Bili su to veoma loši dani, nakazni pupoljci kvrgavih i sasušenih godina, koje u mom današnjem sećanju liče na onu smokvu što je Isus prokleo da ne daje ploda. Živeo sam na istočnom rubu Beograda, pre toga na suprotnom, zapadnom kraju, a još pre u samoj utrobi grada, tik uz Jevremovac kog su nastanjivale bezbrojne mačke i iz kog su s proleća i leta dopirali ugodni cvetni mirisi. Međutim, kada živite na stranoj, nepoznatoj planeti, potpuno je svejedno na kom ćete se meridijanu skrasiti.
Kada bih šetao Beogradom, najčešće besciljno ili s kakvim bižuterijskim prividom cilja, uglavnom bih osećao da se krećem rubom provalije i da se svaki čas mogu u nju stropoštati. Oprez u kretanju nije imao nikakvog značaja, ostajanje iznad provalije bilo je isključivo pitanje sreće. Jednom sam se setio priče iz Vranduka – majke su u tom selu vezivale decu oko struka, da ne bi skliznula niz strminu u Bosnu tokom igre u avliji. To mi sećanje, nažalost, nije bilo od koristi. Mati je bila već odavno mrtva, a ja ne bih smatrao za naročitu uslugu ako bi me neko sprečio da se strmoglavim u Bosnu.
Smucao sam se tih loših dana po dorćolskim i čuburskim kafanama. Sećam se da sam dobro poznavao beogradske ulice, ali danas u mom sećanju postoji samo jedna, nepostojeća. Ulica Vitolda Gombroviča. Ne tražite da vam je opišem, biće dovoljno da znate da je počinjala na Čuburi, krivudala Palilulom i Dorćolom i završavala sa Kalemegdanom. No ta se ulica nije protezala samo kroz prostor, već i kroz vreme. Počinjala je 1904. godine, kada je izašao prvi broj ‘Politike’, sredina joj je bila negde oko mog prvog dolaska u Beograd, kada sam naivnošću sedmogodišnjaka verovao da su ga sagradili neki gorostasni, odavno nepostojeći ljudi, a završavala je sa krajem svakog od tih loših dana.
Pod belim forsažom probijao sam zvučne zidove u vlastitoj glavi. Slika nije preterana, jer sam u to vreme nosio avireksovu pilotsku jaknu, zguljenu sa nekog američkog pilota negde u centralnoj Aziji. Kako je stigla u moje ruke, više se ne sećam. Jedino što je u to doba uspevalo da me utiša i umiri, bili su susreti sa psima i mačkama lutalicama. Njih sam smatrao za meleke-stražare na rubu ponora kojim sam jurcao.
Jedne sam večeri izašao da kupim cigarete. Proleće je tek počelo, prljavobeli leševi zimskih dana još uvek su nesahranjeni ležali po ćoškovima. Zbog čega sam za pojas zataknuo malokalibarsku Beretu, koja je obično stajala u šahovskoj garnituri što sam je kupio u Istanbulu, ne bih mogao reći, a da ne lažem i ne izmišljam. Recimo da sam hteo izvesti je u šetnju, pošto nisam imao psa. A možda i stoga što je oružje komplementarno sa određenim stanjima podsvesti, ko će ga znati.
U kvartu u kom sam živeo u to vreme živela su i dva psa uličara. Ustvari, živelo ih je znatno više, ali meni su ova dva bila značajna. Čupo i Crni nisu bili veliki psi, ali uveravam vas da je malo ko video umiljatije i mudrije četvoronošce. Ne znam čak ni da li su se tako odista zvali, to su bila imena kojima sam ih ja dozivao. Čupo je živeo s gornje, a Crni sa donje strane Ustaničke ulice. Jutrom bi se nalazili kod trafike na pijaci i provodili dan smucajući se između tezgi i smetajući ženama koje su teglile svoje zembilje, pune hrane kojom će nahraniti vlastite smrti. A ja sam voleo da ih češkam u prolazu – to je bio jedini dodir koji mi se u to vreme nije gadio.
Osim mene, za Čupu i Crnog starala se i stamena, kao od metalnih poluprofila napravljena žena koja je na pijaci prodavala sveće i kojekakve drangulije, na kartonskoj kutiji umesto na tezgi. Povremeno bih kod nje kupio sveću ili neku drugu sitnicu, jednako nepotrebnu. Verovatno je među pijačarima bilo i onih koji nisu voleli moje male ahbabe, ali ko bi se usudio da im naudi kada im je zaštitu pružala gospođa nalik na sovjetsku samohotku.
