UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Nastasijevićevi darovi

Saša Ćirić: Nastasijevićevi darovi

Momčilo Nastasijević u priči „Zapisi o darovima moje rođake Marije“ matricu bajke koristi kao palimpsestnu osnovu preko koje ispisuje svoje preinake, ojačavajući i usložnjavajući efekat bajke. Narator, brat od tetke pokojnice, u dva navrata krši eksplicitno izrečenu zabranu, oba puta vezanu za neposezanje za „darovima“, odnosno svadbenim rukotvorinama pokojne sestre. I sam način na koji narator saznaje o pogibiji svoje sestre pripada svetu bajke. Uz čudotvorne predmete, poput ogledala, koje ne služi da nekoga preobrati, već samo sobom izaziva jezu, sluti na zlo ili ga priziva („prevarno je ono, na zlo se devojka u sebe zagleda, pa se čudo izleže“), tu su i nevidljivi pomagači u vidu prenosioca poruke, odnosno ovde sadržaja poruke. Narator saopštava da je do njega došao glas, ali ne pominje ko je njegov nosilac, ko ga je uputio i s kojom motivacijom da mu saopšti jednu u osnovi kontradiktornu poruku. To je poruka kojom ga tajanstveni neko obaveštava o tragičnoj pogibiji sestre Marije, o njenoj ostavštini, ali ga i opominje da ni slučajno ne poželi da otuđi nešto od onoga što je pripadalo njegovoj sestri.

Očito, motivacija nije psihološka – poruka ove vrste se upućuje osobi za koju pošiljalac poruke pouzdano zna ili osnovano sumnja da ima sklonosti ka posezanju za tuđim stvarima ili da zbog slabog karaktera može pasti u iskušenje – već bajkolika; to je zabrana čija je funkcija da bude prekršena, ne bi li se „volja Divova“ (ove književne vrste) vršila i zaplet uplitao. Štaviše, ni smisao poruke nije sasvim jasan ili racionalan – to je upozorenje koje upućuje na tajanstvenu opasnost, u stvari na prokletstvo koje vreba onog ko prekrši zabranu i posegne za očito sakralnim predmetima, odnosno predmetima nad kojima bdiju tajanstvene sile čiji je zadatak da kazne drskog skrnavitelja.

Iz babine priče, tj. ispovesti Marijine odgojiteljice, žene koja ju je podigla umesto majke, koja živi u trošnoj i oronuloj kući u društvu mačora i sa kovčezima Marijinih posvećenih darova, uspostavljena je neka vrsta uzročne veze između Marijine sudbine i njenih vezenih radova. Marijina nesmotrena gordost koja je oterala je mnoge prosce i prethodila tome da jedan momak digne ruku na sebe, navela ju je da se opsesivno posveti vezenju. Ovde se nalazimo na terenu narodne književnosti gde se ukrštaju foklorna predanja i hrišćanska verovanja. Motiv gizdave i samozagledane devojke koju opsedaju i zbog koje gube glavu mnogi prosci takođe je samo deo jednog šireg plana a ne autonomni uzrok. Pitanje o tome da li je kriva za samoubistvo svog nesrećnog prosca koje izjeda Mariju, pretače se u čudotvorni vez čija se ornamentalnost od vedrih i veselih motiva preobražava u one mračne i zastrašujuće. U stvari, Marijina sudbina je ukleta, njen porodični gen je uklet, njena gizdavost tek je privid autonomne volje i individualnog ogrešenja o društvenu konvenciju o udaji. Naratorova majka je proklela svoju sestru koja se udala za osobu u koju je i ona sama bila zaljubljena, a koji će umreti od oblapornosti („od prejela pršte kao staklo“, kaže narator). Marijina majka će se odati lakom provodu i, kao i Marija, skončati na ledu, slomljene kičme. Ta ukletost obuhvata i naratora, budući potomak žene koja je želela zlo svojoj rođenoj sestri i njenom porodu, koji, opet, ispoljava i za njega samog neočekivanu i neobično snažnu želju da upozna mrtvu sestru i da se preko njenih predmeta zbliži s njom.

