Otac je dok su mu prsti nemirno držali karte, sa tri terca taman za otvor, ubacio granatu u minobacač, koji je tog jutra zadužio, i napravio prvu rupu na krovu svoje kuće. U pijanstvu je poslije pričao: kuće su da gore, što da moja bude izuzetak.
Kad je partiju remija završio, krišom je kroz dvogled nanišanio da vidi podvige šrapnelskog rada na gredama i rogovima. Bio je, kaže, zadivljen kako mu kuća djetinjstva sad liči na prazan bunar, koji je vlastoručno u potoku ispod kuće iskopao.
Mjesecima poslije dumao je da li je na zidu ostala njegovom granatom ubijena slika, na kojoj me u naručju tek rođenog drži. Majka je godinama nakon njegovog odlaska govorila kako se često iz sna trzao, podbočio laktovima na krevet i izaglasa plakao. Kad ga je jednom pitala zašto plače, jedva je kroz izbezumljenu vilicu prokrkljao: ja svog ubih sina. Ja danas, poluživ, njegov patriotizam, čedomorstvo slavim. Neka si tata pucao, najprije treba ubiti sina.
Onog dana kad su ga u bunaru našli, u najlonskoj vreći umotana, crvenim markerom ispisan natpis sa grudi zasijao mu je: JA SAM GRANATA.
Foto:žAlmir Kljuno
