Razgovarao: Edin Salčinović
• U 19. stoljeću objavljivanje romana predstavljalo je veliki kulturni događaj, pisci su zbog vrijeđanja javnog morala bivali sudski procesuirani ili su pod pritiskom javnosti mijenjali svoja djela. Međutim, danas se čini da je sve to fantastična prošlost, nove umjetnosti koje su saobrazne sa savremenim tehnološkim sredstvima potisnule su književnost u akademske klupe. Gdje je mjesto književnosti u savremenom društvu i vjerujete li da književnost može uticati na društvena gibanja?
– Povremenu ulogu književnosti, delom i umetnosti, da provocira društvo odavno su preuzeli mediji, u novije vreme blogovi i društvene mreže. Internet je u Kini cenzurisan, čemu su se bez problema prilagodile i velike IT kompanije iz tzv. demokratskog sveta, dok je u Rusiji Duma zabranila upotrebu psovki i u umetničkim delima, uključujući i prevode, dok blogeri odgovaraju pred sudovima jednako kao i novinari. Opet, čini se da u oblasti umetnosti savremena vizualna umetnost i performansi, politička satira i karikature umeju pre da galvanizuju javnost negoli književnost. Mada, nije da nema i takvih primera: 2010. je Radoš Ljušić, profesor istorije na Univerzitetu u Beogradu i član tada opozicione Srpske napredne stranke, optužio Svetislava Basaru da je u svom romanu „Početak bune protiv dahija“ „naružio vlastiti narod“ i „zloupotrebio istoriju“. Basara se, doduše, nije proveo kao Flaubert sa „Gospođom Bovari“ ili Boudelaire sa „Cvećem zla“, ali optužbe da se „kvari omladina“, „ruži narod“, „ismevaju njegove svetinje“, „izdaje nacionalni interes“, ili „propagira nemoral i blud“, stalno vise i nad glavama pisaca, kao onaj Damoklov mač. Samo je pitanje povoda, u našim traumatizovanim i autoritarnim partokratskim društvima, kada će se i kojim povodom neko naći prozvanim i pogođenim nečijim pisanjem, kritikom i satirom. Elem, „na sreću“, situacija po tzv. društveni angažman je mnogo bolja nego što se čini – iako je zavladala apatija i beg javnosti od kulture, bilo šta od onoga što napiše, pisca itekako može odvesti na stub srama ili pred prekršajnog sudiju. Druga je stvar koliko su sami pisci skloni da čačkaju po bolnim mestima kolektivnog (ne)sećanja ili verskih, nacionalnih i političkih dogmi.
• Tokom proteklih godina mnogo se potencirala ideja da je književnost odigrala značajnu ulogu u društvenim događajima s početka devedesetih, te su u to ime pred pisce postavljani imperativi društvenog angažmana. Koliko je zahtjev za društveni angažman u savremenim okolnostima i s obzirom na okolnosti koje vladaju u i oko književnosti opravdan?
