UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Jezik ljubavi i jezik usamljenosti

Saša Ćirić: Jezik ljubavi i jezik usamljenosti

Lamija Begagić: U zoni (Fabrika knjiga, 2016.)

Nora Verde: O ljubavi, batinama i revoluciji (Sandorf, 2016.)

 

U uvodu ove komparativne analize treba konstatovati da i čitanje knjiga ima svoju maršrutu, ili redosled, diktiran okolnostima i slučajnošću, ili promisli, već ko u šta veruje (a sve prema: habent sua fata libelli), pa i ovo čitanje sa kašnjenjem od najmanje godinu dana. Do aktuelnosti inače drže mediji koji drže do aktuelnosti, jer veličaju ekskluzivnost blagovremenosti – mora se biti među prvima koji će nešto preneti ili objaviti, ali u poslovima čitanja to nužno nije vrednost.

Drugi deo ovog uvoda biće kraj jednog drugog prikaza, za sada još neobjavljenog (mediji vole i da puste da tekstovi malo odleže pre nego što ih objave, da se ukisele, kao turšija), koji pruža kontekst kome pripadaju i naše dve knjige. Taj je prikaz pisan o knjizi priča Stefana Boškovića Transparentne životinje (Partizanska knjiga, 2017.), „(…) jednog od retkih pisaca koji je intenzivno prigrlio tematsko polje homoseksualnosti, bez zazora da će ga patrijarhalno-malograđanska sredina poistovetiti sa nekim od likova. Jer, a i to je deo post-yu patrijarhata, lezbijska književnost je za nekoliko nijansi razvijenija (Suzana Tratnik, Mima Simić, Nora Verde (Antonela Marušić), Lejla Kalamujić…), i to, sasvim stereotipno, od severozapada ka jugoistoku“.

Ovde nije pomenuta Lamija Begagić jer se do svoje treće knjige, U zoni, koja predstavlja njen prvi roman, istopolnim odnosima nije bavila. Roman U zoni lezbijsku istopolnost postavlja u svoje imaginarno središte. Osnovna razlika javnog tretmana homoseksualnih veza u odnosu na heteroseksualne jeste u njihovoj prokaženosti, odnosno atmosferi intenzivne homofobije, ravnodušnog ignorisanja i nesolidarnosti sa osobama koje su stigmatizovane zbog svoje seksualne orijentacije. U takvom okruženju neposredne mržnje ili omalovažavanja, istopolne veze, kao i sama tzv. LGBTQ zajednica, deluje kao vrsta tajnog društva ili, pre, atomozovanih zavereničkih grupa, koje su prinuđene da vode dvostruki život: jedan van svoje kuće, u potencijalno neprijateljskom svetu, i jedan u kući, unutar tzv. četiri zida, što postaje prostor limitirane slobode, prostor nesputanosti samoispoljavanja, erotskog i komunikacionog, i mesto dodatne frustracije. Nije ni nategnuta ni preterana analogija statusa pripadnika LGBTQ zajednice u autoritarnim društvima, koja su po pravilu rigidno represivna, sa statusom ranohrišćanskih zajednica u politeizmu Rimskog carstva. Zajednička im je rešenost na održanje vlastitog izbora bez obzira na brutalne konsekvence koje vrebaju njihovo razotkrivanje, kao i spremnost na, liberalnim rečnikom rečeno, borbu za svoja prava, za njihovo priznanje, legalizaciju i društvenu legitimizaciju. Kulturno-politički gledano, postjugoslovenska društva i u pogledu prava i statusa LGBTQ zajednice pripadaju civilizacijskoj međuzoni, nalazeći se između pravne uređenosti, imperativa tolerancije i prihvaćene različitosti i, sa druge strane, postsovjetskog i islamskog Istoka, bližeg i daljeg, gde su i zakoni i institucije koje ih sprovode, te nasleđeni običaji i posebno crkve na strani represije i kazne, odnosno verske, moralne i političke osude. Obe knjige, Lamije Begagić i Nore Verde, zanimljive su i u tom sociološkom ili kulturološkom smislu kao „svedočanstva“ jednog turbulentnog statusa manjinskih seksualnih opredeljenja u društvima nasleđene patrijarhalnosti, navodno većinski opredeljenim za tzv. evropske demokratske vrednosti i zaglavljenim negde između, sa jakim javnim, medijskim i političkim otporom prema „zapadnjačkim novotarijama“ koje razaraju čistotu društvene supstance i uz stalno generisano nasilje prema seksualnim manjinama, verbalno i fizičko, koje obično prolazi bez jasne osude nadležnih institucija ili uz ovlašno procesuiranje policijsko-pravosudnog aparata.

