Niko više ne ulazi nevin u bioskopsku salu, ako stigne do nje, ili pred ekran svog računara pa na platformu, da ne pominjem konzumaciju „besplatnih isporuka“ iz piratske luke. Nevin u smislu stanja blaženog neznanja o filmu koji se sprema da gleda. Neznanje je posledica čiste inercije, zapravo uloženog dodatnog truda da se ništa ne zna. Jer tu i tamo, na mreži, zaskočiće vas trejler ili vest u tradicionalnim medijima, a u najmanjem videćete plakat na kome je „zalepljen“ promo žanr filma. Ako, dakle, i ne spadate u one koji čitaju prikaze ili gledaju intervjue i trejlere pre odlaska u bioskop, bar to, na stranu ime reditelja ili nekog od vodećih glumaca, ta žanrovska nalepnica, ili više njih, generiše prirodu gledalačkog očekivanja.
I ja sam tako znao ne samo šta mogu da očekujem, nego sam, u stvari – a nekako zato i ovo pišem – imao gotovo sve predestinirano: sadržaj i zaplet filma, kao i njegov domet, odnosno vrednost, a da nisam video ni sekundu filma. Možda su stvari bile zapečaćene kad sam video nalepnicu „horor“, skoro pa dovoljnu da odustanem, posebno u kombinaciji sa drugom, „komedija“, što je skoro pa uvek nepodnošljiv spoj, smešni zombiji ili nešto tako. Dobro, zaboravljam da su i Injarituovom Birdmanu zalepili „komediju“, kao da groteska, burleska, satira, sotija, pa i travestija nisu bile dostupne. Enivej, ovakve odrednice, konvencionalne i olako selektirane, mogu da navedu na pogrešan trag i stvore odbojnost, što mi se desilo i u slučaju filma The Menu iz 2022. godine.
Opet, kad se makar letimično baci pogled na glumačku ekipu, predvođenu Ralfom Fajnsom, stvara se šum i nedoumica: isuviše je prvorazredna za pretpostavljeni filmski bućkuriš. Tu onda, u osnovi, mogu da budu dve opcije posredi – „žešća komercijala“ ili niskobudžetni projekt. Uzgred, u moru jutjub vizualnih ulomaka, dâ se naleteti i na načelno zanimljiv format kada dvoje (da li samo holivudskih) glumaca razgovaraju, pa jedan drugom postavljaju pitanja. Tako sam naišao na razgovor Hju Granta i Kolina Farela. Ovaj prvi ume poslednjih oho-ho godina da bude ciničan ili selfdepricated orijentisan, te je to postalo deo njegovog šarma koji se dobro prima, bar meni godi, iako je tek mašnica na proizvodu. Elem, dotakli su se dileme šta bi radije glumili: visokobudžetsko komercijalno smeće ili glumački zahvalni alternativni projekat koji će videti tek publika u San Sebastijanu, tako su rekli, dakle tek malobrojni posvećenici. Složili su se oko toga da su itekako skloni „zabavi za mase“ (ovde je postojala ona muzička palp emisija Zabava miliona koja je prerasla u Grand produkciju), ali da baš ne bude teško smeće (Farel je rekao da scenario treba da bude 5 od 10 ili 6 od 10, što je u stvari jedno dosta zahtevno očekivanje od filma kome je prevashodni cilj da zaradi novac).
Moglo bi se sad o tome, o estetici izbora koja je u isto vreme stvar zarade i popularnosti koliko i investicije u glumačko samonadrastanje, ili o tome da dobar film znači i zabavan film, zabavan po ukusu široke publike, a da nije tek produkt visoke umetnosti itd., ali poenta je, da se vratimo na film Meni (ovde bi prevod bio Jelovnik?, iako je odavno odomaćena, pa možda i dominantna u upotrebi, posebno kafanskoj, francuska reč iz naslova. Iako, ovako napisana, postaje homonim dativa lične zamenice prvog lica jednine, što se u govoru razbija francuskim izgovorom vokala u, koji je nešto između u i i, ali bliži našem vokalu i), što ovaj film nije ni jedno ni drugo, mada, ko zna, možda i zaradi ko zna koliko od projektovanog profita.