– Takva se ideja nije potencirala u Srbiji, a književnost je, zajedno sa medijima i naukom, posebno onom istoriografskom i humanističkom, odigrala svoju nečasnu ulogu tokom 80-ih, posebno krajem te decenije, u podizanju međunacionalnih tenzija i huškanju na rat (romani „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, „Voznesenje“ Vojislava Lubarde, drama „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića itd). Dakle, društveni angažman može se preduzimati i sa pozicija nacionalizma i fundamentalizma, ne samo sa pozicija njihove građanske ili levičarske kritike. Uzgred, 30-ih godina u Kraljevini Jugoslaviji bile su jake socijalne tendencije u književnosti, koliko i levičarski i komunistički pokret među piscima – danas toga u književnosti, posebno na taj, naglašeno ideološki način, gotovo da nema. Zato ima kontrateže u Srbiji kod osrednjih pisaca srednje generacije okupljenih u grupi P-70, posebno kod Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, koji u svojim knjigama uglavnom plitke žanrovske poetike spajaju istorijski revizionizam sa umivenom varijantom nacionalizma. S druge strane, retki su primeri romana Saše Ilića, satirične poezije Tomislava Markovića, poezije i proze Miloša Živanovića koji se bave temama srpskog dela odgovornosti i ideološkim softverom za ratove 90-ih, te miloševićevskim nasleđem danas. Zahtev za društveni angažman, kao i svaki zahtev koji bi se upućivao umetnosti, jeste deplasiran i promašen. Kod svakog pisca kao umetnika, koji je u isto vreme građanski i socijalno samosvesno biće, može postojati samo unutrašnji stvaralački imperativ – čime bi se bavio i kako. Za mene kao kritičara, kritička orijentacija nekog dela (njegova potencijalna inovativnost u viđenju nekih pojava ili procesa ili subverzivnost) jeste jedna od komponenti koju cenim, iako je malo dela koja nadilaze ustaljeni horizont očekivanja u pogledu tzv. angažmana. Uzgred, ponekad je i samo pisanje o nekoj temi subverzivno (o Srbiji još niko u književnosti nije pisao o Srebrenici, npr), što je više znak kulturnog i političkog stanja jedne scene, znak da u tom društvu i dalje postoje tabui i stigmatizovane teme. Koliko mogu da vidim, u BiH ratna tematika je gotovo temeljno elaborirana, od ličnih i dokumentarnih svedočanstava (Faruk Šehić, rani Josip Mlakić), s jedne, bolje strane, patetičnih mistifikacija, s druge, slabije strane, do sinteze i retrospektive (Đikić, Imamović Pirke, Jergović, oba Avdića) ili složenijih i zahtevnijih romana kojima je rat deo poetičko-tematskog prtljaga. Najmlađi pisci, recimo oni okupljeni oko projekta i časopisa SIC!, vraćaju se izazovima poetike modernizma i pitanjima pripovedanja i graničnih psiholoških stanja (Mirnes Sokolović, Damir Šabotić).
• Može li književnost danas biti zabavna i može li odgovoriti novim estetskim izazovima koje pred nju postavlja vrijeme?
– Može, mada je pitanje šta podrazumevamo pod zabavom. Meni je zabavna svaka dobra knjiga. Sve više je žanrovskog pisma (ustupak očekivanju tržišta), ali i inovativnih žanrovskih hibrida, što mene raduje. Ponegde i retro pokušaja ili atipičnih tendencija (romani Luke Bekavca u Hrvatskoj ili proza Srđana Srdića i Slobodana Bubnjevića, kao i poezija Dragane Mladenović u Srbiji). Manje mi je jasno šta bi bili estetski izazovi našeg vremena, ali u toj inovaciji ima promašaja („Krosfejd“ mlađe nagrađene autorke Sonje Veselinović) ili dobrih knjiga (roman Slobodana Tišme „Bernardijeve soba“ i Vladimira Tasića „Kiša i hartija“, sve troje iz Novog Sada).
• Kada govorimo o regionalnoj književnoj sceni, mislite li da se ona može održati u partikularnim nacionalnim entitetima koji su definirani devedesetih ili će je ekonomska potreba za čitaocima ujediniti oko zajedničke jezičke osnove?
– Ona je, „nažalost“, već ujedinjena. Kažem ironično nažalost, jer je ujedinjena na jedini način koji je moguć, a to se ipak ne vidi. Elem, dosta pisaca iz BiH i CG objavljuje u Hrvatskoj, nešto manje u Srbiji, poneki pisac iz Srbije u Hrvatskoj i obratno. Ali, knjige gotovo da ne cirkulišu, knjižare propadaju svuda, izdavačke kuće su svuda u krizi, forsiraju se prevodi strane treš literature, honorari za pisce i prevodioce su sve više simbolični, književni časopisi su de facto propali, kao i projekti otvaranja izdavačkih kuća u drugim sredinama (recimo, podružnice VBZ-a, Profila i Algoritma u Srbiji), malo je prevoda sa slovenačkog i makedonskog jezika, kao i albanskih i mađarskih pisaca koji žive u Srbiji (retki su primeri Ildiko Lovaš ili Beća Cufaja). Dakle, nacionalni entiteti nisu ideološka zadatost, nego mera našeg ekonomskog stanja (na stranu što mnogima to sasvim odgovara). Knjiga ne može da se izvozi, ima dosta piraterije prevedenih knjiga, pisci ne mogu da dobiju pristojan honorar za knjigu, književne kritike i ozbiljne naučne recepcije savremene književnosti gotovo da i nema po medijima), nema promocija, malo je festivala i relevantnih književnih nagrada, malo je generalno ulaganja u kulturu, a kad ga i ima, tu je najviše partijskog i klanovskog nepotizma.
