Ne bih da dajem nekakve recepte, a nisam ni siguran šta bi tačno angažovana poezija bila. Ako je reč o angažmanu u sartrovskom smislu, o umetnosti koja bi trebalo da menja društvo, bojim se da su tu dometi ograničeni. Ako pesnici veruju da su napisali pesmu protiv neke društvene ili političke pojave i da će to nešto da promeni, rekao bih da se ljuto varaju. Poezija može da ima efekat na društvo, ali je mnogo efikasnija u okviru političkog pokreta. Pisanje može da bude deo političkog delovanja, ali nikako ne može da bude surogat za političko organizovanje, nekakva vrsta utehe i umirenja savesti. Ni Oskar Davičo ili Đorđe Jovanović, na primer, nisu ništa promenili samo pisanjem pesama, već političkim delovanjem u KPJ i NOB-u. Pritom, njihovo književno delo ima znatno šire horizonte od ideologije za koju su se borili i ne može se svesti na nju. S druge strane, da su Matija Bećković i Rajko Petrov Nogo samo drljali svoja stihotvorenija, ne bi došlo do nacionalističke kontrarevolucije. Ali, uz logističku podršku haubica, tenkova, Miloševića, Karadžića i Mladića, i najgora poezija počne da deluje. Pretpostavljam da je ovde reč o nečemu drugom, o poeziji koja se bavi „nezgodnim“ temama kao što su zločinačko nasleđe, tranzicija iz stanja klanja u stanje poricanja, politička kasta, zveri koje vole otadžbinu, obespravljeni građani itd; nasuprot dominantnoj poetici poznatoj pod kolokvijalnim nazivom „glava u pesku“, gde sve vrvi od živih pergamenata, gnezda nad ponorom, heruvimskih tajni, prostora i figura, neprozirnog jezika, decentriranog subjekta i ostalih privatnih jada pesničkih koji nikoga pod kapom nebeskom ne zanimaju. Mislim da su sluganstvo, poslušništvo i ćutanje prirodno stanje poezije na tzv. ovim prostorima, jer književna, a bogami i cela umetnička sredina, ima klimu u kojoj najbolje uspeva ukrasni cvet Oportuna Konformistiaris. To razbrbljano i raspisano ćutanje probijaju glasovi retkih pojedinaca kao što su, na primer, Predrag Lucić, Dragana Mladenović ili Arben Idrizi. I nije ovde reč uopšte o temama ili ideologiji, u poeziji Novice Tadića može da se dublje oseti jeza devedesetih nego kod mnogih pesnika koji su mi ideološki bliski. Reč je o tome da kad se crna lista tema većine pesnika u potpunosti poklapa sa crnom listom tema koju nacionalističke elite smatraju nepoćudnim, teško da se radi o slučajnosti, dragi moj Votsone. A čak i ako savladaju strah, pa pokušaju da se bave nečim što nije njihov lirski pupak, tu nastane prava poetska katastrofa.
Ali kad smo već kod usmeravanja angažmana, hajde da se usmerimo na neke opsesije koje, čini mi se, zavređuju pesničku obradu, uz neke primere iz tradicije koji bi u tom preduzeću mogli da budu od pomoći. Recimo: polemika sa nacionalističkim pesnicima, njihovim krvoločnim poetikama i srodnim brbljarijama (Hajnrih Hajne: Nemačka; Ata Trol); kojom biste mukom mučili svoje političke protivnike i sve ostale nitkove (Dante: Pakao); fašizam naš nasušni koji obične ljude gura u klanicu, socijalna i klasna strana rata (Bertold Breht: Iz nemačkog ratnog bukvara); poricanje zločina počinjenih u naše ime, žrtve, nestali, izbrisani (Hans Magnus Encensberger: Jezik zemlje; Nestali; Što je nekad bilo…; Paul Celan: Fuga smrti; Neli Saks: Hor spasenih; Erih Frid: Upute za klanje prijatelja); ravnodušnost prema ljudskoj patnji (Vistan Hju Odn: Musée des Beaux Arts); sužena svest stranačkih aparatčika (Luj Aragon: Pesnik svojoj partiji); politički zatvorenici (Nazim Hikmet: Pjesme i tamnice; Oskar Davičo: U spomen na tamnovanje Svetozara Markovića); drugačiji svet je moguć, a možda i poezija (Ernesto Kardenal: Ekonomija Tauantisujua); pesnička laž (Vitold Gombrovič: Protiv pesnika). Srećan rad!
