Novi roman Mišela Uelbeka (Michel Houellebecq: Anéantir)
Ime naslova
Za razliku od Hrvatske gde se najnoviji roman Mišela Uelbeka pojavio te iste 2022. godine, u prevodu Mirne Šimat, u izdanju Litterisa i pod nazivom Uništiti, u Srbiji se to desilo godinu dana kasnije, u prevodu Vladimira D. Jankovića, u izdanju Booke i pod naslovom Poništeno.
(Ne pada mi na pamet da arbitriram, tek hrvatski je prevod naslova doslovniji. Francuski original je dat u infinitivu, srpski prevodilac je hteo da bude malo kreativniji, govorili to s ironijom ili bez nje. Tek u naslovu originala ja osećam naslov najvažnijeg Sartrovog filizofskog dela Biće i Ništavilo ili L’Être et le Néant, što je jedan od najobuhvatnijih naslova ikada. Šta uostalom ostaje izvan ovog spoja materije i antimaterije, da se našalim malo prevodom bića na materiju a ništavila na njenu suprotnost?
Elem, ono ništa ili ništavilo iz Sartrovog naslova postoji i u infinitivu glagola koji je Uelbek upotrebio, mada, svako ko poznaje poziciju i opredeljenje Mišela Uelbeka ironično će se osmehnuti na ovu analogiju sa Sartrovim naslovom, jer se njihove idejne pozicije mogu nazvati suprotstavljenim, blago rečeno. Ali ovde povezujem pojmove, ne autore i njihova opredeljenja. Poenta je ne tek u mojoj neobavezujućoj asocijaciji, već u tome da glagol koji je Uelbek upotrebio razumemo mnogo šire nego što bi bila njegova kolokvijalna upotreba; zapravo mnogo šire i od kraja jedne pojedinačne egzistencije).
U zbiru, roman Poništeno ili Uništiti je Uelbekov osmi roman, njegov najopsežniji do sada (hrvatsko izdanje ima 424 stranice mekog uveza, dok je srpsko izdašnije 603 stranice takođe mekog poveza), ali, da odmah kažem, i najslabiji. Mada – ako ćemo i dalje ređati komparacije u superlativu, recimo sa stanovišta njegove provokativnosti – spada i u one najmanje skandalozne.
Svestan sam da će drugo naj, a možda delimično i treće, kod nekih čitalaca izazvati negodovanje ili burniju reakciju, što ne smeta. Ako ćemo pravo, Uelbek je pisac koji se ne može čitati ravnodušno ili kompromiserski, već najčešće uz protivljenje, a u koji recepcijski krug spada i odnos prema literarnom dometu ili vrednosti njegovih dela, u rasponu od bestseller bofla do vrhunske književnosti koja se bavi kontradiktornim fenomenima naše savremenosti (ili složenim fenomenima koji izazivaju kontradiktorne reakcije). Treba dodati da je Uelbek autor knjige priča i eseja Lanzarote, knjige neoromantičarskih rimovanih stihova Ne mirim se (Lična antologija 1991-2013) i knjige epistolarne prepiske sa Bernar Anri Levijem Državni neprijatelji – pominjem izdanja i naslove koji su se pojavili u Srbiji.
Obustavljeni politički triler, porodična pa egzistencijalna drama
Roman Poništeno (koristiću naslov verzije koju sam čitao) nije prvi Uelbekov roman koji počinje kao politički triler i u svojoj osnovi ima žanrovsku matricu, ovde političkog trilera, drugde distopije ili SF groteske. Ali nijedan od Uelbekovih romana nije žanrovski „čist“, već su prisutni elementi porodičnog romana (zapravo, onoga što je od porodice ostalo u savremenom društvu) ili, tačnije, romana egzistencijalne introspekcije. Naracija obično „teče“ u prvom licu jednine, a njen fokus je usmeren, kao snop svetlosti, na naratorovu intimu i na njegove refleksije, a ove su podeljene najviše između erotskih i političkih tema.
