PISMO 13
O Umetnosti i Besmrtnosti
Najdraži moj Le Korbizije,
Sreća ne postoji. Svaki osećaj sreće brzo se pretvori u sumnjičavost, pa u grozničavo držanje za predmet koji je bio izvor tog osećaja što smo ga smatrali srećom, pa u ludilo, potpuno ludilo, najdraži moj.
Evo šta se dešavalo u narednim nedeljama.
Svakog dana nabavljao sam alkohol i hranu za drage posetioce. Oni bi preko noći popili sav taj kupovni nektar i pojeli svu hranu bogova. Ali, noći bi se nizale, moje zalihe novca su se tanjile i nestajale, a isto se dešavalo i sa bocama pića. Verujem da je ta činjenica doprinela tome da se, vremenom, umetnici pomalo opuste po pitanju svojih poseta Parnasu. Činilo mi se da su boravak na ovom svetilištu prestali da doživljavaju kao kremen za svoju stvaralačku iskru, kao predmet svoje autentične, dobrovoljne želje, kao stvar inspiracije.
Prvi je počeo da posustaje gitarista. Najnedisciplinovaniji od svih, od početka je imao tendenciju da se izgubi na pola sata, sat, ali bi se uvek vraćao. Ipak, jedne noći, kada je shvatio da nema više pića, i da ni od koga ne može da izmoli cigaru, jednostavno je stavio gitaru na rame, levom rukom sklopio svoju stolicu, podigao je i više se nije vratio. Isprva sam verovao da će se opet pojaviti, da je otišao samo na kratko. Ali, nikada ga više nismo videli. Nisam preterano žalio za njim, jer je ionako bio najneozbiljniji od svih. Imao je određenu veštinu u rukama, ali talenat nikakav, nikakvo stvaralaštvo, čak ni osnovni osećaj za ritam. Ipak, želeo sam da se vrati, kako njegov odlazak ne bi negativno uticao na moral ostalih gostiju.
Zatim je i diskretni, stidljivi slikar neoimpresionista počeo da produžava svoje šetnje u koje je redovno odlazio, u nedogled. Više bi vremena provodio tragajući za nekim pejzažom koji bi gutao očima ne delajući, nego boraveći na Parnasu i deleći svoja dragocena iskustva sa platnom i sa nama, slabovidima za detalje koje priroda nudi.
Zatim i taj nesmireni filozof. On je pozvan kao priznati teoretičar umetnosti, jer je objavio nekoliko tekstova baziranih na Kantovim estetičkim kategorijama u studentskom časopisu e.ste.tika ugašenom posle prvih nekoliko brojeva. Jedne večeri bi se pojavio, pa bi sledeće izostao, pa bi naredne ponovo došao. Kada bih ga pitao zašto ga nema, demonstrativno bi odbijao da odgovori, jer on odgovara samo moralnom zakonu u sebi, a ne svakom neproverenom šarlatanu koji se predstavi kao autoritet. Uostalom, ja sam ovde nadzornik, institucija, predstavnik zdravog razuma, i kao takav treba da ga ostavim na miru i svako imenovanje gubitak je slobode i nadziranje je kažnjavanje i tako dalje, opet u nedogled.
Zatim i balerina, i vagnerijanac, i prozaista…
Vremenom, svi su me izdali. Svi osim Bordela.
Bordel očigledno nije imao gde da provodi vreme, pa se uporno držao mene i Parnasa kojem je, po prirodi stvari, verovatno najviše od svih umetnika i pripadao. A ja sam bivao, i pored njega, sve usamljeniji.
On je koristio svaku priliku da me dodirne. Ja sam koristio svaku priliku da izbegnem njegov dodir.