Gospođa nalik na samohotku jednom me je upitala, pošto me je govor odavao, odakle sam. Kad joj odgovorih, ona zaplaka. Jeste li ikada videli samohotku da plače? To, znate, ume da bude veoma zbunjujuće. A stvar je bila u tome da joj je brat sahranjen u mom gradu i da ona ne može već dvadeset godina da mu odnese cveće. Obećah da ću ja to učiniti umesto nje, a ona mi, rukama vlažnim od suza, utrapi pet-šest sveća, koje sa zahvalnošću primih.
Sutradan sam je opet zatekao uplakanu. Čupu je udarilo auto. Čupo je imao nezgodnu navadu da trči za točkovima i laje na njih, a Crni, koji je bio nešto mudriji zabrinuto bi ga čekao na trotoaru. Jednom je Čupo loše procenio brzinu i udaljenost, pa mu je točak zgulio kožu iznad levog oka. Sve to izgledalo je veoma ružno, ali povreda, srećom, nije bila strašna, premda je bilo potrebno neko vreme da se zaleči. Tada se počelo dešavati čudo, veće od onih zbog koje beatifikuju ljude, ako razumete šta hoću da vam kažem. Crni, koji je živeo sa donje strane Ustaničke ulice, svako je jutro prelazio na drugu stranu da tamo dočeka Čupu, nežno bi uhvatio čeljustima njegovo uho i preveo ga na pijacu. Uveče bi ga na isti način vraćao. Putnici koji su na obližnjoj stanici čekali trolejbus uzdahivali su i divili su se tom čudesnom dokazu pseće ljubavi i odanosti.
Te večeri, kada sam u šetnju izveo svoju malokalibarsku Beretu, Čupo i Crni još uvek su bili na već ispražnjenoj pijaci. Obradovah im se, baš kao i oni meni, ali igra se najednom prekide. Iz mraka se pojavi grmalj sa nekakvim opasnim psetom, pit-bul, staford, šta li već, ne razumem se baš u te rase. Prestravljeni, Čupo i Crni zavukoše se pod jednu od tezgi, a grmalj progovori: „Ba'ate, skloni se da vidiš kako ih Miki cepa.“ Pre nego što je pustio Mikija izvadio sam Beretu i – a tada sam još uvek bio dobar strelac – smestio mu jedno zrno u grkljan, a drugo u desnu polovinu lica, odmah ispod oka. Miki pobeže preko ceste, cvileći, a moji ahbabi, kao pravi zaverenici, ne pustiše ni glasa ispod one tezge.
Malokalibarski pištolji nisu preterano glasni, u blizini nije bilo ljudi, a pseta ionako cvile i zavijaju po cele dane, te ljudi na to ne obraćaju pažnju, pogotovo na Konjarniku gde i sami cvile i zavijaju u svojim stanovima. Tako nije bilo svedoka mog preventivnog zlodela. Posle se po novinama pisalo o lešini s Konjarnika i o obračunu bandi, a ja nisam mogao da im objašnjavam da je tu bila reč o obračunu dve banditske svesti.
Sutradan poslepodne sam uhapšen na nedramatičan način, ali zbog sasvim drugog prekršaja, znatno bezazlenijeg, ali i znatno glupljeg, a samim tim i znatno nečovečnijeg. Tim su činom okončani loši dani, nakazni pupoljci kvrgavih i sasušenih godina.
I, da ne zaboravim, nekoliko sati pre nego što ću biti uhapšen, izašao sam do prodavnice da kupim štagod za jelo – ne mogu da jedem odmah posle pucnjave, ali ujutro sam bio propisno gladan. U sićušnoj prodavnici uzeo sam hleb, mleko i konzervu ribe. Čekajući da se teta za pultom izbori sa fiskalnom kasom, primetio sam na polici one eurokreme u četvrtastom pakovanju od po 100 grama. Inače ne jedem slatko, a taj eurokrem nisam jeo još od detinjstva, ali isti poriv koji mi je sinoć stavio Beretu za pojas natera me da kažem: „Molim Vas, gospođo, dodajte i jedan ovaj eurokrem.“ Žena me pogleda, a imala je šta i videti – sluđen pogled, oči koje prete da svakog časa iskoče iz duplje, stegnutu čeljust i lobanju koju je prekrivao tek ovlašni sloj kose – pa dodade brižnim, skoro majčinskim glasom: „A hoćeš li i kaščicu, bato?“
Istrčao sam iz prodavnice ništa ne uzevši, nekako se dovukao do stana i kao čovek se isplakao. Kad sam se smirio, stigli su i policajci. Da li su moje suze ili dolazak policajaca označili završetak loših dana, nakaznih pupoljaka kvrgavih i sasušenih godina, ni danas ne znam sa sigurnošću.
