(Iz autobiografije u nastajanju)

Skoro da je postalo pravilo da svaka generacija na našim prostorima smatra sebe izuzetnom, da misli da se baš preko nje sve prelomilo, da je najveća žrtva itd itd… Ona kojoj ja nenamerno pripadam (1971), možda poslednja koja je obrazovana po Šuvarevom usmerenom sistemu obrazovanja, prva koja je umesto u vojsku gurnuta u rat 1991. u Sloveniji, ona koja je dobro zapamtila Jugoslaviju, upijala svu lepotu različitosti, učena da voli drugo i strano, bar u mom slučaju, kada je trebalo da odluči o svom budućem životu, fakultetu, sa 19 godina, manje-više ta joj se budućnost urušavala pred očima jer je počinjao zločin i haos. Padale su kulise jednog sveta dok drugi nije uspostavljen, i neće biti još decenijama, i najproduktivniji deo života proteći će u tome. Doživljavam taj prekid, prelom devedesetih, tu sinkopu, to pomračenje civilizacije i čoveka, pad u varvarstvo, kao kolektivni histerični napad, kao konvulziju posle koje su se mnogi probudili kao vernici i borci za nacionalno i krenuli u rat i rušenje, u ubistvo i pljačku, i nažalost bili podržani od ogromne većine koja još i danas ne zna šta je uradila dok uveliko plaća sve to. Mada, mnogo gore treba da nam bude koliko smo zla naneli drugima. Pravde nema.

Tamna privilegija generacija rođenih 1971. i bliskih je da su čistog srca mogle sve da vide, ko je hteo, da još nisu bile korumpirane sistemom ali su bile dovoljno zrele za svedočenje. Taj prelomni trenutak, kao i nešto od onoga što mu je prethodilo, iz sasvim ličnog i intimnog ugla, pokušaću da prizovem u sledećim sećanjima.

Bolest savršenstva

Sećam se, te sada daleke 1990. godine, kako se vraćam da pomaknem stolicu za centimetar-dva levo ili desno na Filozofskom fakultetu u Beogradu jer kada sam otišao sa predavanja nisam je savršeno postavio. Vraćam se kao uklet, niko ne može da pojmi zašto se vraćam kada je fakultet već odavno prazan. Ne bih mogao ni da izgovorim objašnjenje ako bi me neko pitao gde sam pošao i zašto. Ugušio bih se u stidu,  verovatno. Samom sebi bih bio smešan i lud, izmislio bih bilo šta kao odgovor, ali znao sam koji mi je cilj. Pun užasa i straha, u ličnoj misiji od najveće važnosti, nisam ni uzimao kao mogućnost da ću sresti nekoga, stvari su bile hitne, moj život se nije mogao nastaviti ako to ne uradim. Znam da stolica mora, mora da stoji paralelno sa klupom inače će se poremetiti neka ravnoteža, ne znam tačno koja ali me sama pomisao, slutnja, primisao o tome parališe da bilo šta drugo radim i mislim. Teška je kao svemir ta primisao. Moram se vratiti iako sam već stigao skoro do Slavije, vratiti se u praznu učionicu i bar videti, dodirnuti tu stolicu jer možda i stoji pravo kako bi trebalo da stoji ali moram se uveriti u to, jer mnogo toga zavisi, od njenog položaja. Zavisi moj dalji život, duševni mir i nemir. Penjem se stepenicama ka učionici i konačno dolazim do nje. Stoji skoro savršeno ali ipak nekoliko milimetara nepravilno, fala bogu nameštam je kako treba, sav ispunjen mirom i blaženstvom jer sam uprkos velikim preprekama u šta se ubraja i hladno vreme i moja slaba odeća, ostvario svoj naum. Iskradam se sa fakulteta.

Ili sećam se kako prepisujem raspored s table fakulteta, na katedri za čistu filozofiju, tresem se, drhtim, jer moram savršeno da ga prepišem, ne sme tu biti prekida u olovci, loših, nečitljivih slova, sve mora biti savršeno okruglo i celovito kao svemir, kao raj, kao Apsolut. Važno je i ono šta i ono kako, i forma i sadržaj. Apsolut je po Hegelu ono što nije ničim uslovljeno i zato ja moram delovati u apsolutu ili iz njega, moje radnje, njihova sadržina i forma moraju biti apsolutne po sebi, inače će se ceo svet srušiti. Šta više, ja već vidim kako se on ruši, korodira pred mojim očima, 1990. je godina, ali baš zato moram izdržati tu apokalipsu kao poslednji martir, mučenik, kao jedan od 77 mudraca koji će održati ovaj svet, to je jedino važno u mom životu, nikakva politika, seks, karijera, novac, ne, sve je to primamljivo na prvi pogled ali ovde se radi o sudbini čoveka kao bića, o poslednjim i prvim stvarima, moram prvo to rešiti, utemeljiti, da, to je prava reč, a posle će biti vremena i za opuštajuće stvari, moć, slavu, žene… i da, kad smo već kod žena, kao i kod svega drugog, ja ničemu ne mogu prići i ne daj bože stupiti u interakciju ako nisam načisto šta je to u suštini, ako nemam izgrađen stav o tom fenomenu. Tek kad budem imao stav, mišljenje o tome onda mogu da mu se prepustim, ovako rizikujem opasnost, gubljenje kontrole a to ne mogu ni da zamislim, to je izvor najvećeg užasa.

Tih dana dreždao sam po parkovima, obližnjim, na Miljakovcu i Kanarevom Brdu, sedeo na klupi, gledao majke s decom, deke, bake, i imao samo jedno na pameti. Verovao sam da moram da budem prirodan. To znači da mi se pogled i duša zagađuju ako su duže vreme odvojeni od prirode. Da ne smem da izgubim taj dodir, tu vezu, inače više neću znati ko sam i šta sam. Zato sam satima i danima, ne znam koliko je to trajalo, išao po parkovima, gledao u travu i drveće čije mi se zelenilo čudno menjalo od zurenja i vraćao se sebi, upijao prirodnost.

Eh, bilo je tu još ideja o prirodnosti. Mislio sam ovako: ako počnem da razmišljam o nečemu, da razmatram nešto i onda u sred tog razmišljanja uđem u autobus, onda je prekinut kontinuitet bića, mog prirodnog bića, našao sam se u veštačkoj, umetnoj sredini, i moja misao neće moći da nastavi tamo gde bi logično i prirodno nastavila u razmatranju kao da nisam ušao u bus. Zato sam imao problema da uskladim mišljenje i prevoz autobusima i drugim prevoznim sredstvima.

