Intervju sa Filipom Davidom, klasikom (post)jugoslovenske književnosti

Razgovarao: Mirnes Sokolović

Sic!: Kako gledate na poziciju odgovornog pisca danas: da li je dostatno stvoriti vrijedno djelo koje će već samim svojim postojanjem biti ekces na aktuelnoj liniji literarnog prosjeka i oskudnosti, što diktira tržište? Ili pisac neminovno mora snižavati svoj jezik do crne pjene novina, u borbi protiv šovinističkih modela koji se svejednako reproduciraju na našim prostorima? Ili su oba modusa neizostavna u angažovanju jednog odgovornog pisca, u stalnom radu na moralnom otvaranju očiju?

David: Pripadam generaciji koja je verovala u snagu i moć reči. Danas je naš život zagušen rečima koje su izgubile značenje. Političari, mediji, internet, preplavili su svet obiljem reči koje gube snagu i značenje, pravi cunami reči gde se više ne razlikuje bitno od nebitnog, važno od nevažnog. Pa i smisao samog pisanja potapa se pod tom nezadrživom bujicom reči. Bodrijar je pisao da tamo gde postoji preobilje informacija, informacija zapravo nema. Književnost se, kao i sve drugo u najvećoj meri komercijalizovala. A ta komercijalizacija na našem književnom tržištu izgleda smešno. Dobri i pouzdani izdavači kojih je sve manje teško opstaju. Šovinistički i populistički, primitivni modeli nazovi literature imaju najbolju prođu. Književnost danas ima malu ili gotovo nikakvu ulogu u nekakvom „moralnim otvaranjem očiju“. No, to nije opravdanje da se napusti vera u smisao pisanja. A taj smisao je u pripovedanju koje donosi utehu, uspostavlja red u haotičnom, neorganizovanom svetu. Dok postoji i jedan jedini čitalac kome takvo pisanje nešto znači, vredi pisati.

Sic!: U ratnoj epohi, u miloševićevskom okružju, u zapisima iz knjige Jesmo li čudovišta, ostali ste kritični; angažman je tu realiziran polemički, izravno, ironija i distanca su mannovski prevaziđene – konsekvencije su bile, kako pišete, otpuštanje s posla i stalna strepnja pred neizvjesnošću i prijetnjama. Koliko je teško ne izdati moralne principe u represivnom sistemu? Koliki je udio kulture u dosljednosti?

David: Zvuči apsurdno, ali je tačno: u Miloševićevo vreme bilo je jednostavnije pa i lakše sačuvati moralne principe. Bio je jasan cilj, znalo se na kojoj su strani naši neprijatelji, neprijatelji slobode, oni koji preziru i gaze ljudska prava. Kada „pojedete svoj strah“ spremni ste da sve izdržite: i gubitak posla, pretnje, nepravdu, jer verujete da će svega toga nestati kada se ostvari ciljevi borbe. A onda, posle „pobede“ još jednom se uverite da se ti ciljevi nikada ili teško ostvaruju, da ste živeli u nekoj vrsti zablude, da sloboda neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj, – odgovor na jedan poznati stih Branka Miljkovića. Miloševića više nema, ali su ostali duboki tragovi njegove epohe. Urušene institucije se sporo obnavljaju, kompromitovani političari se vraćaju na funkcije, lopovi i profiteri zgrnuli su ogromno bogatstvo koje im daje i neprocenjivu političku moć. Mnogi od onih koji su se hrabro suprotstavljali Miloševićevom režimu povlače se, postaju razočarani, depresivni, neki napuštaju svoje „moralne principe“ u zamenu za održavanje gole egzistencije ili zarad nekih dnevnih koristi. To je tužna slika koja se, izgleda, ponavlja u raznim epohama. Posle „pobede“ dolaze najveća razočarenja, a najgora vremena vraćaju se u sećanju kao „herojska vremena“ jer se tada žrtvovalo za principe, nadalo i verovalo u bolju budućnost.