• Može se reći da ste Vi, prije svega, književni kritičar? Znam da ovo pitanje zvuči glupo, ali ja ga moram postaviti, šta je zapravo danas i ovdje književni kritičar?
– Pitanje nije glupo, naprotiv veoma je ozbiljno i zahtevno. Kompletan odgovor moći ćete da dobijete u mojoj knjizi pretežno negativnih kritika i polemika o post-yu knjigama, koja će se, nadam se, pojaviti početkom sledeće godine u Zagrebu, u izdanju Sandorfa pod imenom „Ne uzimaj me u usta“. Ovde vam šaljem jedan mali deo iz eseja upravo o tome šta je književna kritika i kritičar danas:
“Sada nešto o vrednosti književno-kritičkog teksta. Iako sam najpre govorio o njegovoj tržišnoj poziciji, vrednost kritike leži negde drugde: u vrednosti samog teksta kritike kao takvog i u polju tzv. nauke o književnosti. Vrednost po sebi kritike može ležati u njenom tačnom, dubokom i pronicljivom uvidu (gde kritičar nastupa kao onaj Heraklitov delfski ronilac koji na velikim dubinama dolazi do školjki koje kriju biser), u njenoj duhovitosti, jezičkom zavođenju čitalaca ili citatnoj igrivosti, na primer; u njenoj polemičkoj drskosti i inovativnosti, u rušenju tabua ili osporavanju klišea; u njenoj ideološkoj subverzivnosti ili političkoj provokaciji, kada je na javnoj i književnoj sceni dovoljno povoda i razloga da se bude ispitivački i dekonstruktivno nastrojen. Tokom vremena, vrednost pojedinačne kritike, koja sa ostalima na sinhronijskoj ravni sudeluje u formiranju epohalnog suda ukusa o knjigama, jeste u tome što konstituiše duh vremena, pokazuje kako je svoje vreme pročitalo knjigu u trenutku njenog nastanka i pomaže kasnijim istraživačima pri razvrstavanju autora i njihovih knjiga u polje istorije književnosti. U ovom drugom smislu, originalna a promišljena iskakanja svakako su od veće pomoći od pevanja u horu ili nijansiranja opšteg mišljenja.
Otuda je cilj pisanja književne kritike trojak, ali jednovremeno trojak. Zabava je uvek zabava uvida i otkrića, novog pogleda i stečenog saznanja, pouka nije toliko pouka iz nekadašnjih normativnih poetika: poduka autora kako treba da piše, niti je to zakasnela i beskorisna poduka a posteriori, kad je knjiga već objavljena (jer nisu retki slučajevi ozbiljnih prepravki unetih u novo izdanje iste knjige), to je pouka o tome kako je knjiga mogla da se „preustroji“, ali i kako bi sve mogla da se pročita. I na kraju, književna kritika je deo nauke o književnosti kao ledolomac, to je ona javna aktivnost koja rizikuje i verovatno promašuje ostavši uskraćena za pažljivije čitanje i obuhvatnije sinteze, koja kao pionirka predstavlja putokaz, makar kao putokaz zablude ili jalovosti. Ali to je putokaz (iz) svog vremena, koji je učinio da neke knjige budu primećene ili dobiju zaslužene simboličke lovorike, koje bi, možda, bez kritičara prošle ispod radara javnosti i pale pre vremena u zaborav.”
• Kada govorimo o književnoj kritici, koliko je ona živa i koliko je njena riječ glasna?