Neka gruba tipologija Uelbekovih romana mogla bi se sprovesti upravo na osnovu onoga što preteže u strukturi naracije između intimnog i političkog, odnosno žanrovskog i egzistencijalnog, iako su sve te kategorije stalno prisutne i međusobno isprepletene. Tako bi na jednoj strani bili intimniji romani, kakvim je Uelbek počeo, od Proširenja područja borbe i Elementarnih čestica i kojima se vraća nakon tridesetak godina, Serotonin i Poništeno. Prevashodno ili izrazito politički romani bili bi Platforma i Pokoravanje, da bi krimić prevladao u Karti i teritoriji a SF distopija u Mogućnosti ostrva.
Nezavisno od uslovnosti i grubosti ove podele, korisno je uočiti sliku jedne kružnice u kojoj se početna piščeva interesovanja spajaju sa aktuelnim, što narativni fokus sužava sa kontroverzne kritike savremenosti na sferu intime pojedinca. Mada i tu postoji svojevrsni luk ili razvoj – dok smo u prvom romanu, ili noveli, Proširenje područja borbe suočeni sa nepromenljivim beskrajem usamljenosti pojedinca, u romanu Poništeno trijumfuje dualnost intime, odnosno bračni odnos dvoje međusobno posvećenih osoba u srednjem dobu, što bi se, starinski rečeno, moglo doživeti kao ljubav. Dakle to je put koji je Uelbek prešao kao romanopisac od usamljenosti do ljubavi.
Štaviše, bilo bi zgodno ponovo preći taj put koji je počeo od pozicije erotski i emotivno isfrustriranog sredovečnog muškarca (za širi kontekst se može dodati: belog, srednjoklasnog i domicilnog Francuza), koji svoju usamljenost „ublažava“ odnosom sa prostitutkama, odnosno bračnim izletima u koje spadaju i bizarne orgije. Eto, u novom romanu, Uelbek dolazi čak i do fenomena aseksualnosti, prvo do aseksualnosti a onda i do obnovljene međusobne privrženosti supružnika u braku. Ne libim se da dodam da time Uelbek dolazi i do glorifikacije „porodičnih vrednosti“, što je ideološki steg savremene desnice. Ovaj se doduše najviše koristi u tzv. prolife pokretima i u insistiranju na rodnim, jezičkim i drugim restrikcijama, a Uelbek ne da ne beži od bliskosti sa savremenim desničarskim strujanjima nego štaviše ili dapače. No, o tom potom.
Zgodan mu je taj glavni protagonista u romanu Poništeno čije je ime Pol Rezon (Paul Raison), s jedne strane sasvim „običan“ kao službenik u francuskom Ministarstvu ekonomije, ali će mu na značaju dati njegova bliskost sa uspešnim ministrom ekonomije Bruno Žižom (Bruno Juge), uspostavljena i na temelju toga što su obojica bili nevoljni akteri propalih iako neponištenih brakova i fanatično posvećeni poslu.
S druge strane to je lik „alegorijskog“ prezimena koje znači i razlog i razum, a istini za volju ni ministrovo prezime nije daleko od takve konotacije jer znači sudija. A kad sam već krenuo tim putem, i Prudence, ime Polove supruge znači oprez, iako bi joj više pristajalo da se zove novootkrivena nežnost i briga. Ovo poslednje ispisujem u šaljivom duhu, ali je poenta jasna. Zapravo više ih je, od postupka moguće alegorizacije pripovedanja, koji uistinu nije naglašen, do efekta jedne sentimentalne romantičnosti koja će biti naglašeno prisutna u završnim poglavljima romana kao kontrapunkt iznenadnom otkriću naratorove neizlečive bolesti i neizbežnom odlasku sa ovog sveta. Eto, čak ni bespoštedni Uelbek, koji je počeo spisateljsku karijeru vraćajući kroz svog anonimnog naratora u život figuru „čoveka iz podzemlja“ Dostojevskog, dakle radikalnog usamljenika i samoozleđujućeg cinika, nije sebi dozvolio da skromni lik čije prezime simbolizuje razum isprati iz života na naturalistički način, u najvećim bolovima ili napuštenog ko psa.