Plašio sam se tih noći bez umetnika. Trzao se na svaki šum, onda se dugo, dugo uspavljivao prežvakavajući svoje misli i svoje strahove. Bordel nije umeo da mi objasni zašto su svi tako lako odustali od Parnasa. „Takvi su.“ Samo bi to ponavljao i slegao ramenima. „Takvi su oni.“
Nisam mogao da ostanem samo sa njim. Nisam mogao da pristanem na takav poraz, na takvo poniženje. Morao sam da reagujem. Vreme je za delanje. Ne za šalu.
Došao sam na ideju kako da ih sve ponovo okupim i kako da od Parnasa, jednom za svagda, načinim hram umetnosti.
Izdvojio sam čitav jedan dan da najlepšim mogućim krasnopisom koji sam svojom rukom, osnaženom od svakodnevnog fizičkog rada, ali ipak drhtavom, mogao da ostvarim, ispišem pozivnice za jedan budući događaj.
Tekst na pozivnici je glasio ovako:
Poštovani ___________________
Velika nam je čast da Vas, kao istaknutog umetnika i stvaraoca, i kao dostojnog reprezenta našeg kraja, pozovemo na predavanje i raspravu na temu DA LI JE UMETNIK BESMRTAN? Rasprava će se održati u subotu, 2. oktobra, na Brdu Parnas u okviru banjskog kompleksa M, sa početkom u 20 časova. Specijalni gost će biti naš uvaženi pesnik i član Akademije nauka i umetnosti, Radomir Radulović.
Nakon rasprave sledi upoznavanje sa našim akademikom i mala zakuska uz piće za sve goste. Iskreno se nadamo da ćete ovaj događaj uveličati svojim prisustvom.
U potpisu: ___________________
Upravnik Brda Parnas
Sastavio sam dovoljno pozivnica za sve dezertere, za sve bivše članove naše rasparčane družine. Zamolio sam Bordela da ih, u narednih par dana, pronađe i uruči im ih. I sam oduševljen što će imati priliku da upozna najvećeg živog domaćeg pesnika, on je pristao i pojurio u potragu za izgubljenim stvaraocima bez dela.
Kao što sam i očekivao, svi su se na vreme sakupili u amfiteatru. Ulazili su stidljivo, nesigurno, uz malu grižu savesti zbog neredovnosti svojih poseta u poslednje vreme.
Na hladnim sedištima su ih čekali kartoni za sedenje. Te rekvizite mi je donela Mara koja ih je prodavala sedačima prolaznicima pored njenog kioska. Na njima su bila ispisana imena svakog od gostiju. Postavio sam ih tako da se svi posetioci nađu jedan do drugoga, u prvom redu. Taj red je sa obe strane bio ograđen betonskim postoljima, predviđenim za knjige ili sveske, pa je izgledao kao neki niski rov za studente koji bi u svakom trenutku mogli u njega da se sakriju pod najezdom nepotrebnog znanja. Pored kartona sam ostavio plastične čaše sa kafom obogaćenom prekomernim dozama sedativa.
Moji umetnici su oblaporno gutali crnu tečnost, kao što bi u sebe unosili bilo šta što se davalo besplatno. Nesmireno su se smejali, šetali po stepenicama, nadgornjavali se, nadjačavali glasom jedan drugog, raspravljali o nekoj staroj pesmi akademika Radulovića, za koga su verovali da će im se uskoro pridružiti i razjasniti neke stvari koje se tiču njegovog opusa i ranijeg ideološkog, tačnije dnevnopolitičkog angažmana.
Ali Radulović je bio magla i ništa. Njegove potrošne metafore nisu uspele da se probiju na vrh, na moje Brdo Parnas. Nikakvog akademika ja ovde nisam pustio. Taj bard je bio samo mamac.