– U Srbiji je ona jako živa, tj. ima prostora, ali se njen glas gotovo ne čuje. U Hrvatskoj je ona gotovo proterana iz štampanih medija (zato smo i pre dve godine realizovali projekat Criticize this, bilo je polaznika i iz Bosne i Hrecegovine, i zato od 2008. Beton i zagrebački klub Booksa sarađuju u razmeni kritika koje se objavljuju na portalu www.booksa.hr), u BiH vi znate to bolje od mene – više je nema nego što je ima, u CG gotovo da ne postoji. Evo ilustracije za Srbiju – svaki ozbiljni dnevni list ima svoju rubriku za kulturu plus kulturni dodatak vikendom (Danas, Politika, Večernje novosti, Blic), Danas ima i mesečni dodatak Beton sa još jednom kritikom. Nedeljni listovi imaju svoje kritičke rubrike (NIN i Vreme), portal e-novine ima svog dugogodišnjeg ozbiljnog kritičara. Da ostavimo sad književne časopise po strani (retko izlaze i nema ih po knjižarama). A sad paradoks, glas kritike se u Srbiji ne čuje jer je najčešće oportuna, neutralna/opisna, afirmativna i neznalačka a najmanje argumentovano polemička i otvorena za različita čitanja književnog teksta, uključujući i ona kontekstualna.
• Vrijeme je književnih nagrada, od 4. do 6. septembra u Tuzli se održavaju književni susreti Cum grano salis, na kojima će biti dodijeljena Nagrada “Meša Selimović” za najbolji roman u prošloj godini. Kakav je uopšte značaj književnh nagrada i kako Vi kao kritičar ocjenjujete meritorne kriterijume po kojima se dodjeljuju “domaće” književne nagrade?
– Igrom slučaja, nagrada u Tuzli je jedina regionalna nagrada, samim tim je i najznačajnija za književnosti 4 zemlje sa istim ili jako srodnim jezicima. Ova nagrada mogla bi postati još značajnija da umesto jednog selektora za svaku zemlju odredi recimo tročlani žiri – tako bi se umanjila šansa od proizvoljnosti selektorove selekcije „nacionalnih produkcija“. Kriterijumi najčešće nisu poznati a rad žirija nije transparentan. Žiri bi pored saopštenja morao da održi i neku tribinu gde bi svaki član izneo kako je glasao i svoje argumente, ili makar da svako napiše svoj tekst obrazloženja glasanja. Značaj književnih nagrada je komercijalan (povećava prodaju knjige, slučaj NIN-ove nagrade u Srbiji), finansijski za autora, promotivan za knjigu, ali i književnost (gostovanje pisca u medijima i mreži lokalnih biblioteka i domova kulture), skreće pažnju prevodilaca i organizatora stranih sajmova knjiga. Ali, i sa nagradama je kao i sa kritikom: ima dosta nestručnih članova žirija, oportunih, u klasičnom sukobu interesa (u isto vreme su urednici u izdavačkim kućama i kritičari i članovi žirija), nesklonih određenim vrstama poetika i sl. Otuda problematičnost nagrada i mali kulturni i književni značaj nagrađenih knjiga.
• Već godinama uređujete kulturno-propagandni komplet Beton. Ako pristanemo na eufemistički izraz, može se reći da je prošlost Betona od samog osnivanja bila uzbudljiva i turbulentna. Kakva je njegova sadašnjost i kakvu budućnost mu možemo predvidjeti?
– Sadašnjost je krhka, a budućnost neizvesna. Beton postoji već 8 godina i kusur kao dodatak u listu Danas (od juna 2006), nekoliko godina kao sajt (www.elektrobeton.net), nekoliko godina ima izdavačku delatnost (između ostalog, objavili smo antologiju savremene kosovske književnosti na srpskom, knjigu poezije Arbena Idrizija iz Prištine) i neprofitna smo organizacija koja organizuje tribine na društvene i kulturne teme… Računamo da će nam projekat u kojem participiramo, „Srpsko-albanski odnosi – preosmišljavanje figure neprijatelja“, u kojem učestvuju naučni istraživači iz Srbije, Albanije i sa Kosova, u naredne dve godine poslužiti kao vetar u leđa. Budući da ne isplaćujemo honorare, entuzijazam saradnika nam je jedini oslonac, zajedno sa dugogodišnjim iskustvom i širokom mrežom post yu-saradnika.
Intervju preuzet iz Oslobođenja.