Namerno skakućem tamo-amo po osi radnje ovog romana, malo (se) komparativno asocirajući malo prosipajući hermeneutičke mrvice, ali ’ajmo nazad na žanr. Na svakakva čudesa od poremećaja i bizarnosti nas je Uelbek navikao, tako da i na tom planu ovaj roman „podbacuje“, donoseći „stišana“ rešenja. U Platformi smo se sreli sa islamističkim terorizmom i rasističkim komentarima ne samo o islamu, već i o Rusima i kubanskoj revoluciji; u Mogućnosti ostrva smo upoznati sa zakočenom evolucijom klonova koji su ostali jedina forma ljudskog roda; u Karti i teritoriji smo videli sprdnju na račun savremene konceptualne umetnosti i režirano ubistvo lika Mišela Uelbeka; da bi u Pokoravanju konačno muslimani preuzeli Francusku, ali ne spoljašnjom invazijom nego masovnom konverzijom domaćeg stanovništva u islam (uh, kakva strahota). Već je Serotonin doneo nekakvo stišavanje tih tematskih spektakala i sveo se na lament nad propadanjem francuske poljoprivrede i apelom za zaštitničkim odnosom države prema domaćim proizvođačima.
U romanu Poništeno srećemo sa oblicima sajber terorizma koji ima nekakvu satanističku osnovu ili moguć upliv ekološkog ili evangeličkog fundamentalizma (prvi protiv tehnološkog zagađenja, drugi protiv veštačke reprodukcije). Nije sasvim jasno ko stoji iza tih napada jer je zagonetka političkog trilera ostala nerazrešena, štaviše napuštena u onom trenutku radnje kada Pol Rezon dobije tešku zdravstvenu dijagnozu. U tom trenutku i roman menja svoju prirodu i preobražava se u (realističku) onkološku prozu. Nakon čitanja romana, kada krene da rekapitulira pročitano, čitalac postaje dosta zbunjen, ne toliko odsustvom odgonetke koliko pitanjem a za šta je Uelbeku taj zaplet s političkim trilerom uopšte bio potreban, sem kao mamac koji po oprobanom žanrovskom receptu stvara zagonetku i okružuje je aurom napetosti s detektivsko-konspirološkim punjenjem. Čemu svi oni crteži i „hijeroglifi“ kao poruke, ona karta Evrope sa „upisanim“ pentagramom čiji se jedan krak „zabio“ na ostrvo pored Hvara i štošta još? Ako smo skloni Uelbeku, u napuštanju žanrovskog zapleta možemo osetiti ingeniozni štos ili inoviranje žanra, a ako nismo – jedan fundamentalan propust ili nedopustivu nebrigu. U oba slučaja žanr je koliko višak toliko Uelbekov poetički ornament: ukrašava, uzbuđuje, ali ne znači više bogzna šta. No, šta je sa ideološkim porukama i stanjem Erosa u ovom romanu?
Jedan incestuozni blowjob, kontrarevolucionarni žar, ekonomski protekcionizam i neokolonijalna žudnja
U osvrtu na roman neko je povezao naslov romana sa povratnim glagolom s’ anéantir, uništiti se ili, da proširim, samoponištiti se, ali, avaj po ovo tumačenje, Pol Rezon, taj razumni Pavle (ah, kako bi zgodno bilo skočiti do preobraženog Savla iz Damaska i prozboriti koju o odnosu vere i razuma u oproštajnom Uelbekovom romanu, oproštajnom bar dok se ne predomisli), ne ponaša se nešto posebno razborito, već uobičajeno za jednog običnog lika, ni paradigmatično ni autodestruktivno, kako bi naslov nagoveštavao. Štaviše, donekle ga simpatišemo budući da je desetak godina u braku bez seksualnih odnosa sa suprugom a bez želje da erotske slasti potraži van braka.