Ja sam ovde bio sam, i posmatrao sam svoje umetnike sa visine. Naime, na pet metara iznad poda amfiteatra bila je pričvršćena jaka, čelična konstrukcija kompleksne geometrije koja je trebalo da služi za postavku spuštenog krova, kao i za pokretnu rasvetu, kojom bi moglo da se manipuliše tokom različitih prezentacija i edukativnih performansa što bi se izvodili u ovom prostoru. Ta konstrukcija nikad nije privedena svojoj nameni, već je, dok su još radnici gmizali po ovom prostoru, služila kao dobra podrška za ogromnu petotonsku mešalicu (poput onih koje se nalaze na kamionima). Mešalica je jednim jednostavnim mehanizmom, pokrenutim strujom, kradenom sa dalekovoda, mogla da se okrene nadole, i da prospe odgovarajuću količinu betona pravo u radnička kolica koja bi dalje lenjo krstarila po Parnasu, dok se on još intenzivno gradio. Celo popodne mi je bilo potrebno da uspostavim pokidane veze između kablova koji su mi donosili električnu energiju, ali sam na kraju ipak uspeo da pokrenem mešalicu i da pet tona cementa, šljunka i vode pretvorim u beton, baš pred očekivani dolazak velikana našeg kraja.
Kad su sedativi iz kafe počeli da deluju na moje goste, i kada su oni postali mirni, kada su svi posedali jedan do drugoga pitavši se gde je više onaj arhitekta, da nam dovede Radulovića i da donese zakusku, baš tada, iz sve snage, polegao sam na ručku koja pokreće mehanizam.
Svih pet tona guste smeše sam iz betonjerke prolio na moje umetnike i u sekundi ispunio taj rov u kom su se oni nalazili.
Onda sam se sjurio niz požarne merdevine i širom otvorio i istočni i zapadni ulaz u amfiteatar, kako bih napravio jaku promaju. Želeo sam da se beton što pre učvrsti.
Glave malopre onesvešćenih umetnika sada su se brzo pretvarale u nepokretna, siva brdašca koja vire iz betonskog rova. Veliki, dugački postament iz kojeg štrče biste neprepoznatljivih heroja. Više se nije moglo raspoznavati ko je muzičar, ko slikar, ko pesnik. Svi su bili samo kupice koje se brzo stvrdnjavaju. Ali ja sam znao, jer sam dobro zapamtio njihove položaje.
U podnožju tih bista, pomalo sam nevešto, ali ipak na upečatljiv način, uklesao ime svakog od ovih mojih prijatelja ponaosob, i tako ih, za manje od jednog dana, uveo u istoriju. Drugačije bi njihovo postojanje umrlo zajedno sa njihovim nejakim telima.
Za spomenike nisam koristio tradicionalne materijale iz devetnaestog veka. Nisam klesao mermer, nisam tucao granit. Koristio sam tvoj materijal, najdraži moj Le Korbizije, koristio sam beton.
Beton armiran telima umetnika.
Pošto sam ih učinio besmrtnima, stao sam ispred svih, na mesto predavača, i počeo da govorim o Umetnosti i Besmrtnosti.
Pričao sam mnogo i lepo, sve dok se nisam umorio.
Taj ritual sam ponavljao i narednih noći.
Teme su bile večite i univerzalne:
Sloboda i Dobrovoljno izgnanstvo, Metačovek, Utilitarnost i larpurlartizam, Priroda i Arhetipovi, Smrt autora, Smrt recipijenta, Lepota i Autonomija dela, Kolektiv individualnosti…
Nemi slušaoci bili su koncentrisani i zainteresovani.
Više ne mogu da se setim ni jedne reči koju sam pred njima izgovarao.
Samo se sećam da sam bio zadovoljan.
PISMO 14
O prizorima, stanjima i vreloj Neli
Najdraži moj Le Korbizije,
Prošao je ceo jučerašnji dan, a da ti nisam napisao ni jednu rečenicu. Moja priča o Bordelu i društvu mrtvih umetnika koje sam sahranio zabetonirane u večnosti, ostavila me je u dilemi. Ne znam da li ovo pisanje pisama koja će ostati nepročitana može da mi pomogne da shvatim zašto se desilo sve ono što mi se desilo, da stvorim jednu iole celovitu sliku o svom životnom poduhvatu, o sebi, da dam svemu neki smisao, makar taj smisao bio naknadna konstrukcija, nakaradna racionalizacija, odbrambeni mehanizam. Sumnjam da će se od ovoga stvoriti nešto iole sagledivo, pogotovo što slede događaji koji stvari još zamagljuju, umesto da ih čine jasnijim.