Zaplet mi je bio poznat već iz najave, verovatno trejlera, no osnovna postavka „dramskog agona“ vrlo je predvidljiva: privilegovana klijentela iz visoke klase dolazi na ostrvski restoran koji pruža jedinstven ugođaj i prvorazredno pripremljenu hranu. No „lovac će postati lovina“, odnosno konzumatori će postati plen. Prilično jednostavno. Samo treba razraditi motivaciju patološkog poremećaja le chefa i kulinarske ekipe. Pa i ta razrada ostaje u okviru standarda i očekivanja, istina ne onog bljutavo banalnog (ipak je bljutavost dégoûté za film o vrhunskom pripremanju hrane), koji obično svoja rešenja crpe iz nekakve psihologizacije likova, tj. smešta ih na kauč, figurativno rečeno, pred gledaoce da svi zajedno malo rijemo po njihovoj „traumatičnoj prošlosti“.
Naravno, nemoguće je i ovde pobeći od toga, ali reditelj Mark Mylod je kudikamo profinjeniji pa psihologizaciju suptilno preokreće u neku vrstu satire. Sledeći sloj, u stvari, opet očekivan, i više puta elaboriran, hajde da pomenem prvi film koji mi pada na pamet, recimo Sedam Dejvida Finčera iz 1995., jeste u osnovi moralistički postupak karakterističan za crkvene propovedi, da se žigošu prestupi pojedinaca kao oličenje nekih od savremenih grehova. Kod Finčera je to bila sasvim doslovno, što je postalo pseudoeruditski pattern – poremećeni ubica je nekakav biblijski osvetnik kodifikovanih „zemaljskih grehova“. Ovde nema te paradigmatičnosti, ali na meniju su i finansijska prevara, i oholost, i lažno predstavljanje, i zapostavljanje majčinskih dužnosti, i još svašta nešto.
No, treći sloj uslovno rečeno motivacije je zanimljiv, onaj klasno „setovan“, pa dolazimo u iskušenje da ga nazovemo levičarskim, što bi bilo preterano, a u stvari i netačno. Na jednom mestu, „l’ šef“ će za sebe, i za junakinju koja se slučajno našla među „uzvanicama“ ekskluzivne večere, reći ti si kao i mi, „shit shovelers“ – dakle ona koja lopata govna, konjska sobarica ili prosto čistačica, dakle radnica. Jasan je klasni status. Elem, šef i njegova družina do suicida odanih potčinjenih kuvara i konobara (njihova fanatična odanost je razume se žanrovski geg, nema tu nikakve psihološke ni druge motivacije), ubijaju one koji su to zaslužili, ali ne samo zbog njihovih „grehova“, već i iz klasnih pobuda. Stoga on želi da „razbije kod“ ili reši enigmu (ili Enigmu), ko je junakinja koju glumi glumica možda najpoznatija posle serije Kraljičin gambit iz 2020. godine, da li je naša ili njihova, ona koja lopata govna ili koja dembeliše na vrhu socijalne piramide. Kao naša, sa notom nepatvorene autentičnosti, u ironičnom finalu, jedina će i izbeći da postane deo suicidalne maršmelou-skulpture sačinjene od spaljenih ljudskih tela.
Siguran sam da bi ovaj klasni momenat „kolegi“ Pakoviću u Danasu poslužio kao dobra odskočna daska da razveže jedan rafal po kapitalizmu, više nego „kolegi“ Dejanu Iliću na sajtu Peščanika, koji je više sklon zemlji fantazije i Marvelovih, kao i ostalih, superheroja, ali i delima spekulativne fantastike. Uzgred, šta je to sa svima nama, da smo „regresirali“ u poklonike (kućnog) bioskopa, kao da nemamo ništa pametnije u životu da radimo, odnosno o čemu da pišemo? :) To je svakako zanimljivo pitanje, čak indikativno. Upućuje kako na proces, da opet iskoristim jedan naslov – kako sam sistematski uništen do kolumniste, zapravo na uticaj tzv. novih medija i mreža komunikacije, isto toliko na najveću dostupnost filmova i njihovi dvočasovnu instant konzumaciju, za razliku od okapavanja nad knjigom koje traje danima, a vrlo su zgodni, kao neizbežni „križanac“ popularne kulture i film arta, za različita iščitavanja. Moje je, čini mi se, najmanje „propedeutičko“, za razliku od uvaženih kolega.