Za takvu vrstu „dokumentarnog“ čitanja, ili, bolje, teksta kao socijalne evidencije, zgodna je knjiga priča Nore Verde O ljubavi, batinama i revoluciji, iako od devet priča koje sadrži, gledano stiktno, tek tri pripadaju in extenso lezbijskoj književnosti, dok se u ostalima prepoznaju priče socijalne, traumatske i aktivističke orijentacije. Jedna od njih, „Boje“, na indikativan i „poučan“ način slika intimni portret jedne od učesnica Gej prajda ili Parade ponosa. Priča je promišljeno sagrađena od konstrastiranih motiva, počev od „sukoba“ zastava, hrvatskih nacionalnih i onih duginih boja, razdvojenih policijskim kordonom. Opreka postoji i u naratorki. U njoj se bore dva straha: strah od izlaska na ulicu i izlaganja sebe mogućem i verovatnom nasilju i strah koji je nadvladao onaj prvi, strah od stida da se bude plašljiva u „borbi za svoja prava“. Parada je mizanscen za neobičan susret naratorke i nepoznate žene koja je moli da s njom negde privatno razgovara, ispostaviće se majke neke devojke lezbijske orijentacije. Priča „Boje“ Nore Verde približava tu vrstu nepremostivog ponora koji se otvorio između roditelja i ćerki koje su im priznale da su lezbijke, posebno između ćerki i majki koje ne odobravaju i ne razumeju njihov izbor, ali ne žele da prekinu odnos sa njima i koje su neka vrsta membrane prema netolerantnim očevima. Suptilnost tog složenog odnosa približava razgovor koji u uslovima roditeljskog neprihvatanja i društvene osude deluje kao jedino moguć, to je razgovor između dve nepoznate osobe, nečije majke i nečije ćerke, koje tek posredno, na tuđem primeru, mogu da osveste ono što ne poznaju a intimno ih jako zanima i pogađa. I na ovom mestu Nora Verde vešto umeće još jedan kontrast. Pošto je naratorka priče „Boje“ plemenito ili solidarno poslužila kao „medijum“ majki svoje nepoznate lezbijske suborkinje, prisetila se odnosa koji ona sama ima sa svojom majkom, koji karakteriše neizlečiva udaljenost i međusobna optuživanja. Konačnost distance, nerazumevanje praćeno sukobima, evolucija neuspelih istopolnih veza, ljubav koja ima svoju uobičajenu melodramsku dinamiku, ali zgasne ispostavivši se kao prolazna iako prekopotrebna iluzija, jesu karakteristike narativne imaginacije Nore Verde, prisutne i u njenom romanu Do isteka zaliha i u druge dve priče u ovoj knjizi.