Na nit ukletosti upućuje početak priče koja predstavlja naratorov završni i sumoran uvid u smisao svog slučaja: „Klica mog stradanja zametnu se pre nego ja u materi“. Upravo kao u antičkoj tragediji, i ovde postoji dvostruka motivacija tragedije. Na spoljnom planu, stradanje prividno uzrokuje ono što junak čini – kod Nastasijevića on ukrade vezene papuče svoje pokojne sestre – a, u stvari, klopka je već bila razapeta i uloge podeljene, tako da se volja pojedinca, uz opiranje neminovnom, istina Nastasijevićev narator pominje i „nedokučno“, ili pod dejstvom neobjašnjive i iznenadne sile, čine stvari čiji je plan bio postavljen, odnosno, starijim rečnikom rečeno, koje su bile suđene. Marijin vez, njeni darovi, papuče kao artefakt, postale su predmeti na koje se prenela kob ukletosti Marijine sudbine i sudbine njene majke. Nerado poklonjene papuče će uzrokovati požar i smrt naratorove nesuđene verenice. Zbog toga on oseća istu vrstu krivice kao i Marija, samo što umesto platna, igle i konca, poseže za hartijom i pisanjem, ne bi li dušu olakšao za težinu nedokučive tajne koju nosi. Žudi smrt koja ne dolazi i ostavlja čitaocu u amanet svoj tekst koji može imati jednako dejstvo kao i ukleti vez sa Marijinih papuča.

„Na izgled miruju stvari, ali je u samim njima neko bivanje, vezalo se za njih da traje dokle i one“. Ipak, bivanje u stvarima ne zadržava se okviru samih tih stvari već se širi poput virusa ili, tačnije, ne baš nesrećni slučajem ili sticajem okolnosti, već uz aktivno učešće aktera. U Nastasijevićevoj priči zla kob snalazi one koji su u krvnom srodstvu i one koji su u vezi s njima, što potvrđuje izrečeni zaključak da su njegovi likovi akteri kojima upravlja neka viša tamna sila. U ovoj tački se Nastasijevićeva priča razilazi sa bajkom i njenim nadvladavanjem htonskih sila a vezuje se sa poetikom modernističke književnosti. O tome šta se dešava, šta stoji iza vidljivog ili šta pokreće stvarnost, postoji tek mutna predstava. Suđenost postaje nužnost pred kojom volja pojedinca hlapi, otpor nemoguć a znanje nemoćno.

***

Nastasijevićeva priča „Reč o ocu Todoru ovog i onog sveta“ više nego tzv. fantastiku posreduje status nepouzdanog i nerazjašnjenog pripovedanja koje uprkos omilitičkom diskursu vrhuni blasfemičnim paradoksom. Sadržaj ispričanog je nepouzdan iz najmanje tri razloga: kazivač „reči“ o svešteniku Todoru, njegov kolega iz susednog sela, otvoreno na početku priče priznaje da mrzi onoga o kome govori, dok priču o ulasku oca Todora u raj govori Marko zvani Smrt, i sam dvojako problematičan lik, neko ko se dva puta vratio iz sveta mrtvih, ali i neko koje svojim životom izazvao gnev suseljana („Za treći put uveravaju, neće je utuliti, ali se ja u to ne mešam“, kaža narator. Štaviše, ova neobjašnjena i dvosmislena rečenica može da upućuje i na to da je Marko preživeo i pokušaj(e) ubistva, budući da uveravanja izrečena svešteniku zvuče više kao pretnja, nego kao prognoza onih koji, recimo, nepristrasno zastupaju interese prirode i prirodnog poretka stvari koji ne dopušta povratak iz mrtvih). Treći faktor nepouzdanosti „reči“ jeste nedokazanost krivice ili moralnih prestupa sveštenika Todora o kojima narator ima jedan a eshatološka instanca naizgled drugačiji sud. U stvari, i samo Markovo svedočenje ostaje nejasno: da li je Todor pušten u raj. Isprva vihor s leva koji zahvata Todorovu dušu, potom Todorovi zluradi komentari – o posmrtnom suncu koje nepodnošljivo greje, o neprimerenom izgledu nebeskog ključara, nabusitost i stid zbog nedoličnog izgleda duše svog omiljenog konja koji ga i na nebu prati, presvisao od tuge za njim – podupiru naratorovu priču o nedoličnom zemaljskom životu sveštenika Todora i najavljuju pravednu kaznu koju je zaslužio svojim razvratnim životom. Ipak, plač pokajanja oca Todora koji ga sveiskupljuje pred sudom večne pravde a posebno intervencija onostranog za vreme njegovog života – kada su ojađeni seljaci krenuli naoružani alatljikama i močugama da osvete svoj obeščašćen obraz, pojava, glas i obraćanje oca Todora imali su čudotvorno dejstvo i uspeo je ne samo da ih umiri, već i preobrati u toj meri da su mu celivali ruku dok je narator pao ničice u suzama kao pred svetiteljem – pokazuje da je ovaj lik pod posebnom nebeskom skrbi. Ostaje nejasno, i ostaće nejasno do kraja, da li anđeoskom ili demonskom.

