UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: U kapitalizmu sila ne ubija direktno...

Saša Ćirić: U kapitalizmu sila ne ubija direktno

Intervju: Saša Ćirić, književni kritičar i urednik KPZ-a Beton

Razgovarao: Đorđe Krajišnik

Nedavno ste u Prištini učestvovali na tribini projekta Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa. Kakvi su Vam utisci kada je navedena tribina u pitanju?

Ova tribina je održana u dekanatu Filološkog fakulteta u Prištini, a vodio ju je Anton Berišaj, profesor ovog fakulteta i jedan od učesnika projekta. To je prva tribina gde smo predstavili program i ciljeve ovog projekta, biće ih još dve, u Tirani u i Beogradu, gde ćemo predstaviti i zbornike naučnih radova, dva zbornika: na srpskom i na albanskom jeziku. Inače, u ovom projektu učestvuje dvadesetak mlađih naučnika, novinara i kritičara iz Albanije, Srbije i sa Kosova. Predviđeno je da se odabrani naučni radovi pojave u prevodu na engleski jezik u nekom od evropskih časopisa. Inače, mentor projekta je Florian Biber sa svojim kolegama sa slavistike sa Karl Franzens Univerziteta u Gracu. Projekat je finansijski podržala Švajcarska agencija za razvoj i saradnju.

Na tribini su o svojim istraživanjima govorili učesnici projekta Marjola Rukaj i Ines Škrili iz Albanije, Agron Bajrami, urednik lista Koha Ditore iz Prištine, Srđan Prodanović sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju koji je nosilac projekta, Miloš Živanović i ja iz Betona, kao i koordinator projekta Aleksandar Pavlović sa Univerziteta Union, koji je urednik zbornika sa svojim kolegom Rigelsom Halilijem sa Univerziteta u Varšavi. Na tribini su bili novinari iz nekoliko medijskih kuća iz Prištine, naučni istraživači i studenti. Očekivali smo više studenata, ali interesovanje bi trebalo da se poveća posle objavljivanja zbornika sa naučnim radovima.

KPZ Beton, čiji ste urednik, jedan je od nosilaca ovog projekta. S obzirom na tu involviranost u problematiku, zanima me kako vidite proces preosmišljavanja srpsko-albanskih odnosa, te šta to konkretno kroz projekat podrazumijevaju?

Evo, najpre, zvaničnog jezika: Projekat Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa ima za cilj da ukaže na zajedničku prošlost i istakne ranije i aktuelne primere saradnje, kao i da ponudi kritičku analizu savremenog srpskog, kosovskog i albanskog društva. Oblasti i teme istraživanja su istorija srpsko-albanskih odnosa, praćena kritikom uvreženih mitova o “urođenom” i “večitom” albansko-srpskom neprijateljstvu; analiza srpskog političkog i medijskog diskursa o Albancima i Kosovu tokom 20. veka; analiza savremenog nacionalizma i parohijalizma na političkim scenama ova tri društva; komparativna analiza savremenih zajedničkih književnih, umetničkih i medijskih praksi.

Drugim rečima: do preosmišljavanja najpre treba da dođe u naučnom i medijskom polju, naporedo s njima u sferi politike. Na kraju ostaje kao najtvrdokornija oblast svakodnevice sa svojim stereotipima, distancama, ličnim traumama i omrazama; ali i nostalgijom i lepim sećanjima. Od ključnog značaja su kritika i istina: kritičko razobličavanje onih interesnih i ideoloških mehanizama koji su od drugog oblikovali figuru omraženog neprijatelja i istina o političkim i psihološkim motivima i pretenzijama koje stoje u korenu mnogih neprijateljstava. Društvene nauke, kao i mediji, najčešće su bili sluškinje politike i obezbeđivali artiljerijsku municiju za politiku teritorijalnih pretenzija i vojnih osvajanja. Posao nauke je ne samo da se liši takvog ponižavajućeg položaja već i da se suoči sa takvom ulogom koja je nauci bila namenjena i koju i danas dosta naučnika i medijskih analitičara dobrovoljno obavlja.

Sam naslov projekta sadrži bitnu sintagmu figura neprijatelja. Da li su se stvari na relaciji Albanaca i Srba iukoliko promijenile u posljednjim godinama, te šta, po Vašem mišljenju, nedostaje kada je u pitanju ono što se već kolokvijalno naziva proces pomirenja?

Nedostaje politički dogovor između vlada dve zemlje. To je jedina realna stvar koja se može postići, a od koje se kasnije odnosi mogu graditi dalje. Briselski dogovor je polurešenje, koji je Srbiji doneo početak pregovora sa EU, a kosovsku stranu pokazao kooperativnom, ali taj dogovor obe strane suštinski različito tumače. Umesto da se fokusiraju na konkretna životna pitanja, Srbija Zajednicu srpskih opština vidi kao Republiku Srpsku u malom, a kosovska Vlada kao neobavezujuću asocijaciju četiri opštine, koja je deo ustavnopravnog poretka Kosova. Što je sve izvor daljih nesuglasica i političkih tenzija između dve zemlje, a ne zalog za dalju pacifikaciju odnosa.