Sic!: U tom smislu zamolio bih Vas da se još jednom osvrnete na slučaj Borislava Pekića, koji je svojim konačnim angažmanom – stupanje u Akademiju nauka, šutnja o Miloševiću, pohvala Ćosićeva djela, članstvo u Krunskom savjetu za povratak monarhije i Karadorđevića na prijestolje – doveo u pitanje neke vrijednosti koje je postulirao svojim sjajnim djelima. Na koncu, Vi ste bili svjedok njegove konačne sentence kojom se meakulpovao: Luđaci su došli na vlast! Možete li prokomentirati takvu diskrepanciju?

David: Pekića sam dobro poznavao. Mogu reći da smo bili prijatelji. Istovremeno smo objavili svoje knjige Pekič, Kovač, Kiš. Prvi Pekićev roman „Vreme čuda“ ja sam odneo u „Prosvetu“ jer je Pekić posle izlaska iz zatvora izbegavao javnost, a pisao je pod pseudonimom Adam Petrović. Posle istovremenog objavljivanja svojih prvih knjiga kod istog izdavača, otkrivši da imamo slične poglede na pisanje i književnost, počeli smo da se družimo, sastajemo, čitamo ono što pišemo, razgovaramo o pisanju i čitanju. Sve u svemu, predstavljali smo jednu književnu grupu. Pekić je privatno bio veoma duhovit, jako je voleo i poštovao Kovača i Kiša. Više puta boravio sam u njegovom londonskom domu kao gost kada sam kao urednik dramskog televizijskog programa kupovao dramske programe za našu televiziju. Naši odnosi, zapravo njegov odnos prema Kovaču i meni donekle je zahladneo početkom devedesetih. Mi smo od početka bili oštri kritičari Miloševićevog režima i svega onoga što je taj režim predstavljao. Pekić se priklonio Koštunici sa pomalo naivnim uverenjem da ovaj nastavlja tradiciju Grolove Demokratske partije. Bio je uveren da nacionalno pitanje treba rešavati uporedo sa demokratskim što se pokazalo kao tragična, da ne kažem katastrofalna greška tadašnje srpske politike. Pekić je inače kao pristalica Grolove Demokratske omladine izbačen iz gimnazije i osuđen na više godina robije. Pekićeva greška bila je što je živeo u nekom nostalgičnom uverenju da se vraća vreme političkih partija koje su postojale pre Drugog svetskog rata. Tako je izašao i na izbore za narodne poslanike i bio ubedljivo poražen od Šešelja i jednog anonimnog radnika iz beogradskog predgrađa. Dakle, u to vreme počela su naša neslaganja. Pekić me kritikovao što sam u jednom tekstu sa početka devedesetih napisao kako postoji opasnost da manijaci i zločinci preuzmu vlast. U listu „Demokratija“ odgovorio je da „jedan njegov dobar prijatelj i dobar pisac“ ne razume smisao demokratije jer u demokratiji narod bira ko će vladati državom. Pa je demokratski da, ako su od naroda izabrani, to budu i oni koji se nama ne dopadaju. Iz poštovanja prema njemu i našem dugogodišnjem prijateljstvu nisam želeo da vodimo javnu polemiku. Odgovorio sam mu privatnim pismom. To moje pismo mnogo godina kasnije objavljeno je posle Pekićeve smrti u knjizi njegove korespondencije. Pismo na koje nikada nije odgovorio. Nekoliko meseci pre njegovog tragičnog kraja sreli smo se na jednoj pozorišnoj premijeri. Jugoslavija se raspadala u krvi. Prišao mi je, zagrlio i rekao: „Bio si u pravu. Ludaci su došli na vlast“.

Sic!: Nakon grandioznog vala holokaustovske literature, nakon minuciozne refleksije i preispitivanja na koja je evropsku literaturu i filozofiju nagnao Aushwitz, danas imamo porast antisemitizma u čitavom svijetu: izdavanje antisemitske literarure je postala gotovo normalna pojava u našim društvima. Nakon vala sjajne angažovane literature u jugoslovenskim okvirima, dobili smo rat: ukratko, nisu prevagnuli Kiš ili Kovač, nego Dobrica Ćosić. Da li je kultura zaista toliko bespomoćna pred generalima? Da li literatura na kraju ipak jedino služi ljudskoj (piščevoj) savjesti?