I tek kad situacija bude takva da se distanca između supružnika počne da odleđuje i briše, Pol će osetiti strah da li će posle toliko godina biti na visini zadatka, pa će tek onda kontaktirati prostitutku (ili seksualnu radnicu) i posetiti je, čisto da obnovi ranije stečena ali zarđala znanja. I tek tu, u drugoj polovini ovog pozamašnog romana, neočekivano ili ničim izazvano, naleteće na nas malo verovatna bizarnost: mlada prostitutka koja će mu pružiti užitak oralnog seksa biće, ni manje ni više, nego njegova sestričina, odnosno ćerka njegove rođenje sestre Sesil (Cécile). Nikakve potrebe nije bilo za takvim rešenjem koje uostalom nije ništa ni izazvalo niti ostavilo neku neugodnu posledicu, recimo po odnos brata i sestre, jer se za taj slučajni i nenamerni incest nije saznalo. Ako se prisetim takođe jednog marginalnog motiva slične vrste, da je recimo Floren-Klod (Flauren-Claud), glavni lik Serotonina bio u vezi sa dvadeset i više godina mlađim Japankom Jazu, osobom veoma rafiniranih potreba (svakodnevno koristi 18 krema za negu svog tela) i veoma raspusnog libida (učestvuje u orgijama sa 15 muškaraca i zoofilnom seksu sa više rasnih pasa), ovo sa sestričinom ili nećakinjom mi deluje skoro pa „nevino“.
Uelbekova malicioznost, njegov stari poriv da bude skandalmejker, javiće se u novom romanu negde sasvim drugde. Prvo u „opanjkavanju“ lika Indi, osrednje novinarke i Polove snahe, žene njegovog mlađeg rođenog brata Orelijena (Aurélien). Njen karakter i postupci su toliko ocrnjeni da nam je gadnija od svih mogućih terorista, koji ionako nisu otkriveni, pa možemo svoj prezir slobodno da preusmerimo ka njoj. Em je oklevetala muža da je sterilan, pa otišla u Ameriku i tamo veštački zatrudnela odabravši spermu nekog Afroamerikanca, em nakon što Orelijen pokaže nameru da se razvede, želi da ga „odere“ u alimentaciji. Kad sazna o nelegalnom preseljenju Polovog šlogiranog oca iz bolnice, napisaće osvetnički tekst koji će politički neprijatelji ministra Žiža iskoristiti u kampanji, što će Pola maknuti iz njegovog kabineta, a labilnog Orelijena nagnati na suicid. Kakva kučka, jednodušno zaključujemo cokćući.
Mislim da je opanjkavanje dobra reč da opiše Uelbekovu polemičku strategiju u ovom romanu. Sledeći su na meti francuski revolucionari i njihovi idejni pomagači, od Voltera (Voltaire) do Rusoa (Rousseau). U jednom trenutku pomenuće se grozna epizoda iz revolucije kada rulja provaljuje u zatvor Petit-Force i kasape princezu de Lamballe, gde jedan od jurišnika od njenog intimnog organa čini sebi brkove uz povik: „Drolja! Sad je više ništa neće puniti!“ (Inače, već se na Vikipediji mogu naći linkovi na stručnu literaturu koja opovrgava zasnovanost ovog krvoločnog predanja o mutilaciji princeze, recimo Antoine De Baecque, Glory and Terror: Seven Deaths Under the French Revolution, Routledge, 2003.) Takva narativna tendencija se poklapa sa Uelbekovim opisom prvih romantičara u kome je teško ne prepoznati izvesne simpatije i srodnost senzibiliteta: „Braneći Boga i kralja od zverstava revolucionara, prizivajući obnovu katoličanstva i monarhizma, obnavljajući duh viteštva i srednjeg veka…“
Ovo su zapravo ne Polove, već reči ministra Bruna Žiža, sudije iz potaje, koji iako „tehnička inteligencija“, ministar ekonomije, koji je uspeo da (makar u Uelbekovom romanu) francusku automobilsku industriju vine u sam vrh evropske, tik iza nemačke, opet neočekivano, dakle nemotivisano, pokazuje da mu ni klasično obrazovanje ni ideološka pitanja nisu strana, te eksplicitno ispoljava svoj konzervativizam. Pol mu tu dođe kao „doglasna cev“ ili prenosnik tuđih reči o kojima se ne izjašnjava, ali im se i ne suprotstavlja, kao što ništa i niko u naraciji ne osporava ove uvide. Na kraju, ministar iznosi ideju u koju čvrsto veruje da je vreme teritorijalnih osvajanja prošlo, iako važnost posedovanja teritorija nikad nije i neće, ali da je zato danas vreme da se vode privredne bitke i vrše ekonomske ekspanzije kroz osvajanje teritorija na svetskom tržištu. Što je zapravo plan nikad prevaziđenog kolonijalizma, svejedno da li je on samo ekonomski ili se oslanja i na vojne pohode, kolonijalnu upravu i neposrednu eksploataciju kolonija.