Kao Tesla brojao sam koliko puta nešto radim. Na primer, koliko puta trljam ruke pri svakodnevnom pranju i taj broj morao je biti deljiv sa tri ili neparan, inače sam ponavljao radnju do beskraja. Ako je paran onda je tu procep u koji se može uvući ništavilo, jeza, praznina. Skoro ništa nisam radio spontano, svuda sam video opasnost. U autobusu nikako nisam mogao da budem potpuno okružen nečim ili ljudima, hvatala me je blaga klaustrofobična panika. Uvek sam tražio mesto iz koga bih mogao brzo da izađem napolje u bilo kom trenutku. Išao sam u svim stvarima do krajnjih granica telesne i psihičke izdržljivosti, bio mučenik bez boga.

Da bi nešto odbacili treba ga prihvatiti najiskrenije i svesrdno, bez moranja, zle volje ili cinizma. To važi za svako učenje i knjigu, poetiku. Tako je to i sa strastima, u ljubavi, u ludilu. Živeti ideju, pustiti je kroz krvotok, staviti je kao filter preko vidnog polja i osetiti da li time postajete bolji, bogatiji, smireniji, skladniji, ili sve suprotno od toga, da li osećate da ste vredniji, da li vam ta ideja daje nešto novo, širi vidike i čuvstva ili vas okiva i zatvara, ne čini vam svet jasnijim, prihvatljivijim. Kada udahnete osetite celim bićem da li vas ona pritiska ili vas ekspandira, povezuje sa ljudima.

Svakodnevno sam ubrizgavao po jedan pogled na svet u sebe iz knjiga, svaki dan primenjivao neku drugu ideju. Na svojoj koži. Shvatajući je kao svoju poslednju istinu, predavajući joj se sa svim bolnim posledicama i nesporazumima koje je izazivala u mojoj glavi. Goreo sam a da to niko nije znao. Toga bih dana živeo tu misao, otrov, virus, ocenjivao kako mi se ona pokazuje u svetu, kako se vidi u realnom, svakodnevnom. Ispitivanje religijskih sistema bila je višegodišnja praksa.

Zvermaht

Tih godina bio sam podstanar u Beogradu u ulici Roze Luksemburg. Živeo sam sa psima. Kenjali su i pišali svuda po hodniku kuće, tik ispred mojih vrata. Tu mislim na vrata sobe-podruma u suterenu u kojoj sam živeo sa bratom dok je majka bila gore, u prizemnoj prostoriji, ujedno kuhinji i malom dnevnom boravku. Gazdarica je prvo držala samo jednu kučku, belu, sa crnom pegom preko levog oka, Cicu, a posle nekoliko godina Cica se okotila. Od razreda štenadi koji je izašao iz nje, posle mučnog porođaja, ostale su dve, Mica i Zaza. Prva nerazvijena i neurotična, a druga, veća, ali jednako plašljiva i nervozna. Ja sam se intenzivno družio sa Cicom dok je bila sama. Imala je napade straha i arlaukala je kada je ostave samu zaključanu u kući, tako da sam morao da je smirujem i puštam u dvorište. Hodnikom ispred mojih vrata psi su defilovali, ostavljali iza sebe smrdljive bare i bele kuglice. Pili smo vodu sa iste slavine, tako da sam morao dosta da spustim kriterijume higijene posle života u komfornom stanu, u rodnom gradu. Dlaka i vonja mislio sam da se nikada neću osloboditi. Nisam to ni primećivao, srodio sam se s tim, tako da smo često menjali uloge, bila je porozna granica između životinjskog i ljudskog, tj. kako sam tada čitao u Bibliji: skotskog i čovečjeg. Kučke su nekada bile ljudi a ja pas. Stalno su lajale i nije bilo tišine u kući ni pola sata. Odlazio sam u zagušljivi i pretrpani gradski autobus da se odmorim. Vraćao sam se kući kao u mučilište.

Kuća je počivala na kosini Kanarevog Brda i bila čudno sagrađena. Na svakom nivou bila je samo po jedna prostorija: od moje i bratovljeve, stepeništem do majčine, pa do dnevne sobe gazdarice i sve tako spiralno pored soba drugih stanara do vrha kuće, na kome je bio gazdaričin sin, najopušteniji čovek na svetu, ljubitelj trave i tvrdog zvuka, basista rok benda Blockout. Brat i ja, naši životi, bili su u dnu kuće uzidani, činilo mi se tada, patetično, kao u narodnoj pesmi Skadar na Bojani. Živeli smo u prostoriji sa rešetkama na prozorima za koju sam tek mnogo kasnije utvrdio da je bila predviđena za podrum ili ostavu. Imala je nižu tavanicu i bila nepravilnog oblika. Ispred te sobe nalazio se prostor za loženje, peć, ugalj i mala radionica ujedno. Tu su psi silazili i jeli ugalj. Posle su im njuške bile crne. Trebao im je neki mineral, verovao sam tada. Kao kad u filmu Tito i ja protagonista, dečak, jede malter. Mir je bio retka pojava u kući. Doživljavao sam ga kao božji dar. Praktikovao sam neko vreme zen vežbe sa Cicom. Gledali smo se oči u oči dugo, Cica i ja, i obično bih ja prvi skretao pogled. Bile su to tople pseće oči.

Kada je gazdaričin otac, starinski čovek preke naravi, deda Adem, musliman, doveo dve koze, Jelu i Nelu, da žive u kotlarnici kroz koju sam morao proći do svoje sobe, pobegao sam u zavičaj ne mogavši da gledam ravnodušna kozja lica koja uvek nešto žvaću. To je već bilo nepodnošljivo. Kad su koze otišle, vratio sam se.

