije, kao u geslu liberté), dok je druga solovjevska zlatna podloga koja potcrtava rešenost da se prva vrednost plati. Budući da je proces oslobođenja dugotrajan, sam pojam borbe može ispuniti, pa i zameniti ceo taj proces, i postati sam sebi cilj. Moja ili naša borba. Život kao borba. Savladavanje prepreka i ostvarivanje ciljeva. Pionirsko osvajanje Divljeg zapada i razvoj civilizacije. Da bi se u završnoj transformaciji prihvatila druga opcija kao pravi cilj, nihilizam ili kolekcioniranje smrti. Tanatofilija. Nekromangersi. Pre kao patološki poremećaj nego kao trajan pokret, kao zastrašujuća intelektualna opcija nasuprot intrinzičnoj vrednosti golog života.
Slava žrtvi
U zaključku nije mesto za podsećanje da svrha ovog teksta nije u pukoj demistifikaciji političke instrumentalizacije teološkog prtljaga i herojskog voluntarizma, budući da je to lako vidljivo na prvi pogled. Nije ni u tipološkom razvrstavanju refleksija o smrti, odnosno njenoj kontekstualizaciji. Savremeni politički filozof, zapravo režimska udvorica i ratni huškač, bolje rečeno onaj koji legitimiše rat, oprema ga smislom i regrutuje entuzijaste za rat, podbacuje na oba plana, i kao filozof i kao propagandista, mada neko može da kaže da će određeni broj ljudskih duša svejedno biti ulovljene i na ovaj mamac. I to nije netačno.
Uostalom, uspeh propagande nikad nije zavisio samo od sadržaja mamca, kao što je nekakva, bilo kakva, legitimacija rata, osvajanja i razaranja uvek morala da bude ponuđena. Štaviše, najčešće, ako ne i u svakom od slučajeva, to osmišljavanje kolektivnog delovanja, osmišljavanje kao osemenjavanje smislom ili sejanje smislom (što je možda i najbolja slika, jer seme ideološke propagande kao jednog primenjenog hermeneutičkog vjeruju može da padne na plodno i rahlo tle, ali i na tvrdu zemlju, zaraslu u čkalj i drugi korov), nije mehanički odvojeno od delovanja samog, već postoji dublja veza za koju bi pristalice mogle da kažu i da je organska. Recimo u imperijalizmu, vera u pravo da razvijena kultura, kao superiorna, osvoji, kolonizuje i eksploatiše inferiornu, a samim tim je edukuje i odvede na viši stepen razvoja. Zapravo ta veza između legitimacije i aktivnosti, ideologije i političke prakse, postoji u bilo kojem izmu, zaključno sa nacizmom.
Savremeni primenjeni filozof podbacuje i na planu ciljeva i sredstava. Mada, još malo o prethodnom zaključku. Ako je svejedno čime će se neki čin ili delovanje objasniti i opravdati (funkcija zakrpe), jer je neizbežno da objašnjenje postoji, izviralo ono iz prirode delovanja ili mu bilo nakalemljeno, kako se onda može procenjivati uspeh same propagande nezavisno od prakse ili stvarnosti tog delovanja kojoj propaganda služi? Drugim rečima, iako to nije jedino škakljivo pitanje koje se može postaviti, može li se uspešno reklamirati loš proizvod, i to tako uspešno da zakrpi rupe i sakrije od kako običnog tako i pronicljivih pogleda sve svoje mane ili skrivene a opasne namere? Dobro, možda se od propagande i ne može toliko očekivati, kao što je suvislije posmatrati je kao ideološko mišljenje pre nego kao reklamnu kampanju, iako se nalazi negde između, nekad bliža ovom upotrebnom polu zavođenja masa, nekad bliža magnetnom jezgru dominantne poruke, iako struktura ideološkog mišljenja nije sama po sebi homogena, pa nužno ni koherentna.