Ipak, nastaviću. Projekat Parnas zaslužuje da uđe u sećanje, makar bio apsurdan, makar ne vodio nikuda.
Nakon poslednje noći, provedene pred betonskim umetnicima iz okolnih sela i varoši, kasno sam se probudio. Već tada mi se učinilo da počinjem da gubim linearni doživljaj sopstvenog životnog toka. Stvari su se dešavale na preskok, na prepad.
Noću sam živeo jedan život. Preko dana drugi. Noću sam parnasovao. Danju sam gradio Parnas. Noću sam posmatrao umetnike, i obraćajući se njima, razgovarao sam sa sobom.
Danju sam posmatrao ruine. Iako sam vredno radio, tvoje kuće, tvoji paviljoni, tvoja kapela i tvoj manastir, u to su se polako pretvarale.
Ali svakog jutra, kad sam se budio, kao da nisam nastavljao sa poslom tamo gde sam juče stao, već kao da sam uvek počinjao ispočetka. Onoga što sam juče uradio, danas više ne bi bilo. Ili bi se pojavilo nešto nepoželjno, nešto što nikada nisam uradio. Kao da neko dolazi, ruši i gradi po svojoj volji. Zbunjuje me. Ne da mi da napredujem. Ne da mi ni da odustanem.
A svake noći, moja grupa parnasovaca sedela je u amfiteatru mog privatnog manastira, okupljena, kao da debatuje ćuteći. Onako mrtvi, oni su činili ovo brdo živim.
Ujutru ih nikako nije bilo. Sve što bi ostajalo su mačke koje mi se pletu oko nogu i zapišavaju mi posteljinu. Taj smrad se više nije mogao oprati.
Ne mogu da pohvatam hronologiju. Jedino čega se sećam su prizori:
Ležim pod jakim septembarskim suncem na svom travnatom krovu. Puštam mladog, neiskusnog guštera da mi priđe, da mi pređe preko vrata. Puštam ga da mi gricne ušnu resicu. Postajem zemlja na krovu turetskog manastira.
Stojim pod trijumfalnom kapijom. Gledam ka Parnasu. Ne pokrećem se celog dana. Sunce prolazi i pomera senke nedovršenih objekata po prašnjavoj zemlji. Sunce gura senke. Požuruje ih. One putuju ka istoku. Ka meni. Drang nach osten! A onda u meni zamiru. Pretvaraju se u noć.
Tresem se od hladnoće pod tankim pokrivačem. Pokušavam da se nateram da zaspim. Ne mogu da zaspim. Nikada ne spavam. Samo po sat, dva. Ili mi je vruće, ili mi je hladno. Nikada nije onako kako treba. Pokrivač je prekratak. Zebu mi ili stopala, ili glava.
Pored tri topole iza ronšanske kapele pronalazim nekoliko džinovskih mravinjaka. Spaljujem ih. Crna vojska se povlači u plamen, u element.
Slušam mačke kako se raspomamljeno pare uz vesele, paklene krike, iako nije februar.
Brojim godove ucrtane u betonske stubove mog manastira. Utvrđujem starost drveta koje je isečeno da bi se od njega napravile daske za građevinske radove. Primećujem da su mi zanoktice raskrvavljene. Nokti prljavi. Žuljevi pucaju.
Po ko zna koji put iščitavam tvoje Putovanje na istok. „Da sam ribar ili trgovac duž obala ove reke, ja bih, pomalo u kineskom maniru, pobožno izdeljao od drveta boga koji bi bio ova reka i kome bih se klanjao. Stavio bih ga na pramac broda da se smeši i zuri neodređeno ispred sebe, baš kao što su radili u normanska vremena. Moja religija, pak, ne bi bila religija terora: bila bi vedra, ali iznad svega puna obožavanja.“ Škripe mi kolena.