Puno godina posle, kada smo već napustili Zvermaht, kako smo prozvali to inicijastičko mesto za mene, brat mi je pričao o mojim noćnim razgovorima sa fatamorganom. Ja se toga ne sećam osim da sam jednom video čoveka sa šeširom kako stoji pored mog kreveta usred noći. Pitao sam ga šta hoće i on se izgubio, raspršio u mrak. Brat mi je, međutim, rekao da sam vodio nekada i polusatne noćne razgovore sa čovekom koga on, naravno, nije video. Naglo bih se uspravljao u krevetu i otvorenih očiju postavljao pitanja posetiocu, polemisao, gledavši netremice u njega. On nikad nije odgovarao. Molio sam ga da mi odgovori. Onda bih se naglo spuštao u krevet kako sam se i podigao. Brat, iako je video o čemu se radi, bio je u iskušenju da kaže: „Pa odgovori čoveku kad te lepo pita!“ Bio je to neki moj demon, sa kojim sam pretresao dnevne teme ali nesvesno, noću. Nisam znao da sam bio toliko opsednut. Znao sam samo da sam se spustio do najniže tačke bića gde sve prestaje ali možda, i počinje.

Opsesivna knjiga bili su mi „Zapisi iz podzemlja“, F. M. Dostojevskog. Jednom mi je lokalna bibliotekarka postavila pitanje: „Zašto ti uzimaš uvek istu knjigu?“, misleći, naravno, na nju. Bilo me je stid. Nisam mogao da je stvarno pročitam, nisam mogao da prevaziđem svest podzemnog filozofa, da shvatim da postoji i nešto drugo što nije podzemlje, kako to junak ove knjige i kaže ali ne objašnjava šta je to. Mislio sam da kao i on nikada neću izaći iz svog podruma, iz Zvermahta. Da ću ostati živ sahranjen. Čitao sam tada i Ničea koji je u poglavlju „O radosnim i rđavim strastima“ u Zaratustri propovedao: „Nekada si imao divlju paščad u tvome podrumu: ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevačice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem; muzao si svoju kravu čamotinju, – sad piješ slatko mleko iz njenih vimena.“

Toma Knezmihailovski

Velikih priča nije manjkalo u Srbiji devedesetih. Samo njih je i bilo. Ali one u medijima nisu bile uverljive, loše su pričane, glumljene. Moji tadašnji drugari i ja i nesvesno smo tražili priče u neposrednom iskustvu, po ulicama, na margini. Tamo gde se biće vidljivo osipalo i gde su se otvarali konkretni ponori. Buka u medijima bila je u saglasju sa ulicom, hranile su jedna drugu i zato nije čudno što se te 1990. godine Knez Mihailovom po ceo dan šetao jedan čovek sa štapom u čiji vrh su bila udenuta perca i bilo je još dosta sitnica na njemu, kao npr. mala zmija od metala, tako da je štap podsećao na neko sveto žezlo, bio je činodejstvujući. Bio je to Toma Knezmihailovski kako sam ga kasnije nazvao. Hodao je lagano, kao da ga se ne tiče spoljnji svet, i skoro uvek u društvu jedne ili par osoba. Njegova pojava odavala je krajnju usredsređenost i ozbiljnost.

Kad sam mu prilazio uvek mi se smešio, kezio takoreći, bilo je neke kiseline u tom pogledu, na tom licu, i ona je nagrizala svet. Imao je retku bradicu i iznošenu odeću proroka pred završnim ispitom. Dok smo hodali Knez Mihailovom on je štapom prekrštavao kapije i starinske brave na vratima, lavlje glave sa alkama u nosu za kucanje, kada bi naišli na njih. Kao patrijarh u svojoj parohiji. Nikada, ali nikada nije šetao paralelnom Čika Ljubinom ulicom, to je spadalo u zabranjenu zonu za njega. Osećao sam, jer nisam smeo da ga pitam, kao da je ta ulica bila negativ Knez Mihailove, kao da bi njegova magija bila uništena u njoj, ismejana, raščinjena, jer je Čika Ljubina bila uska ulica, ništa od raskoši i obesti Knez Mihailove. Jednom me je zamolio da ga u hodu udaram u rame desne ruke, u kojoj nije držao štap, kao da mu se nešto zaglavilo u tom delu tela, neka energija. Štap je držao podignut, preko levog ramena i hodao nogu pred nogu. Neko vreme je bio u vezi sa Đurđom, ženom koju je upoznao dok je studirao filozofiju. Živeo je kod nje, o njenom trošku, tukao je, sukobljavao se s njenim ocem, čak ju je jednom i na javnom mestu udario, na Filozofskom fakultetu, a ona ga je obožavala, prihvatila je ulogu potčinjene, tradicionalne žene. Izgledala je kao moja baka iako mnogo mlađa, meni je bila odvratna, kao da je nosila neki oklop. Videvši moju nezainteresovanost za žene iako sam imao dvadeset godina rekla mi je: „Pa tebe će neka da siluje!“

      Toma je držao duga, produhovljena slova, i to na sve teme, ali najviše je bio opsednut kartama za igranje koje je slučajno nalazio po ulici. Bio je još jedan od kabalista amatera i apokaliptičara. „Juče sam našao desetku karo na stazi na Kalemegdanu. Šta misliš o tome?”, pitao bi me sa balavim smeškom, dok su mu se oči caklile, kao da ja znam odgovor. Tumačio je moje ime i prezime, ja sam onaj koji traži stan, razvijao je filozofsku teoriju, tajni znak utisnut u moje ime, ono što me određuje suštinski, jer sve se već zna, sve je već napisano, samo treba protumačiti znake. Govorio je o sakralnoj i ritualnoj simbolici kamena, možda pola sata, izgovarao je čitav usmeni esej dok smo išli prema Fakultetu likovnih umetnosti, od ugaonog kamena kog zidari odbaciše (Jevanđelje po Tomi, 66) do kamena Nebeskog Jerusalima. Pričao mi je da ima već napisanu knjigu i to ne jednu, o svim važnim osnovnim pojmovima i pojavama, neku vrstu već sabranih dela i tvrdio da je u svakoj rečenici rekao (ono mistično) Sve, jer samo tako treba pisati. Na platou ispred Filozofskog govorio mi je o elektrifikaciji Srbije ali na duhovnim principima, oči i lice su mu svetlucali od blaženstva. Idemo prema Biblioteci grada Beograda a on mi priča o tome kako bi sveštenici trebalo da idu obnaženog uda, jer u Bibliji piše: Ali Bog složi tijelo i najhuđemu udu dade najveću čast… ( 1.Kor.12,24.). Prolazimo pored Srpske akademije nauka i umetnosti i on mi govori kako mu je u sred noći pala na pamet genijalna ideja o Srbima kao najstarijem narodu i odmah je pozvao telefonom Enrika Josifa, (nisam znao da ga je poznavao i da ga je mogao zvati noću), saopštio mu je, s čim se ovaj dobronamerno i pomalo zaverenički složio, kao da je to oduvek i sam znao ili bar slutio, čime je eto jedna od najvažnijih istina izašla na videlo posle vekovne tame, itd, itd,…