To jeste pitanje i za savremene marketinške stručnjake koji se itekako bave reklamom ili advertajzingom političkih „proizvoda“, a ne samo onih prehrambenih ili poslovnih. Elem, kako prodati rat i može li se zapravo prodati? Najlakše je kao odbrambeni, odnosno preventivno odbrambeni, i razume se, pravednički – zgodan je primer izmišljenog „oružja za masovno uništenje“ kao povod, razlog i opravdanje za rat u Iraku 2003. godine. Ne bih ovde širio analizu na funkcionisanje korporativnih medija u tržišnom kapitalizmu ili na odnos Zapada prema odmetnutim diktatorima koji su do juče bili kooperativni ili saveznički nastrojeni. Moj zaključak je da kao što na duži rok nijedna propaganda ne izdrži probu vremena, pa da se inkorporira kao deo istorijske istine, što joj doduše nije ni cilj, tako, paradoksalno svaka propaganda u ad hoc kontekstu postiže svoj cilj nudeći odgovore na goruća pitanja, a cilj se postiže i kad većina oseća da su ti odgovori pogrešni i nesuvisli. Sad vidim koliko sam (i dalje) blizak osnovnoj postavci logoterapije Viktora Frankla, život bez smisla nije moguć, iako smisao može biti netačan, apsurdan ili bizarno autodestruktivan.
Šta je cilj tanatofolije?
Ciljeva ruske invazije i rata ima više, as usually. Prvi od njih je ovde da se porazi znatno manja zemlja i bratski sused i u tome se, vojno gledano, sramotno podbacilo. Svi ostali ciljevi, uključujući i sprečavanja širenja NATO alijanse na istok, na prostor bivšeg Sovjetskog saveza i nacionalnog interesa Ruske federacije, ovim su ratom dovedeni u pitanje, iako jeste otvorena dilema kako bi bilo najefikasnije postići taj cilj ako se naspram sebe ima prejak, pa i nepobediv protivnik. Ako se fokusiramo na propagandno-ideološka sredstva, na primeru nekoliko citata Vladimira Solovjeva, koliko je i da li je uopšte svrhovit njegov tanatofilni diskurs – poziv da se položi život za nešto što je vrednije od samog života? Nije slučajno što se u tom kontekstu pominje slavni Otadžbinski rat, iako se o suvislosti njegovog vođenja, od nikakve odbrane od nacističke invazije do pogibeljne jurnjave da se kao prvi osvoji Berlin, može štošta reći, uz masovna usputna silovanja i izlišna razaranja koje je počinila Crvena armija (iako su razaranja, ne i silovanja, bila znatno veća zapadnih saveznika, od Drezdena do Hirošime i Nagasakija).
Dakle priziva se radikalno zaoštrena, egzistencijalno rubna ili – ili situacija, opstanak ili pogibelj, u kojoj nijedna žrtva nije nesuvisla a mnoštvo žrtava se podrazumeva, gde zaista značajan deo stanovništva mora da strada da bi ostatak preživeo, budući da su poraz, okupacija, odmazda i potonja „arijevska eksploatacija“ nesumnjivo gora i neprihvatljiva opcija. Nevolja za ruskog dvorskog mislioca je ta što je današnja situacija daleko od one ratne, mada se nacizam imputira višestruko slabijem neprijatelju. Otuda polaganje života za ono što ne da nije vrednije od života već je deo „specijalne operacije“ bez dugoročnog i promišljenog smisla, predstavlja neku vrstu groteske – spoj jalove patetike i neodržive analogije u legitimaciji, patološkog poriva za rat kao iracionalnog vida zaštite državnog interesa i realne masovne tragedije sa dugoročnom štetom po međubratske odnose, nacionalni imidž Rusa i položaj Rusije kao svetske sile.
Opet, s obzirom na ideološku pirotehniku dvorskog filozofa, koja nas je u prvom delu teksta inspirisala na ozbiljnije filozofske analogije, i ona se s obzirom na realno stanje ispostavlja, po onoj Marksovoj, kao farsa. Kada je cilj sićušan, borba nepravedna, sredstva neligitimna a opravdavanje nečasno, sve i da legitimator veruje u njega, a upitna je njegova iskrenost, gledano spolja, mada se legitimator obraća prevashodno, a možda i isključivo, onima unutra, u ruskoj prokletoj avliji, iz koje je pobeglo više stotina hiljada mlađih i ekonomski najproduktivnijih ljudi, neizbežan je utisak da je ovo objašnjenje jadno, kao i onaj koji ga propoveda, toliko jadno da sprečava da iz njega izbije žar izvornih ubeđenja ili da se oseti trun empatije za destruktivne samoubice sa istorijskom misijom.