Tražim pomilovanje za pisca pathosa
Pa dobro, ima neke logike da najslabiji Uelbekov roman bude takav i u idejnom pogledu, u retrogradnom skidanju paučine i plesni sa poraženih i moralno degradiranih ideologija i spoljnopolitičkih ambicija. Video sam da su neki prorežimski listovi u Srbiji kao naslov članaka o ovom Uelbekovom romanu stavili jedan zaista marginalan uvid iz romana, o Evropi kao „smešnoj provinciji Amerike“. I to je taj bolni kompleks inferiornosti evropske desnice, boli ih što su neuporedivo sićušni u odnosu na američku megamoć, kojoj neuvijeno zavide, žudeći da se nađu u istoj takvoj poziciji.
Naspram ovih projekcija i snova vrlog francuskog ministra i zamalo predsedničkog kandidata na izborima koji se održavaju 2027., kada se zbiva i radnja ovog romana (dakle, ovo je roman jako bliske futuristike, smešten u dohvatljiv period na pet godina nakon izlaska romana) stoji stari melanholičan uvid razumnog Pavla, Pola Rezona, koji nije ničim zaslužio ono što ga snalazi. Najpre očev moždani udar, pa bratovljevo samoubistvo a onda i vlastita neizlečiva bolest i to baš kad mu je nakon desetogodišnjeg sušnog perioda krenulo u braku. Evo jedne rečenice koja sumira kakav je svetonazor glavnog lika kada govori o liku nepokretnog Polovog oca: „Ako njegovom ocu može da se digne, ako može da čita i posmatra dizanje i spuštanje lišća na vetru, pa onda njemu, pomisli Pol, apsolutno ničega u životu ne nedostaje“. Elegična strofa u prozi jednog tužnog desničara. Erekcija, čitanje i posmatranje prirode, šta ćeš više u životu?
Pošto smo pomalo zabrazdili s projekcijom jednog stranog autora u Kinu „Kritika“, mada francuski reditelji umeju da razvuku i ugnjave, mogu na kraju da pomenem zaključak koji sam još ranije doneo o poziciji Uelbekovih romana između komercijalne i visoke književnosti, kao i između čežnji intelektualne desnice i kritike liberalne samoušuškanosti.
Uelbek je bio žigosan kao pornograf, prorok i desničar, što su od početka bila obična preterivanja, čak laskanja. U slučaju prekognicija gotovo svako njegovo predviđanje budućnosti se izjalovilo. Ipak Uelbek će ovim romanom, najopsežnijim, estetski najlabavijim a ideološki najjasnijim, ostati primer autora koji pati i podiže prašinu, na političkom i polju seksualnosti kritički testirajući određene fenomene koje desnica prihvata kao budnicu i svoj program. Levo-liberalna javnost treba ovu kritiku da razmotri razborito, ali i sa empatijom prema autorskom biću kome su uskraćenost, izolovanost, samoponištenje i entropija oduvek bili najbliži prijatelji.
Istaknuti vizual: Aleš Suk
(Preuzeto s portala ArtKvart)