David: Antisemitizam je samo jedan od najstarijih oblika mržnje u svetu gde mržnje ima napretek. Novi antisemitizam ponavlja sve stereotipe o Jevrejima sada u ruhu nekakvog anticionizma i već izanđalih priča o tajnoj svetskoj vladi, o cionističkoj svetskoj zaveri i sličnim budalaštinama. Novi antisemiti kažu da oni nemaju ništa protiv Jevreja ali da pravih Jevreja više i nema a oni koji se tako nazivaju zapravo su naslednici Hazara, jednog lopovskog i pljačkaškog plemena koje je u sedmom veku primio judaizam. Dokle idu takve bedastoće primer je objavljena priča kako su Amerikanci odlučili da teritoriju današnjeg Izraela poklone Arapima, a teritoriju današnje Srbije poklone (!) Jevrejima i tu ih nasele te od Srba stvore građane drugog reda, neku vrstu robova. Poslednjih godina, recimo, u Srbiji gde živi tek nekoliko hiljada Jevreja, koji, uzgred budi rečeno nisu nacionalna manjina nego etnička grupa, objavljeno je preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskom sadržinom, većina tih knjiga su reprinti literature iz vremena nacističke okupacije Srbije. To je samo još jedan od dokaza kako se iz tobožnjeg patriotizma lako sklizne u čisti nacizam. Istaknute patriote i rodoljubi galamili su u vreme ratnog meteža kako je u ime nacije dozvoljeno i lagati, a iz toga je ubrzo proizišlo da je u ime nacije jednako dozvoljeno i pljačkati, ubijati. Koliko je teško izvući pouku iz tragičnih zbivanja u bliskoj prošlosti svedoči i to da knjige i tekstovi koje i danas objavljuju Dobrica Ćosić i Milorad Ekmedžić u tiražnim novinama i časopisima ponavljaju sve one šovinističke ideje i programe koje su dovele do mržnje i zločina na prostorima bivše Jugoslavije.

Sic!: Univerzalne teme erosa i thanatosa, putovanja i sna, fantastičkog i realnog, realizirate u jevrejskoj tematici, u kabalističkim mitološkim koordinatama, u (pseudo)religioznoj i okultnoj kodiranosti; koja je funkcija jevrejstva u Vašim romanima i pričama: da li je pitanju modus oneobičavanja; ili je pak takva zaokupljenost prevashodnije odraz jednog osobitog miljea, pa i porodičnog naslijeđa?

David: Kada sam 1964. objavio prvu zbirku pripovedaka „Bunar u tamnoj šumi“ poznati hrvatski književni kritičar Branimir Donat napisao je kako je očevidno da je mladi pisac Filip David pod uticajem kabale i oniričke literature. Iskreno rečeno, tada sam prvi put čuo tu reč „kabala“ i počeo da tragam za objašnjenjem toga pojma. Očevidno, imao sam sklonost ka takvoj vrsti razumevanja sveta, takvom načinu prihvatanja i objašnjavanja sveta, a da nisam bio svestan toga. Kabala u bukvalnom prevodu znači tradicija i to tradicija koja se prenosila usmenim putem. Kabalistički spisi nisu tako brojni ali su kao jevrejska mistična tradicija utkani u jevrejsku misao, filosofiju, literaturu od najranijih vremena do današnjih dana. U književnosti je taj uticaj naročito došao do izražaja u takozvanim hasidskim pripovestima i preko hasidizma prisutan je u savremenoj književnosti. Dakle, tu se može govoriti o jednom određenom modelu pripovedanja koji ima svoje prepoznatljive žanrovske karakteristike, veoma bliske mom shvatanju književnosti.

Sic!: Prigodom poimanja Vašeg djela gotovo je neizostavno evociranje Singera: koliko ste Vi uspjeli proniknuti u misterij njegova pripovijedanja? Možete li i na osnovu iskustva iz sopstvene radionice progovoriti o tom melanžu fakcionalnog i fantastičkog, realnog i mističkog, partikularnog i univerzalnog, konkretnog i simboličkog, tradicije i talenta? Kako Vi dosežete taj prosede jednostavnog pripovijedanja koji je tako gusto kodiran značenjima relevantnim na univerzalnom planu ljudskog postojanja?