     Šetao sam Kalemegdanom sa Tomom i genijalnim pronalazačem spasonosne svetlosne formule, Spasojem Vlajićem, inženjerom kristalografije, tj. fizike čvrstog stanja. Svetlosna formula je teorija o tome da svako slovo i shodno tome i reč imaju svoju boju, tako da se može odrediti boja bilo čijeg  imena, čime se otkriva pravi smisao imenovane osobe ili pojave. Vlajićev blagi i tihi glas, pognuta figura, zamišljenost i brižnost, ulivali su veliko poverenje. Nisam ni slutio da je tada već bio ili da će postati član famozne Grupe 69 pri vojsci Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) koja se istakla u medijima u neokortikalnom ratu sa Zapadnom alijansom za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Pored Dragoša Kalajića, grupu su činili i glumica i proročica Milja Vujanović Regulus, slikar Milić od Mačve, dok je glasnogovornik operacija bio pukovnik dr Svetozar Radišić, glavni urednik Vojnog dela, stalni saradnik Trećeg oka, autor priručnika Neokortikalni i totalni rat, koji je odobren kao nastavni materijal u Generalštabnoj školi Vojske Jugoslavije. Članovi grupe su mislima, telepatski, obarali neprijateljske avione, odbijali negativnu energiju, činili svakakva čuda, kako sam slušao u zvaničnim medijima.

 Dok sam, dakle, tako besposlen šetao i slušao neverovatne propovedi, slutio sam da se ipak nešto značajno događa, bar sam se tako ponašao i govorio sebi da ću prvo otkriti odakle dolaze ovim ljudima ovakve ideje i šta oni uopšte misle sa njima da rade, pa ću ih tek onda ostaviti ili oterati do đavola. Taj govor, ta retorika kao i svaka, slutio sam, mora se iscrpsti stalnim razvijanjem. Zato sam i učestvovao i polemisao u nadi da ću naći bilo kakvu granicu. Bilo je to neodoljivo ludilo početka devedesetih godina u Beogradu, a samo se još od ludih u ovom svetu moglo još po nešto novo čuti, po Pekiću. Ipak, on je mislio na prave ludake, a ja sam imao posla, izgleda, sa licemerima i huljama.

Enoh

Sa Tomom Knezmihajlovskim upoznao me je tada možda jedini moj prijatelj, čovek koji je samo upisao elektrotehniku i odmah naslutio da je njegov život negde drugde, budući bogoslovac. Vraćao sam se kući s njim prema Slaviji i neposredno pre nego što smo stigli na stanicu 47/48-ce, dok smo prelazili Nemanjinu ulicu, on mi kaže, pomalo rezigniranim tonom, izgovara rečenicu koja će u meni da rije i razara me narednih meseci i godina: „Pa zar nije sve determinisano?“. Sve se već zna, sve je uslovljeno, svaki i najmanji pokret duše, tela, bubašvabe, vetrića, sve je već negde upisano, gvozdenom logikom projektovano i iz te mreže determinacije nema izlaza jer je i taj pokušaj izlaza takođe određen, uračunat. On mi je to rekao onako, skoro neobavezno ili kao da se već podrazumeva, ali ja sam tada, ušavši u autobus i bacivši pogled kroz veliko zadnje staklo u smeru odlazećeg prijatelja, osetio se kao uklet i proklet, zauvek. Znao sam tada da mi je jedini cilj u životu da kako tako opovrgnem njegovu tvrdnju, da je potkopam, relativizujem i poništim u ime slobode koja mi je trebala kao svež zrak i bez koje sam se gušio, ma šta ona značila. Već sutra odjurio sam u Univerzitetsku biblioteku i uzeo knjigu „Nužnost i sloboda“ Bogdana Šešića, ulazio u Kantove antinomije, zamišljao šta bi to bila sloboda i kako je biće organizovano. Morao sam da se izborim sa utiskom koji mi je govorio da je svaki moj pokret, misao i sve što vidim, samo nužnost, determinisan svet u kom nema ni mikrometra slobode ni za koga i ni za šta. Sve je mehanizam čiji sam ja samo deo i moja volja je apsolutno ništa.

Enoh, determinista, koji me je nenamerno bacio u pakao i očaj, on je bio direktno i mistično iniciran od Tome Knezmihajlovskog. Pošto je propao na elektrotehnici, bludeći po Beogradu, kao i ja uostalom, naleteo je na Tomu, na platou ispred Filozofskog. Da li su se viđali pre toga, ne znam, ali Toma mu je prišao užasno blizu, na centimetar dva oči u oči i pitao ga:„Ko si ti?“ Tada je izgleda prostrujala neka energija, neko razumevanje, tako da je taj moj prijatelj takođe uzeo sebi štap, malo drugačiji od Tominog, proglasio sebe za Enoha, biblijskog, bukvalno verovao da je on taj neumrli starozavetni prorok Enoh koji se sa Svetim Ilijom pojavljuje ponovo u Apokalipsi, po Bibliji. Da li je onda Sveti Ilija po mom drugu Enohu bio Toma to ne mogu da se setim. I Enoh je sa Đurđom bio intiman ako se to intimom može zvati.

Krenuo je za mene te 1990. godine dug period druženja s Enohom, mojim vršnjakom, zemljakom a koji je bio prvi vernik kog sam upoznao, na svoje zaprepašćenje. Nekoga ko je spreman da pogine za nešto, ko stvarno veruje u to i snosi sve konsekvence verovanja u tlapnju, iluziju i zaostalu ideju boga, kako su me učili čitavog života do tada. Imao sam pred sobom čoveka koji je iskreno verovao a nije bio glup niti pokvaren kako sam ateistički zamišljao vernike. Moglo se s njim razgovarati o svemu, otvoreno. Ipak, uvideo sam da on pod uticajem Tome i raznih kabalističkih knjiga koje je čitao propoveda ne baš zvanično crkveno učenje, nego neko malo iskošeno i zato meni privlačno.