Iz desni isisavam kiselu mešavinu sukrvice i pljuvačke. Da sam svoj sagovornik, ne bih se sebi mnogo približavao. Grozio bih se sopstvenog zadaha.
Radim po kiši. Ne smeta mi. Gacam po blatu pun entuzijazma i vere da će Parnas biti završen do kraja.
Ne usuđujem se da zaspim.
Kleknem pred zabetoniranom bistom Bordela. Položim svoju glavu na mesto gde pretpostavljam da bi moglo biti njegovo ledeno rame. Zagrlim ga. Konačno pristajem na njegove dodire kojih više nema. I kao da su prošli svi gorki stavovi o svetu, sve unutrašnje revolucije koje društvo nije primetilo. Desio se vakuum, desio se prevremeni međuprostor između teških bolesti koje su se dešavale u prošlosti i svega koje će se u budućnosti manifestovati kao ništa. Posle mnogih poseta bića iz svih mojih svetova, pretvaram se u šapat, u organsku nemateriju.
Kleknem i plačem pred kolenima svih mojih ljubavi. I nemam šta da kažem.
Nemam šta.
I sve tako. Sećanja na prizore i na stanja. Na preskok. Na prevaru.
Jednog jutra ipak se nešto promenilo. Nešto je bilo drugačije. Ne znam koji je dan to bio. Činilo se da je već došao kraj oktobra, ili početak novembra. I pored toga, bilo je začuđujuće toplo. Osećao sam se snažno i zdravo. Ustao sam odlučno, predajući se neobjašnjivoj želji da siđem u grad posle višemesečne samoizolacije i napornog rada koji je davao nepotpune i promenljive rezultate.
Ipak, i takvi kakvi su bili, ti rezultati su značili nekakav napredak u izgradnji Parnasa. Bio sam voljan da ih svima objavim i da, na osnovu njih, javno tražim podršku za nastavak radova. Poverovao sam da mogu da dignem glas, te da će građani shvatiti važnost ovog mog pregnuća i da će izvršiti pritisak na vlasti da se i one angažuju na završetku, da mi samo malo pomognu, da me poguraju… i ja ću napraviti čudo.
Obukao sam se, umio se ledenom vodom sa česme, krupnim korakom prošao pored nezainteresovanih građana koji su sedeći na hoklicama i dalje čitali novine, sišao sa Parnasa i brzo stigao do nadvožnjaka preko koga ulica vodi ka M. Prelazeći preko pruge, pokušavao sam da se setim da li je ikada ispod mene prošao voz. Sećanje me je izdavalo. Rukama sam se uhvatio za žicu ukrašenu mrtvačkim glavama. Priljubio sam svoje telo uz ogradu koja ubija. Kad sam bio mali, svi dečaci su to radili, osim mene. Konačno sam i ja bio hrabar bez ikakvog povoda i cilja. Ništa loše se nije desilo.
I pored unutrašnjeg poleta koji je i mene samog tog jutra iznenadio, ipak sam osećao malu zebnju, strah od grada i ljudi koji njegovim ulicama prolaze. Nisam želeo da me bilo ko pita šta radim i kako sam. Svi oni su već dobro znali da sam običan ludak koji boravi na Parnasu i ne može da se prilagodi na svet kakav jeste. Tim njihovim znanjem bio je zagađen vazduh koji sam udisao. Nisam mogao da pobegnem od toga.
Pre nego što sam se uputio ka Opštini, neki čudan nagon me je naterao da posetim svog oca. Morao sam da proverim da li je još uvek živ.
Vrisak usiljene uvređenosti. Lupanje vratima. Ubrzani, sitni koraci. Velike, nervozne grudi, petice, poskakuju. Štikle, desetke, oštre, preteće. Mala kolena koja vape za slobodom, za visinom. Crvena, kožna torbica. Duga, crna kosa. Bes i nezadovoljstvo.