David: Isak Baševis Singer je na genijalan način spojio istoriju poljskog jevrejstva, hasidski folklor i sopstvenu biografiju. Singer je samo jedan od najboljih izdanaka književnosti pisane na jidišu, jeziku srednjeevropskih Jevreja. Jidiš je neobičan jezik, mešavina hebrejskog, nemačkog i slovenskih jezika. Ta književnost bogata temama, posebnom vrstom humora i misticizmom kabale koji je činio osnovu hasidskih verovanja nije bila mnogo poznata dok je nije proslavio Singer. On u svom pripovedanju poseduje sve glavne karakteristike jidiš književnosti: prividnu jednostavnost pripovedanja sa mnoštvom bizarnih, čudesnih likova i elementima fantastike. Ako sam nešto učio od jidiš književnosti koju veoma volim i cenim, to je zapravo ta jednostavnost pripovedanja, umrežavanje priče, gde se jedna priča prekida da bi se nastavila druga, treća, pa se onda vraćamo prvoj. Uticaj jidiš književnosti vidljiv je u delima Kafke, Kanetija, u tom srednjevropskom krugu između dva svetska rata, a iz Evrope proširio se i na Ameriku, da spomenem samo najpoznatije: Malamuda, Doktorova, Filipa Rota, Sola Beloua…

Sic!: Da li imate uvid u suvremena literarna kretanja u postjugoslovenskim okvirima? Imate li možda Vi u današnjoj konstelaciji odgovor na pitanje – koji bi to modus bio važan u uobličenju sveopšte istorije raspada u ratnim i postratnim postjugoslovenskim okvirima? Da li današnjoj literaturi nešto nedostaje: šta je s angažovanošću literature, inovativnošću prosedea, oneobičenosti tematike? Šta je danas s poetičkim duhom koji je inauguriran u Vašim i djelima srodnih pisaca?

David: Pratim eks-jugoslovenske književnosti koliko mogu. Mislim da sam prilično dobro obavešten. Sa prijateljima razmenjujem knjige. A i sve je više pisaca koji objavljuju i van matičnih država. Mirko Kovač, Jergović, Bazdulj, Andrej Nikolaidis, Bekim Sejranović, Albahari, Vlada Arsenijević, Dežulović, Lucić, Baretić… Udružuju se i izdavači. Toga dakle ima iako još uvek nedovoljno. Ima odličnih pisaca i odličnih knjiga. Ali, ipak, ukupno gledajući, oseća se da se tek traga za uobličavanjem, kako kažete, „sveopšte istorije raspada“, zapravo za nekim novim modelom izražavanja. Postavlja se pitanje kako pomiriti želju za istinskim, punim angažmanom sa žanrovskim matricama, sa „poetičkim duhom“. U svetu više nema spisateljskih veličina kakvih je bilo u devetnaestom i dvadesetom veku, moralnih arbitara i književnih genija. A ovde, na ovom našem kulturnom prostoru koji je doživeo strašniji potres od svake prirodne katastrofe, tle se još nije smirilo, još su jake loše strasti, još se oseća nemoć pisane reči, osećaju se posledice „izdaje intelektualaca“. U mnogome, postali smo obezoružani svedoci „nemoći očiglednog“, još su obrisi „stvari koje dolaze“ mutni i magloviti. Nešto se suštinski menja, možemo tek slutiti da književnost sa novim tehnologijama više neće biti ono što je bila. Istorija se nekako ubrzala ali sumnje u stvarni progres su sve češće i opravdanije. Gde je tu mesto književnosti i umetnosti uopšte? Teško da u ovome času iko na to može pouzdano odgovoriti. Što se mene tiče, sa godinama, sve se češće i nostalgičnije, sa pravom čitalačkom radošću, vraćam klasicima, velikim i značajnim knjigama i piscima svoje mladosti.