Kada se družite s nekim ko govori lude stvari najbolje je da se pravite da sve što on kaže tako i jeste i da probate da razvijate njegov koncept zajedno, da ga tako eventualno prevaziđete. U suprotnom, ako se suprotstavite, samo ćete pojačati njegovu tvrdoglavost i ludilo, izgubićete sagovornika i ostaće vam nerešen problem, knedla u grlu jer tek razumeti znači osloboditi se stvarno. Tih godina mi je tako bio potreban ma kakav sagovornik jer sam propao na svim planovima i nisam video nikakvu budućnost za sebe. Enoh je non stop čitao svoje knjige, tumačio, dodeljivao uloge drugima, tako da je, na primer, svako od naših zajedničkih poznanika i drugova imao da spasi po jednu zemlju Evrope. Trebalo je da ja spasim Belgiju. Enoh mi je govorio da je apokalipsa veoma blizu, u pitanju su ne decenije već godine i da moramo biti spremni, baš s obzirom ko smo, kakav zadatak imamo. Tumačio je broj i žig Zveri, nalazio ga svuda. On je bio biblijski Enoh i njegovo breme je bilo nepojmljivo teško za mene. Mogao sam da ga pitam bilo šta iz teologije, imao je sve odgovore i oni su bili njegov lični stav pre svega. Bio je moj ekskluzivni informator po pitanju Apokalipse. Pitao sam ga da mi objasni šta je to hula na svetog duha i on mi je to plastično dočarao, razjasnio zašto je samo taj greh neoprostiv. „Sveti duh je kao zemlja, tlo po kome hodaš i ako ti to negiraš, zasluženo padaš u ponor, nema oprosta.“ Govorio mi je da je Slobodan Milošević već napravio taj prestup, pohulio tako, slagao neoprostivo i da mu zato nema spasa.

Viđali smo se i u zajedničkom rodnom gradu, odlazili bi u tamošnju biblioteku. Bio je uvek spreman za šalu, vatren, agresivan, erotičan, opsesivan, dosta je jeo semenke i orašasto voće. Nije mario za glad i hladnoću išavši kao i Toma u iznošenim stvarima proroka pripravnika. Bio je potentan na apokaliptičan način. Stajali smo na terasi biblioteke jednom, prolazila je lepa devojka i on mi reče: „Al’ bi ovu rado krstio!“ Nije bilo granica u razgovoru s njim ako si mu priznavao ko je i šta je. Voleo je moju duhovitost i ljubopitljivost, dok sam ja voleo da se zagnjurujem u njegove opsesivne priče. Reko mi je:„Jeste da ništa ne radiš ali bar ne praviš štetu kao drugi.“ Kad sam mu se po stoti put požalio da prezirem sebe jer me izdržavaju roditelji, rekao je: „Možda ti njih izdržavaš, a ne oni tebe, ko zna?! Možda ih ti nosiš na svojim plećima?“ Umeo je lako da nađe duhovno objašnjenje za sve. Bio sam potpuno demotivisan za bilo kakav rad i školu tih godina. Počinjao je rat. Ali rat u meni bio je bučniji, zaglušio je spoljašnja događanja. Ceo svet se rušio, spolja i iznutra.

Imao je veliku krizu identiteta moj drug Enoh i zato mi je i bio drag. Nisu me interesovale uobičajene i poznate stvari. Mučio sam se u druženju s njim, trpeo svašta, bilo mi je sve to često i fizički odvratno, odurno kao i Toma, ali mislio sam, osećao, bolje i to nego pozitivizam malograđanštine, možda ćemo negde stići, mislio sam, makar krajnje očajni i beznadežni. Enoh je stalno nešto izračunavao, brojke i slova, za sve, tražio skrivena značenja, simboliku imena, u svemu nalazio tajnu poruku. Sve je već bilo napisano, za njega. Kosa mu je bila sva ulepljena, velika, proročka, kao i brada. Odeća oskudna. Objašnjavao mi je Božija imena po Tori. Slova JHV i njihove kombinacije, te zašto je zabranjeno izgovoriti ime Božje kao i zašto je nemoguće da ga tačno znamo. Organski, celim bićem, nije trpeo sumnju niti suprotstavljanje. Mogao sam samo izokola da relativizujem njegove stavove, što mu je prijalo, da bi onda još jače trijumfovao novim argumentima. Šta god da sam mu rekao, koga god da smo upoznali, sve bi ulazilo u njegov sistem spasenja sveta. Išao je sa štapom i po našem zajedničkom rodnom gradu, u provinciji, i tu su ljudi izgleda imali manje razumevanja za njegovu pozu. Jedne večeri je bio priveden od policije jer je ušao u okršaj sa momcima ispred kafića. Na sreću, nisam bio prisutan, kazali su mi da ih je počeo prekrštavati štapom. Imao je mlađu, atraktivnu sestru koja je imala za svoj uzrast ogromne, jedre grudi, što je mene dovodilo do izbezumljenja. Bio sam smehotresno stešnjen između njegovog isposništva, bogotraženja i njenog imaginarnog mlekopitateljstva. Između oskudice i obilja. Posle jedne šetnje sa njom kroz četinarsku šumu mog detinjstva, na obodu grada, pitao me je:„Jel ti to muvaš moju sestru?“, „Ma jok“, rekao sam. U to vreme slušao se bend „2 Unlimited“. Oni su to bili za mene. Za moju krizu, totalnu dezorjentisanost u vremenu i prostoru, za moje neznanje šta da radim sa svojim životom imao je jednostavno rešenje: „post i molitva“, ali ga nije nametao, samo mi je jednom to rekao, tu je bio diskretan. Bio sam njegov verni pratilac dugo, pored raznih koji su ulazili u taj krug, privučeni neprikosnovenom harizmom. Uvek su oko njega bili neki opskurni lokalni sledbenici. Imena dvojice bila su: Mibe i Mungos.

Kada je doživeo metanoju iliti preumljenje upisao je bogosloviju i otišao u vojsku koju nije mogao više da odlaže. Pucao je sebi u srce iz automatske puške na nekom ostrvu na Jadranu. Na sreću, promašio je za koji milimetar i zahvaljujući brzoj reakciji, prevozu helikopterom, bio spašen. Posle mi je pričao kako i koliko će okajavati taj svoj greh, imao je šemu. I rekao je da je to dokaz da je on potreban Bogu. Postao je sveštenik, s porodicom. Crkva mu je pružila utočište i zaklon za dalji život i činodejstvo. Nisam se s njim više sreo, niti imam potrebu za tim. I Toma je odavno nestao iz Knez Mihajlove, vratio se u zavičaj, u Kraljevo. Razmenio sam s njim kasnije samo jedan e-mail kada mi je poslao neki svoj dugački nadrifilozofski tekst à la Hajdeger koji nisam želeo da čitam, osetivši stomakom svu bedu i jalovost „apokaliptičara iz našeg sokaka“.