To je bila vrela Nela. Iako još uvek mlada, već je bila junakinja varoških legendi o propalim zlatnim mladićima i razorenim brakovima. Dok je demonstrativno marširala iz kuće mojih roditelja, mrmljala je nešto kao „Matori slepac! Šta on misli?“ Odjurila je napolje, ne obraćajući pažnju na mene.
Kada sam se oprezno ušunjao u dnevnu sobu, video sam oca, ostarelog Profu, kako sedi, samo u starim gaćama, opušten, na fotelji, gleda u prazno. Obratio mi se:
– Nela. Nela dušo, dobro je da si se vratila. Imam para. Imam. Ostani. Daću ti. Daću ti sve. Ti si mi sve sad. Hajde. Daću ti. Neću ni da te pipnem. Pusti me samo da te gledam. Samo da te gledam. Nemoj nikad više tako da odeš. Nikad! Je l’ ti jasno? Ubiću se ako odeš. To ću da uradim. Ubiću se. A mnogo bi se ti baš potresla. Našla bi me, uzela pare iz novčanika i izašla kao da nikad nisam ni postojao. Baš bi se ti mnogo potresla. Znam ja.
Najdraži moj prijatelju, moj rođeni otac je širom otvorenih očiju blenuo u mene, i ništa nije video. Rekao bih da je samo razaznavao pokrete.
– Hajde, skini se. Skini se, samo za mene.
I ranije je imao problema sa vidom, zbog visokog nivoa šećera u krvi, ali ta je pojava u međuvremenu očigledno uznapredovala do ozbiljnog dijabetesa i pravog slepila.
– Hajde, šta čekaš sad?
Viknuo je, i iz džepa izvadio novčanicu od deset evra.
Stajao sam pred njim. Njegov stav i izraz lica bili su stav i izraz čoveka koji moli, koji moli za život. Otac me je molio za život, kao nekog čuvara u logoru, pokušavajući emotivno da me podmiti. Zaplakao je. Znao je da će ubrzo umreti. Bilo mu je žao bednog života koji je vodio, ili nekog drugog, manje bednog života kog nikada neće stići da proživi. Zaplakao je i pritisnuo dugme play na muzičkom uređaju koji mu se nalazio nadohvat ruke.
– Igraj!
Po prvi put sam ga video odlučnog. Prvi put sam ga video kako naređuje, pogotovu meni. Osetio sam se bespomoćno, kao da me je ošamario. Shvatio sam da sva politička filozofija, kritička istorija, kultura sećanja možda doprinose razumevanju uzroka za nasilje koje se desilo u prošlosti, i da sva psihologija, sociologija, sav društveni aktivizam, možda doprinose borbi protiv nasilja koje preti da se desi u budućnosti. Ali kada mi šamar u ovom trenutku, bez ikakve najave leti ka licu, onda ne pomaže ništa. Prepustio sam se iznenadnom očevom agresivnom autoritetu i počeo sam da pokrećem kukove levo-desno u ritmu muzike.
– Tooo, Nelice. Ajde ljubavi, ajde, ajde. Ajde ono naše. Skini se polako.
Otac se trese od treme i uzbuđenja dok naređuje. Na usnama mu se sakuplja skrama od dehidracije. Ja stojim ispred njega i gibam se. Čudim se što mi nije neprijatno kao što bi trebalo da mi bude.
– Znam ja šta ti hoćeš. Znam šta voliš. Evo, evo ti.
Iz džepa svojih pantalona što vise preko drvene ivice fotelje otac vadi unapred pripremljene novčanice. Baca jednu na pod.
– Haaajde saaad.
Otac reži kroz zube.
Otkopčavam košulju, sa koje više ni pranje najagresivnijim sredstvima ne može da skine fleke od cementa i fasadne farbe. Bacam je na pod.
Otac ne vidi ništa. Otac čuje svaki šum.
Otac baca još jednu novčanicu.