Nedostaje, kao i u post-yu odnosima, posebno sa srpske strane, izvođenje bilansa ratne politike 90-ih koju je Miloševićeva Srbija vodila i jasno odbacivanje aspiracija i učinaka te politike. To podrazumeva dovršetak procesa nalaženja nestalih žrtava i suđenja počiniocima pred domaćim sudovima (to je proces koji će uskoro početi na Kosovu). Takođe, potrebni su novi udžbenici i novi obrazovni narativi lišeni mitomanije, nacionalizma i etnocentrizma. Srpsko-kosovski politički odnosi su spolja gledano delimično relaksirani, ali samo stoga što je za obe političke nomenklature u interesu da očuvaju imidž kooperativnih strana, dokazujući se kao maloletni đaci pred evropskim tutorima. Do pravog i punog pomirenja neće još dugo doći, posebno stoga što su oba društva teško opterećena siromaštvom, nezaposlenošću (posebno mladih ljudi), visokim stepenom sistemske korupcije i migratornih tendencija.

Beton je objavio prevode pjesama kosovskog pjesnika Arbena Idrizija u knjizi Zveri vole otadžbinu. Također ste bili nosioci projekata Iz Prištine s ljubavlju i Iz Beograda s ljubavlju. Koliko književnost može doprinijeti u prevazilaženju zidova koji postoje na ovoj relaciji i da li uopšte vjerujete u takvu moć književnosti?

Ako pod “prevazilaženjem zidova” podrazumevamo učestale međusobne prevode, zajedničku organizaciju pesničkih festivala, gostovanja pozorišnih i likovnih umetnika, rezidencijalne boravke pisaca, regularne intervjue i gostovanja na tribinama koja protiču bez tenzija i incidenata…, onda svi mi koji pospešujemo srpsko-kosovsku/albansku saradnju (CZKD, Qendra multimedija, Inicijativa mladih, RK Links, pozorište Mikija Manojlovića i mnogi drugi) rušimo zidove straha i predrasuda, čineći mogućim te kratkotrajne kulturne izlete u drugu, “neprijateljsku” ili sredinu koja je izazivala nelagodu. Ali, tu negde, moć književnosti i umetnosti, kulture uopšte prestaje. Mada i za sve ovo je potrebna ozbiljna finansijska i organizaciona podrška koja uglavnom dolazi iz stranih fondova i organizacija.

Uostalom, tu je situacija sasvim slična onoj u BiH: to što će neko u Banjoj Luci pročitati nekog sarajevskog pisca (i obratno), ne znači da će odmah potom glasati za odgovorne političke predstavnike koji će napraviti funkcionalnu državu. Još manje znači da će svi oni koji su u ratu i neprijateljstvima nekoga i nešto trajno izgubili, moći uz pomoć kulture da prevaziđu svoju traumu i “pomire se” nekako sa nečim. Ali umetnosti mogu da postave teška pitanja, suoče recipijente sa traumatičnom stvarnošću, pa čak i da sugerišu alternativu. Jedna se sama po sebi nameće: to je jugoslovenski kulturni integralizam kao protivteža i izlaz iz etničkog autizma koji dodatno atomizuje postojeće državne tvorevine. Druga alternativa se logično nastavlja na prethodnu: to je revitalizacija socijalističkog i modernističkog nasleđa iz bivše zajedničke države, da posluži kao dobar temelj otpora povratka u arhaični patrijarhat i otpora predatorskom kapitalizmu.

Koliko je tema Kosova, ratne prošlosti i zločina danas prisutna u srpskoj književnosti i kako se, prema Vašem uvidu, pisci odnose spram tog problema?

Ta tema gotovo da ne postoji u savremenoj književnosti, ako pod “Kosovom” podrazumevamo pristup koji je negovao Arben Idrizi u svojoj hrabroj i upečatljivoj knjizi poezije, dakle, pristup koji svesno ide protiv struje i podseća da su ratni heroji ratni zločinci, ratni profiteri i obične kukavice i da su sve vreme među nama, najčešće kao naši ugledni građani i politički predstavnici. Ipak, u Srbiji ima i bilo je uvek i pisaca kojima je rat i posebno srpska neoimperijalna ratna politika praćena zločinima i razaranjem, bila mučan književni izazov kome su odgovarali u svojim pesmama, romanima, satiričnim i posebno publicističkim tekstovima. Koliko ima onih kojima je Kosovo i dalje najskuplja srpska reč, metafizički oltar i portal za “teleprontovanje” (izraz srpskog vojnog ministra Gašića) u carstvo nebesko – ne pratim.

Beton je, prije svega, satirični podlistak. Imajući na umu aktuelno stanje u Srbiji i činjenicu da ste kritični prema vladajućem političkom sistemu, koliko je moguće održati kriterij da nema nedodirljivih i kako opstati u takvim okolnostima?