U ovoj tačci, teskobi izolovanosti i frustraciji ponižavajućih skrivanja, stoji suštinska razlika između većine knjiga i tekstova lezbijske književnosti i romana U zoni Lamije Begagić, koji je oblikovan kao jedna inspirativna i ospokojavajuća priča kroz primer uspešne i prihvaćene lezbijske veze. I kao da je u tome „tajna uspeha“: za vezu naratorke Alme i Ivone zna naratorkina majka i prihvata je, u toj meri da im ostavlja stan na nekoliko dana kada Ivona iz Zagreba dođe k njoj u Zenicu, i naratorka se po dolasku u svoje rodno mesto druži sa svojim prijateljicama, među kojima je i njena bivša veza (Aida). Šaljivo-ironično sumirajući, recept za uspeh počiva na majčinom razumevanju i prihvatanju (otac je odsutan) i kretanju u isključivo prijateljskom okruženju. Ispada da takvo okruženje u romanu U zoni nije teško naći: u Zenici, to je milje stonoteniskog kluba u kome je Alma ponikla (u tom miljeu takođe nema muškaraca), u Zagrebu, kao metropoli, dovoljna je jedna prijateljica (Daca) i jedna iskrena ispinjavajuća ljubav (Ivona). Recept je dakle žanrovski, ukrštaj romantične komedije (blagi nagoveštaj zapleta, ali bez suštinskog zapleta, bez trzavica i prepreka, po čemu je roman U zoni čak i izbrušeniji i romantičniji od koncepta romkoma koji počiva bar na iskušenju jednog ozbiljnog zapleta) i delatnog antičkog gesla: amor omnia vincit. Zapravo, pošto je reč o pravoj ljubavi, ona je sasvim dovoljan preduslov za sreću. Milje romana U zoni Lamije Begagić nije lišeno grubosti i „figura neprijatelja“, ali su oni potisnuti na pripovednu marginu. Homofob je lik teče sa kojim se Alma i ne susretne, dok je zlo skriveno u fundusu evokacije rata: u ubistvu oftamologa Jovanovića i u prinudnom preseljenju iz Zenice osoba pogrešnih, manjinskih imena i prezimena, odnosno u izbegličkom doseljenju novih školskih drugova i drugarica. Evokacija je data iz dečje perspektive, što ne minimalizuje njen tragički efekat. Evokaciji je izložen period neposredno posle rata 90-ih, delovanje „verske policije“ tzv. mudžahedina i njihov neuspeli pokušaj zavođenja rigiroznog javnog morala u skladu sa načelima islama, što se u Zenici nije primilo, budući strano telo u odnosu na sekularni duh i nasleđe prethodne države. Nagoveštaj ili pokušaj zapleta u ovom romanu mogao bi da se detektuje u naratorkinoj povredi kolena, koja može da je omete u daljoj sportskoj karijeri, odnosno u susretu sa bivšim vezama, posebno sa Aidom, što je imalo potencijal da stavi na probu naratorkinu monogamiju i romantičnu predanost aktuelnoj ljubavnici. U tom smislu, naratorka je zaista ostala „u zoni“, što je, kako nas obaveštava u romanu, stonoteniski žargon koji znači ostati fokusiran na igru, ne dati se dekoncentrisati ni ometanjem spolja ni trenutnim neuspesima u igri. Ipak, jedan momenat ostao je da lebdi u tekstu romana U zoni Lamije Begagić, to je odnos naratorke Alme i desetogodišnje Hane. Vezanost koju Alma oseća za talentovanu i bistru devojčicu, već profilisanog ukusa za muziku, nije samo posledica toga da u njoj vidi sebe, kada je počinjala da trenira, niti potonjeg otkrića da je Hanina majka, Selma, bila njena srednjoškolska simpatija. Tu se da osetiti jedan roditeljski sentiment, poriv za majčinstvom, koji je, po prirodi stvari, komplikovanije realizovati, iako ne nemoguće, u lezbijskoj nego u heteroseksualnoj vezi. Sentiment iščitan na takav način nije deo teksta ovog romana, deo svesnosti njegove naracije, pa ni on ne utiče na homogeno jezgro optimizma koji emituje literarni narativ romana U zoni Lamije Begagić.

Vratimo se u ovom pasusu pričama Nore Verde. Imponuje na neki način borbenost koja izbija iz njenih ženskih likova, koje s pravom možemo nazvati junakinjama. Utoliko pre što one ne bi bile superherione, po nortropfrajevskom modelu aproprijacije mita u npr. savremenom stripu, već su likovi koji su osmišljeni unutar konteksta realističke verovatnosti. Ovi ženski likovi odabiru delovanje umesto pasivnosti, što je za mnoge danas već dokaz da se prekoračila ta varljiva granica verovatnog. Aktivizam u priči „Boje“ ogleda se u učešću na Prajdu uprkos psihozi nasilja, neželjenom policijskom bodigardu i konfrontaciji sa kontramitingašima iz kojih izbija mržnja, dok aktivizam u priči „Voriorka“ ide korak dalje. Junakinja po gradu skida plakate desničarske organizacije Storm front i lepi plakate sa natpisom „Čija majka crnu vunu prede“. Ipak, u prvom planu ove priče nije aktivizam nego nasilje koje junakinja doživljava najpre od uličnih huligana, potom i od pripadnika policije. Otpor i nemirenje se očitavaju ispod površine i u priči „O čemu sam oduvijek htjela pisati“, o bezrazložnim batinama koje je dobijala od dede boraveći na selu tokom školskog raspusta. Takav stav junakinjama Nore Verde naizgled ne donosi profit, ali postaje deo njihovog reaktivnog impulsa kao minimum ispod kojeg više nisu spremne da idu. Možda bi bilo nategnuto u isti koš spustiti i priču „Poligon za nevozače“, najbolju od svih, kao priču o mogućem početku „jednog divnog prijateljstva“, ili nečeg višeg od toga, iako o sklonostima dve junakinje ne znamo ništa. Usamljenost je ono što spaja glavnu junakinju koja je izgubila posao i vreme provodi na parkingu iako ne vozi i na parkingu nema nikakvog racionalnog posla i devojku koju tu upoznaje, za koju će se ispostaviti da se bavi deratizacijom. Bliskost, ili nagoveštaj bliskosti, je ono do čega će dovesti ovaj slučajan susret, bliskost kao moguća utopija koja se u naraciji Nore Verde ne događa, iako je likovi vide na horizontu kao svetlu tačku i pokušavaju da se dogegaju do nje. Bliskost je malo sunce koje otapa zgrčenost nepoverenja i spušta odbrambeni štit distance. Kod naratorke inicira ispovedni monolog koji deluje kao sredstvo purgativnog isceljenja. U tom okrilju lako joj je stati sučelice prema njuški traume, jer je nekome stalo do tebe. Završna rečenica priče: „Dugo se nije ovako dobro osjećala“, zrači optimizmom nade, takođe retkom biljkom u herbarijumu, ili u vrtu, ove proze, i poručuje da i put do samopouzdanja dolazi kroz ljubav, sve i da je ova samo trenutna naklonost.