Stalker

Enoh me je upoznao sa Stalkerom, studentom tada tzv. jugo-svetske književnosti. Pošto sam ja stalno pominjao neka književna dela a on i nije baš imao smisla za to, rekao mi je: „Imam druga koji studira književnost, pa ako toliko želiš sa nekim da pričaš o njoj, eto ti njega“. Bili su iz istog sela. Kada mi je prišao, pri upoznavanju, Stalker je bio uzdržan, skroman do anonimnosti, čudno bojažljiv. Imao je lik starački, mračan i nesimpatičan, kao da je ispao iz ruske proze 19. veka. Oči su mu se plavile ispod jakih čeonih kosti kao iz jazbine. Pitao sam se kako to da se ovakav sivi lik bavi tako lepim stvarima, bio je sve suprotno od onoga kako zamišljam studenta književnosti. Iz njega je izbijala nekakva suva i krajnja usredsređenost, probijala kroz demode odeću koju je nosio. Velika snaga i diskrecija, ujedno. Delovao je kao vrlo zatvoren tip, kao ruski činovnik koji mrzi svoj posao i ceo svet, nije obećavao neko druženje, ali ispalo je upravo suprotno.

Kad sam isplivao iz svojih kompulsivnih neuroza, odlazio sam u Studentski grad kod Stalkera u sobu u kojoj je stanovao sa još dva cimera, jednim takođe studentom književnosti i jednim eteefovcem. Nikada do tada nisam video da se ljudi na takav način šale i pričaju najbesmislenije priče. Nihilisti, cinici, opskurno društvance u čijem sam ozračju bio, bilo je sklono opuštanju uz travu i stalnom tripu, izmišljanju najneverovatnijih ali sugestivnih parodija u kojima su se međusobno obračunavali i prekraćivali vreme, razbijali rutinu studiranja i skučenosti života na koji su bili primorani. Bilo mi je to užasno strano, ta laž od koje su pravili cirkus jer ja sam tragao za istinom o sebi. Znao sam da ipak moram da pređem preko mora fikcije i poluistina, preko fantazmagorija tuđih i svojih, ne bi li eventualno otkrio da tu postoji neki skriveni sistem koji sve pokreće, da bi nazreo svoj lik i usmerenje. Stalker je naslutio moje dvoumljenje da li da uopšte više dolazim kod njih, u taj studentski jad, dim i ludilo. Kad sam odlazio jedne večeri ispratio me je do autobuske stanice i, navaljen na automobil, ispričao san u kom je plakao moleći me da nastavim da dolazim. Nikada niti jedan muškarac nije plakao za mojim prisustvom, makar u snu, dirnulo me je to, čudno duboko. Nisam znao zašto mu toliko značim, gledao sam na sebe kao na mekušca, snoba i neznalicu dok je on izgledao kao da je uvek sam, imao je auru, oreol polarne samoće, uvek, pogotovo u društvu. Što bih ja trebao takvom čoveku? Već je imao objavljene priče u prestižnim beogradskim književnim časopisima, na čemu sam mu zavideo, znao je mnogo više od mene koji sam bio niko i ništa, osoba sa nekoliko problematičnih pesmica u fioci.

Knjiga koja nas je odmah i definitivno povezala, srušila brane, jer smo i jedan i drugi živeli više u knjigama nego u stvarnosti, bila je genijalni roman Kiklop, Ranka Marinkovića. Beogradski ratni kiklop devedesetih uveliko je obavljao svoj posao po regionu, jeo ljude i znakovi zveri i zverske igranke do zore bili su svuda unaokolo, najavljivali i teža i strašnija vremena, apokalipsu. Stalkera sam doživljavao više kao Uga a sebe kao Melkiora, mada su se uloge često menjale. Bili su tu i drugi likovi iz Marinkovićevog romana, njihove senke: zavodljiva eteefovica Vivijana s drugaricom Sonječkom studentkinjom ruske književnosti, Maestro Šaman koji nas je satima davio i dovodio do ludila i besa, Atma i drugi nasilni i iščašeni likovi. Karnevalizacija stvarnosti zarad zločina bila je u jeku, dok je ova soba u Studentskom gradu pokušavala da je kreativnim i mračnim imaginarijumom, u duhu parodiranja i glumačkih improvizacija Zorana Radmilovića, preživi, da bude luđa od stvarnosti. Isto se leči istim. Proroci po televizijama, porno filmovi i turbo folk bili su kontekst politike koja je nacionalistički vrištala iz medija, galvanizovala mase. Kad nisam bio u Studenjaku kod njih slušao sam još mračnije priče o stvarima koje su izvodili. “Moraš biti siguran!”, ponavljali su jedan drugom na uvo dugo, satima, samo to, toliko da je na kraju najslabiji među njima imao krizu svesti i pao u bunilu. Ko je mogao biti siguran u vezi bilo čega tih godina? Imali su svoje saturnalije, igrali se strašnim sa mnogo humora. To me je plašilo i privlačilo. Po prvi put sam video da ne postoji granica u imaginaciji, da sve može da se dovede u vezu.

Stalker i ja žučno smo polemisali o Džojsovom pojmu epifanije, u stvari, on mi je to objašnjavao, galamili smo, orio se Studentski grad jer smo književne stvari uzimali za biti ili ne biti, lično, tu nije smelo doći do greške, pogrešne interpretacije, to je jedino što nam je ostalo od stvarnosti koja se izbrisala, oko nas i u nama. Sve je postalo fiktivno i proizvoljno u zemlji koja je krenula u samoobmanu i zločin. Pomenuo sam da je jedna od glavnih stvari za nas tada bila je naći bilo koga sa tezom u metafizičkom smislu. Nije bilo važno da li je taj u pravu, da li je lud, prevarant, važno je bilo samo da tezu svim svojim bićem zastupa, da je svedoči svojim životom. Bog je umro, a za njim i čovek, država, moral… Čak ni seks, niti novac nisu nam mogli biti bog, nažalost ili na sreću. Nismo pristajali da živimo bez teze, ideološke, ma kakva ona bila, bili smo gladni ideja koje smo nalazili samo u knjigama. Kretali smo u potragu za bilo kakvim pričama, jer život je ili priča ili ne postoji. Znali smo da, ako ne pronađemo priču, onu koja bi se mogla ispripovedati u klasičnom ili bilo kom drugom obliku osećaćemo se veoma egzistencijalno ugroženi. Kakav nas je to vrag vodio, slutnja, i zašto, nismo se pitali mnogo, bili smo gladni velikih priča uprkos Liotaru i drugim intelektualnim onanistima. Osećali smo se strašno retro zbog toga. I strašno dobro. U sveopštoj propasti.