Više je znakova koji upućuju na to da je Todor predstavnik htonskih sila: četvoronogo maljavo dete čuturaste glave koje je rodila devojka (dakle, neudata i do tog događaja po opštem mišljenju intacta ili neobležana mladica) u domu Zatežića, to što mu se žene „nisu držale“ već su naprasno umirale osetivši đule u stomaku, iskopano desno oko za koje narator kaže da ga je Todoru iskopala veštica kada se vraćao s „u neko doba s gazdinske svadbe“, verni konj Putko kupljen na sumnjiv način od Cigana… Sam narator dodaje još jednu dimenziju ovog lika, njegovo hadžijsko i svetačko poreklo, odnosno činjenicu da potiče iz ugledne loze. Ta loza se odlikovala po naratoru nekom „silinom“, takvi „i njegovi preci u krvi behu“, ali su oni uspevali da je preobrate u svetost, dok ju je sveštenik Todor kanalisao kroz erotsku hiperaktivnost i potentnost, što je odlika koja pripada satanolikim afinitetima. Nastasijević se odlučio da ponovi karakteristike lika rođake Marije: i Todor je lik izuzetne naočitosti („milota puti“), glasa i nastupa. Njegova bogosluženja su zavodljiva i unose nemir posebno kod mlađeg ženskog sveta. Ipak, njegova lepota nije autodestruktivna već destruktivna po druge, u prvom redu po njegove supruge i ljubavnice.

Iz perspektive kazivača reči, sudbina oca Teodora je izrugivanje hrišćanskom moralu i eshatologiji, odnosno učenju o zemaljskoj krivici koju čeka pravedna kazna sveznajućeg i punopravednog sudije, iako sam narator nikada ne dovodi u pitanje metafizičko ustrojstvo sveta koje nudi hrišćanstvo. Iz perspektive priče, možemo pretpostaviti nekoliko paralelnih mogućnosti koje objašnjavaju sudbinu ovog lika a samim tim i različito određuju žanrovsku prirodu priče. Moguće je „Reč“ videti kao priču o demonu koji se sakrio iza putene naočitosti i monaške mantije, koji iskušava, unosi razdor i čini pokoru, ali za koga ne važe uobičajeni uzusi i merila kao za običnog čoveka. Druga varijanta je problematizovati iskaze svedoka, naratora i Marka zvanog Smrt, i priču protumačiti kao izraz restriktivnog delovanja crkvenog i patrijarhalnog morala koji kažnjava svaku nedozvoljenu (vanbračnu) seksualnu aktivnost kao opasnu po zajednicu, dok su čuda i neobičnosti pridodati ukras fantaziji koja brani poredak. Moguće je i lik sveštenika Todora videti kao deo „galerije“ ukletih Nastasijevićevih likova koji deluju po nekoj višoj volji, ovde po diktatu genetskog koda ili porodično „nečiste krvi“, dok u intervenciji odozgo koja štiti prestupnika treba videti privilegovan položaj kolenovića, obdarenih fizičkom lepotom i društvenim ugledom, čija sudbina teče mimo uobičajenih moralnih uzusa, recimo kao u srpskoj narodnoj priči „Usud“ koja sudbinu i sreću likova tumači fatalistički, povezujući ih sa tim da li su u danu rođenja padali dukati, srebrnjaci ili groševi a ne sa njihovim individualnim sposobnostima, zalaganjem i učinkom.

Na stranu matrica narodne priče i retorika crkvenih propovedi, arhaična leksika, eliptični iskazi i inverzije u rečenici, i ova Nastasijevićeva priča pripada modernoj negativnoj poetici. Ova poetika slavi nedorečeno, nejasno i nepojamno, sugeriše a ne otkriva, zavodi a ne dokazuje. Razdvojeni su uzrok i smisao, štaviše supostojanje motiva sugeriše uzročne veze među njima, ali ih ne uspostvlja kao u mimetičko-realističkoj prozi. Očit je i blasfemičan karakter uspostavljenih veza: naočitost moralnog pokvarenjaka, ulazak u raj grešnika, nezaslužena patnja pravednih, srdžba onih zavetovanih na blagost, trpeljivost i saosećanje, zapis/pripovedni tekst, kao izlišno svedočanstvo o tajnovitom i zlokobnom događaju, kao u prethodnoj priči, ili apokrifni izveštaj o jednako mističnom i moralno uznemirujućem događaju.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.