Dve priče Nore Verde analogne su konceptu romana U zoni Lamije Begagić, s tom osnovnom razlikom što priče oblikuju krizne situacije u jednoj lezbijskoj vezi. Veza koju predočava priča „Vrijeme je na našoj strani“ jeste veza koju je naratorka romana U zoni odbacila, odnosno prevazišla – reč je o odnosu sa neautovanom partnerkom ili osobom koja nije „izašla iz ormara“ i priznala svoju lezbijsku sklonost. Dok je kod Lamije Begagić reč o relativno lako prevaziđenom odnosu i blagoj nostalgiji, u priči Nore Verde data je „zamrznuta kontradikcija“ za koju nema izgleda da se razreši, iako podjednako opterećuje obe partnerke: jednoj nedostaje smelost da svojim prizna šta je, drugoj strpljenja da nastavi posle tri godine istu neizvesnost. Besperspektivnu zakočenost naglašava to što ni prekid nije realna opcija, već kao da su se bezvoljno prepustile opterećujućem statusu quo kao „rđavoj beskonačnosti“. Druga priča je literarno zahtevnija, pa i stoga uspelija. Pisana je u drugom licu jednine i iz perspektive osobe sa kojom se čitaoci ne mogu identifikovati (negativna junakinja). Naime, u priči „Ljubav u doba ebole“, naratorka je sklona alkoholu, što je njenoj partnerki isprva bilo privlačno i zabavno, ali kasnije joj predstavlja nepodnošljivo opterećenje. Priča slika naratorkin pad, koji se nastavlja i posle njihovog raskida, završavajući se tragi-grotesknom scenom gradske „potere“ naratorke za svojom bivšom devojkom.

Još jednom skok do romana U zoni Lamije Begagić. Tekst romana može biti poslastica za jezikoslovce da prate simpatičnu mešavinu ove autorke koja, kako stoji na prednjoj klapni korica, „živi i piše na relaciji Sarajevo-Bratislava“, radnju romana je smestila u rodnu Zenicu, naratorku preselila u Zagreb a roman objavila u Beogradu. Tako da se naratorka Alma obraća svom psu, Oksu (mora da ju je termin Iks iznervirao, ili je ime psa suptilni simbol alteriteta kome je roman posvećen) sa „kužiš“ i „fuj je, brate“, gde se pije „kafa“ i ide u „kafanu“ i jede „kuhano“ jelo, ali i koristi gomilu izraza na engleskom. Kolokvijalni engleski rabe i druge njene junakinje, jer i ovde je engleski jezik samoodređenja (selfdetermination), ne toliko popkulturne dominacije, kosmopolitizma ili snobizma. S druge strane, naporedo sa vedrinom ili optimizmom ovog romana ide sloboda erotskog označavanja, odnosno opisa lezbijskog snošaja i masturbacije naratorke. Ti delovi naracije ne idu za tim da šokiraju ili pornografski podilaze. Pre će spadati u realistički registar koji ima za cilj detaljnu deskripciju i normalizaciju lezbijske kopulacije i, uopšte, istopolne seksualnosti i intime dve devojke.

Vratimo se na početak teksta. Pomenuta „razvijenost“ lezbijske književnosti, u smislu broja autorki i normalizovane recepcije, kreće se sasvim stereotipno, od severozapada (veća) ka jugoistoku (manja), što koincidira sa stepenom prihvaćenosti istopolnih zajednica u ovim društvima. Književno-sinhronijski gledano, na post-yu scenama tzv. lezbijska književnost je prešla imaginarnu granicu fikcije i od intimnog dokumenta postala je solidna literatura. To deluje kao dvojako dobitna (win win) situacija, ali nije sasvim. Do pune društvene uklopljenosti (LGBTQ zajednice) i estetske samoostvarenosti (queer literature) stoji još dosta prepreka.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

INSTAGRAM
NADREALISTIČKI INTEGRACIONIZAM