Ne bih se sasvim složio sa odrednicom “satirični podlistak” za Beton. Beton je kombinacija esejističkog istraživanja fenomena nacionalizma u kulturnom polju, književne, filmske i druge kritike, političke i društvene analize i satire, te promocija alternativnog stripa. U novije vreme Beton je otvorio prostor, posebno na sajtu, za levičarsku društvenu analizu i teoriju, za regionalne autorke i autore alternativne književnosti i za prevode nepoznatih svetskih klasika, zahvaljujući prevodima Voje Šindolića.

Zapravo, nije nimalo teško kritički ili satirički dodirivati nedodirljive. Teško je održati saradnju sa nekad brojnim saradnicima bez honorara i dovoljno se razlikovati od sličnih političkih i književnih portala. U kapitalizmu sila ne ubija direktno, već ubija nedostatkom novca i entuzijazma. Medijsko tržište je iluzija, državni budžet praznjikav i gotovo sasvim zatvoren za elektronska izdanja i nezavisne projekte, strani fondovi malobrojni i slabo propustljivi. Manje-više, delovati na način kako deluje Beton je čist hobi i kombinacija delovanja po inertnosti i iracionalne upornosti.

S obzirom na to da smo se posredno dotakli teme vladavine Aleksandra Vučića, kako Vi gledate na njegovu figuru i sve ono što su njene posljedice kao takve?

Nemojte tako, ja se nisam dotakao Njegovog Velikomučenika Aleksandra Vučića. Ali, ako me pitate šta mislim o dotičnom gospodinu, reći ću vam otvoreno i bez uvijanja i bez straha od posledica svoj sud o njemu. U ovom kurzivu sam parafrazirao parodijske imitacije lika i nastupa aktuelnog srbijanskog premijera. Elem, nepodnošljiva samohvalisava kuknjava zbog zasluga koje mu svi navodno osporavaju prikriva najozbiljniju privatizaciju države i suspendovanje demokratije u Srbiji od 2000. godine, najveću kontrolu nevladinih medija i permanentnu borbu protiv desetkovane opozicije, kao da stalno živimo u predizbornoj groznici ili vanrednom stanju niskog intenziteta. Sem privilegija za prodor arapskog kapitala u Srbiju, farse hapšenja Miškovića i poltronskog odnosa prema Angeli Merkel, Vučić i naprednjaci nisu ništa posebno uradili u privrednim i političkim reformama u Srbiji. Uprkos zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, nastavili su tu parazitsku praksu udomljavanja svog partijskog kadra, državne subvencije propalim preduzećima su nastavljene, sistemska korupcija je i dalje jaka, politika i dalje kontroliše biznis, a vlast raspolaže profitom javnih preduzeća. Protokolarne posete susedima ne predstavljaju promenu u regionalnoj politici, potpuno je izostao kritički odnos prema 90-im i vlastitoj ratnohučkačkoj i dobrovoljačkoj prošlosti, obeleženoj šovinizmom i političkim sponzorstvom ratnih zločina i genocida. U zbiru, od Miloševića u Srbiji postoji nikad veća podrška političaru bez petlje i vizije, okruženom poslušnim mediokritetima. Vučić je nacionalista pod evrosedativima sa figom u džepu, pragmatični evrointegralista koji veruje da je modernizacija zemlje isto što i redizajn patrijarhalizma.

Vratio bih se još jednom na književnost; budući da ste kao književni kritičar prisutni na cijelom prostoru postjugoslavije, da li možete kazati, ako to nije previše za jedan intervju, šta su iz Vaše perspektive najveći problemi ovdašnje književnosti, te kako se ona nosi sa vremenom u kojem živimo?

To da sam prisutan “na celom prostoru”, nije netačno, ali sam prisutan sporadično i “na kašičicu” (što je dobro, otrov se pakuje i koristi u malim dozama). Ne žalim se, ne preporučujem se, samo konstatujem. Jeste previše, posebno što bismo morali da razložimo i preciznije da postavimo to pitanje o “problemima ovdašnje književnosti”. Izdavačke kuće u svim post-yu zemljama su u sve većoj krizi i imam utisak da je manje dobrih knjiga poslednjih nekoliko godina. Sredovečnim i mlađim autorima je teško da nađu mesto gde bi objavili, makar i džaba, književna kritika je proterana iz štampanih medija, sem u Srbiji, gde je minimalizovana i uglavnom obesmišljena oportunističkim pristupom. Sve je više prisutna komercijalna žanrovska književnost, književni žiriji i dalje nemaju hrabrosti ili znanja da prepoznaju poetički inovativne ili uspele eksperimentalne knjige. Književne scene su uglavnom rascepljene na samodovoljne akademske istraživače koji nemaju put do javnosti niti ga traže, na geruntokratske književne autoritete koji odavno ni sa kim ne vode suvisli dijalog i na gomilu književnih i kritičarskih početnika koji glavinjaju bez urednika u potrazi za svojim delićem publiciteta i uvažavanja. Tu su negde, u magli i pod šutom medijske proizvoljnosti, i ozbiljne autorke i autori.

(BH Dani)


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

Đorđe Krajišnik

Rođen je 1988. godine u Sarajevu. Novinar "Oslobođenja" i "Dana". Saradnik "Sica". Piše za "Beton", pisao za "E-novine".