Stalker je strahovito uticao na mene, oblikovao mi shvatanje sveta i literature. Govorio mi je da voli onaj tamni deo mene. Ja nisam tačno znao o čemu priča. Slutio sam da je to nešto što se ne može kontrolisati i da je tu čar, nešto kao Dionis, bahanalije, a ne Apolon i celo lepo i tačno, formalno, što sam apsolvirao u svojoj matematički briljantnoj prošlosti. Potres koji je Stalker izazvao svojim rečima i pojavom na mene izrazio sam svojom prvom poemom. Doživeo sam ga kao glasnika iz prošlosti, onoga koji je došao da mi kaže neke vrlo bitne stvari koje su mi falile sa slabim ocem, bez autoriteta, da me usmeri ka pravom cilju. Zato je i bio stalker, onaj koji vodi do sobe želja, kroz Zonu, do ultimativne književne i lične istine. S njim sam u Studentskom gradu i gledao po prvi put taj film Tarkovskog. Morali smo da izdižemo glave iza aparata koji je puštao film, kopija je bila izuzetno loša ali svejedno, utisak je bio kolosalan. Uslovi gledanja poklapali su se s atmosferom filma. Razoren svet i rastakanje. Pitanje vere i smisla.

Bio sam jednom i na Stalkerovim vežbama iz srpske književnosti XX veka, da vidim kako to izgleda zvanično studirati. Čitao sam Veselina Čajkanovića. Jedne večeri sam u Zvermahtu na televizorčiću, koji je bio veličine onih u bolnicama koji služe za monitoring rada srca a koji sam nekad držao na stomaku, gledao „Sabirni centar“ Gorana Markovića i doživeo neočekivano otvaranje imaginacije, inicijaciju u novo. Sastavio sam pesnički, zipovani izveštaj o druženju sa Stalkerom i terevenkama u Studentskom gradu (soundtrack: Pink Floyd, Block Out, Darkwood Dub…):

Epifanija

pred-igra u tri slike sa epilogom

iliti kako sam i ja raskrstio s postmodernom

I

Nisam znao šta mi se dešava

te večeri dok sam kao bleda senka

lelujao u prividnom svetu

svojih iluzija kad mi se ukaza

kao epifanija smisao

čitavog mog života.

Kao na širokoj livadi video sam

sve svoje pretke kako kao blede

senke u paklu lelujaju i traže

moju dušu kao zalog svoga postojanja.

Ukazaše mi se nedogledni svetovi.

Ne znam šta me je te večeri držalo

za noge i koliko je tu bilo ruku

tek čuo sam glasove kako viču

krikove iz pakla.

Okrenuo sam se oko sebe nikog

nije bilo bio sam sam a opet je

neko bio tu: Odiseja 2001. ili 2. ?

Šarao sam olovkom po pesku

i otkrivao slojeve sećanja

čitao: Platon… duša je jedno

… neuništivo… večno.

Mlaz svetlosti odozdo obasjao je

moje lice hladnoća pakla mi se

otvarala škripala je ploča

ledio sam se od blizine

smrt je bila tu i pogled iza.

Svi su došli da me vrate

veliki Da bog s onoga sveta

dojahao je na belom konju

obeležio tragove i dao mi znake.

                    II

Veliki mali smešni ismejani

došao je po mene u vidu prijatelja

i ja sam ga poznao po crtama lica

ozbiljno sam se zamislio

u vidu muzike i jahanja

putovanja.

Veliki srpski slovenski bog

oklevetani jahač u vidu ptice

trkačice došao je po mene

iskao tražio

svi su preci urlali

srce mi se cepalo

„Ostavite me!“, vikao sam

„Nema više vremena“, govorili su

plakao sam gledajući

njihova rođačka lica.

Oklevetani je došao

licemeri ga sahraniše

ismevač postmodernista

stari.

Plesao sam ludo u njegovom

prisustvu.

Govorio je da ništa nije bitno

govorio je da uvek ima vere

da svet nije ono što su nas učili

bio je srdačan i pažljiv

pušio je i naučio i mene

odbijao je dimove strogo i nežno

drhtao sam i on je govorio

da će sve doći na svoje

da se ne bojim

da uvek može da se počne

da je oklevetan i besan.

                 III

„Kakav si ti to bog“, rekao sam mu,

„kad si tako jadan i mali?“

„Ti si ismevač

olovni prognanik

iz zemlje si ustao.

Pušiš odbijaš kolutove

namiguješ ne otkrivaš karte

imaš skrivena učenja

izigravaš klovna dubiš na

glavi bog šeret

igraš kao na žici!“

„Svetiš se iz mraka“,

nastavljao sam sve jače,

„jed žuč nož i blud

tvoji su znaci!“

„U preponama nam stanuješ

izganjamo te kao nečastivog

i ti nam se opet vraćaš

izbijaš iz pora kao

znoj!“

Naricao sam:

„Kako te ne ubismo

vekovi te pokrivaju

odeća ti je sva pocepana

i svi ti smrt slave

ime ti je zatrto

al’ nas i bezimen

posećuješ!“

„Pripali“, rekao si namignuvši

levim okom. Tamjan se širi

iz piksle. „Kršten si!“

„Znači pozvan sam odozdo?“, pitah.

„Jebi ga“, odbijao si dim,

„zovu te“.

Verovao bih samo u onog boga

koji bi znao plesati.

F. Niče

(Beograd, Kanarevo Brdo, mart 1997.)