Ralf Fajns je, uh klonim se ovakvih izraza ali ajde, maestralan po tome što klasičnu žanrovsku lutku (figuru ili robota, svejedno, izaberite „diskurs“ as you like it) od Doktor Zl(oćk)a (Dr. Evil), koji je odavno parodija vlastite parodije i animir dama antagonističke funkcije, zapravo, travestija samog Lučonosca kao ključa teodiceje i esencijalnog pokretača svake opačine, suptilno pomera ka „onjeginovskoj“ slici (da, znam, zato i pominjem tu njegovu nekadašnju rolu) melanholičnog lunatika čije se metode ne mogu i ne smeju podržati, ali koji postaje simpatičan i blizak kao iskorišćavani sluga usluga, ili delatnik uslužne delatnosti, a šta su kuvari nego to, koji se vinuo do vrha industrije, da postane objekat požude (taj mračni predmet želja) razularenog džet seta, a koji, džet set, opet u svojoj potrazi za retkim zadovoljstvima ne preza od toga ni da postane kulturan, odnosno da blazirano konzumira domete visoke kulture, ovde kulinarstva.
Zapravo, kad se „osmotre“ sva uslovno jela koja su bila na meniju te kobne filmske večeri, pa ne može se reći da po tome kako su spremljena i dizajnirana nose u sebi isključivo satiričko-parodijski potencijal značenja. Ili da je film The Menu tek satira prenemaganja i blaziranosti bogatuna naših dana i parodije što raznoraznih emisija o kulinarstvu što raznoraznih rialiti programa (kulinarski survivor :). Prvo, filmski su ta jela upakovana na „postmoderan“ način, sa na ekranu/platnu ispisanim receptima i komentarima koji uvećavaju ironičnu draž scena, drugo, mogu da uz porugu nagnaju i na refleksiju.
Naporedo s tim skrojen je zaista specifičan sporedan lik kulinarskog idiota, dakle amatera do fanatizma zaljubljenog u kuvarsku umetnost, da će njegova smrt u vidu indukovanog samoubistva biti „egzemplarna“: on je naime postao onaj imitator koji u svom diletantskom zanosu predstavlja uvredu za pravu umetnost. U čemu, njegovom bešenju (da li u pušnici, dakle među pršut, šunku i šušenice), kao i u kraju filma, treba videti fin crni humor. Gorak je kao tamna čokolada s većim procentom kakaoa, ali, bar za moj ukus, ne prelazi granice zacrtanog dobrog ukusa, da bi postao ne daj bože drastičan i nepoželjan. Uostalom zato je tu žanrovska etiketa horora, da opravda svu onu upotrebu nasilja i krvavih efekata. Kao što ni sam film ne prelazi u…, pa u nešto više od lagane ominozno-rugalačke ironije i uživanja u crnom humoru i propratnim iščašenostima, što zbivanja što karaktera.
Ne čudi otuda duhovit komentar u jednom od prikaza filma okačenom u odličnoj arhivi prikaza na dobro poznatom sajtu „Truli paradajzovi“, koji kaže da se posle kako tako ukusnog obroka sa ovog filmskog menija i dalje osećamo malko gladni. Uostalom, zar i glavna junakinja, kad se iskobelja iz neprilika, dakle, na samom kraju filma, na eskejp-brodu ne posegne za ukusnim čizburgerom, jednim od simbola džank-fuda i slatkim otrovom za zamašćene vene siromašnog sveta.