–To. To! Daj još. Hajde dalje.
Oblizujem se.
Skidam majicu i ostajem go do pojasa. Ispred ovog bića ne osećam nikakvu nelagodu, nikakav strah. Kao da sam sâm, pred ogledalom. Smirim se na trenutak.
Otac prošapuće:
– Idi do kraja.
Bez glasa i pogovora svlačim i farmerice i gaće. Ostajem u čarapama, nag, oslobođen svega u ovoj pretoploj prostoriji. Slepac me gleda, samo u vešu. Kako život prolazi, ljudi koriste svaku priliku da sa sebe odbace odeću, da od sebe odbace sve.
Smrt ne prima neprikladno odevene ljude, odevene ljude.
– Pleši, pleši za mene.
Otac napamet pravi pokret rukom ka komodi, pojačava muziku. Stara narodna melodija. Harmonika, doboš, ženski trileri. Otac nespretno tapše šakama.
Pomeram se u svedenom i primitivnom ritmu. Plešući ovako nag kao da izlazim iz života u nešto drugo. Kao da se ponovo oslobađam sveta, sebe. Pravim sitne korake, pa krupnije skokove, koliko mi ova prostorija dozvoljava. Snažnim rukama iscrtavam muziku po zagrejanom vazduhu.
– Uh, nikad nisi bila bolja. Kako te volim, Nela. Da mi nije tebe, odmah bih umro ovde. Budi tu. Blizu mene. Lezi malo. Hoću samo da budeš malo tu, pored mene.
Ležem na kauč preko puta fotelje. Osećam ustajalost ovog, decenijama nepromenjenog mebla. Prepoznajem masnoću na jastuku, masnoću sa očeve glave. Ipak, prijatno je. Gubi se svaka ljudskost u meni, a sa njom i svest o vremenu.
– Oh, Nela. Da sam u životu imao ženu kao što si ti, ne bih žalio da umrem sad. Ne žalim da umrem sad. Nela, ti si anđeo božji.
Posmatram svoje telo. Zaključujem da je još uvek solidno formirano. Ramena su dovoljno jaka, šira od struka, a količina sala na stomaku ne prelazi imaginarnu crvenu liniju nakaznosti. Ipak, težnja ka amorfnosti se lako uočava. Za koju godinu, biće ovo telo standardna rugoba sveta, mislio sam tada. Bio sam u pravu.
– Nela, ti si anđeo božji. Ma, ti si moj bog.
Iz svojih, muških usta ispuštam zavodljiv, vreo ženski glas, Nelin:
– Nema boga.
Oca kosmička istina ne interesuje. Jedina njegova istina je prisustvo ženske kože u njegovoj blizini, samo miris mladosti, samo još minut života.
– Uh. Uh. Uh. Ti si moj bog. Uh.
Dok otac uzdiše, posmatram belinu njegovih čkiljećih očiju. To zurenje slepih ljudi u visinu, nada u nebeski obrt, šta li, taj osmeh kojim se iskazuje i strah, i sve ostale emocije, to nešto između ovog, i, umišljenog, onog sveta, to je ono zbog čega sam mu priuštio ovu nevidljivu predstavu, ovu prevaru bez poente.
Uostalom, otac je zadovoljan, tako da ovo i nije bila neka prevara.
Ustajem sa kauča.
Rukom mašem tik ispred očevog nosa. On ne reaguje. Čovek je potpuno slep. Ove nedremane beonjače ne mogu da vide, ali mogu da upozore druge na svoje prisustvo.
Očeva ekstaza i ropac izazvani blizinom odsutne Neline topline i nagote prethode naglom padu u san. Neko vreme ne diše. To me ne zabrinjava.
Onda je pažljivi slušalac mogao da čuje šištanje kroz nos i poluotvorene usne.
I u snu, slepac oči ne zatvara do kraja.
(Odlomak iz romana: Ilegalni Parnas. Levo krilo, Beograd, 2013.)