Devedesetih sam se prepuštao talasu zla da me nosi. Osećao sam njegovu neodoljivu i paklenu snagu, čar. Nisam imao volje niti ideje kako da se suprotstavim. Sve se urušavalo i zato mi je možda i bilo lakše. Nisam video izlaz. Onda bar nek propadne sve, mislio sam. Posle odlaska sa neuspešne psihoterapije na studentskoj poliklinici, interval od 93. do 95. godine obeležilo je prepuštanje opštem ludilu. Bio je to period bez svesti i bez sećanja, sinkopiran, pun crnih rupa u memoriji koje kasnije nisam ničim uspeo da popunim. Kao da sam bio u nekoj diskoteci, omamljen, ne razmišljajući šta se dešava okolo. Jaka muzika, turbo ritam, zaslepljujuća svetlost i mrak. Slušao sam „Babe“, njihov album „Slike iz života jednog idiota“ (1993) terapeutski, nekoliko puta dnevno. Uzimao sam i dve-tri tablete albuma „Wish you were here“ Pink Floyd-a, obavezno ujutru i pred spavanje, gledao stare filmove, radio sve što će mi odvratiti pažnju od života koji nisam razumeo. Vrhunac slobode doživljavao sam u tome da menjam programe daljinskim upravljačem na tv-u. Sve drugo bila je kazna i robija. Nije mi se živelo. Ali, našao sam zabavu u tom splinu. To su bile moje 90-te. Nisam razumeo svu tu gužvu na ulici, u medijima, hiperinflaciju, ko tu zarađuje a ko gubi, nije me privlačilo. Sve se okrenulo naglavačke. Nije bilo rata, zvanično, a moj otac je bežao od pozivara. Sad vidim da su neki bili izuzetno svesni šta se dešava i to iskoristili. Ja sam tonuo. Sećam se tek 95. kao nekog isplivavanja. Sad vidim da je to možda bilo zbog toga što je rat, koji se zvanično nije dešavao, bio završen. Elita je odlučila da je dosta, za sada. Novogodišnji program „Dva sata kvalitetnog TV programa“ Srđana Dragojevića gledali smo nebrojeno puta. Kažu da je posle rata uvek veselo.

Tata Brada

Stalker mi je mnogo kasnije kada sam mu ispričao o svojim noćnim diskusijama sa utvarom, rekao da je taj čovek možda bio moj profesor filozofije, iz srednje škole. Jer on je imao ulogu kušača i demona, nihiliste i donosioca promene. Njegov upliv u moj život bio je tačka prekretnica, posle koje više ništa nije bilo isto, niti sigurno. Doneo je taj čovek u jedan prirodno-matematički krug razmišljanja, pozitivizma, logike, životne rutine, nešto što je negiralo sve to. I nije nudio jednostavne odgovore, naprotiv, pošto sâm sa sobom nije rešio mnoge stvari, glumio je gurua i vođu. Ima tih ljudi, zdravih, hedonista, šezdesetosmaša, užasno pragmatičnih, koji zagovaraju slobodu mišljenja, elokventni su, uvek nekako ispadaju u pravu, beskrajno sigurni u sebe i željni da kloniraju svoj poluideološki sistem u svakome, čime verovatno sami sebe ubeđuju da su u pravu. Drže se lapidarnosti, zdravog rezona, obrazovani iz druge ruke, sipaju mudrosti, istovaruju ugalj i čitaju Hegela kako je on govorio o sebi da je radio. Poluinteligenti sa skrivenim namerama. Ono gde se vidi njihovo pravo lice je materijalna korist i sujeta. Hipertrofirani ego. Takav jedan harizmatični lik bio mi je razredni starešina. Trebalo ga je prevazići. Bio je kao virus. Uništavao je sve.

Dakle, šta je bilo pre devedesetih? Pre pada, survavanja? Melanholija i dekadenca osamdesetih? Bio sam učenik elitne gimnazije u Beogradu. Skoro svi su u njoj znali šta će i gde će, sve je bilo proračunato. Život je samo trebalo opslužiti (Stalkerove reči), ispuniti kao postojeći obrazac u pošti za ništavilo i sreću, lakoću. Prvi put sam i osetio dodir čistog ništavila u srednjoj školi, t.j. mogućnost, potrebu, samostalnog pogleda na svet. Već pomenuti profesor marksizma, filozofije, sociolog po struci, koji je voleo da priziva demone, Tata Brada smo ga zvali, doneo bi kasetofon na čas, pustio neku klasiku i kada bi se muzika završila ništa nije govorio, samo nas je gledao. Pošto se radilo o dobrim đacima niko ne bi progovarao. Veliko ništa, užasna praznina otvarala se nad našim glavama, video se zjap dna bića, neprijatnost muka postajala bi nepodnošljiva. Tom osećanju je mogao da se odupre samo onaj ko je imao za šta da se uhvati u sebi, u imaginaciji, samo onaj ko je imao priču, pravu, inače bi se survavao u ništa samoga sebe jer je ovo bilo iskakanje iz rutine koja je kao veo skrivala strašnu prisutnost nebića. Za one tupe i ograničene, nesenzibilne, naravno, ova zen vežba iz poništenja nije bila ništa posebno, nisu je uopšte notirali. Međutim, ja sam se raspadao u iskušenju i nemogućnosti da zakoračim na bilo šta čvrsto u sebi. Shvatio sam poruku profesora. „Najstrašnije se već desilo“, citirao je on Hajdegera, kao svi priučeni zasenjivači prostote.

Svoj put u prevazilaženju ništavila demonstrirao sam kasnije na jednoj od ovih vežbi psihičke izdržljivosti. Kada su svi utihnuli kao jaganjci pred klanje, ja sam podigao ruku i pitao da li mogu nešto da napišem na tabli. Tata Brada je rekao: „Može, samo nemoj nešto politički.“ Nisam znao odakle mu ta primedba jer je za mene tada postojao samo moj unutrašnji svet, a previranja s kraja osamdesetih, uvod u pravo klanje, tek sam mnogo kasnije osvestio. Došao sam polako do table i napisao stihove: „I ne znadoh da mi krv struji i teče, i da nosim oblik što se mirno menja, i da nosim oblik, san lepote, veče, i tišinu blagu ko dah otkrovenja, i ne znadoh da mi krv struji i teče.“ Profa je bio iskreno oduševljen dok sam ja bio ponosan. Uspeo sam da premostim ništavilo, ponor. Ali, uvideo sam odmah kasnije, da se sve to dešavalo samo u mojoj glavi, jer razred, moji drugovi, drugarice, bili su uglavnom ravnodušni prema toj genijalnoj Disovoj strofi i ubrzo njihova praznina, kao i korozija krede na tabli, lagano su počeli da glođu stihove i njihov smisao, na kraju ono što je ostalo od teksta nije značilo više ništa jer nije imalo ko da ga pročita. Bila je to pobeda banalnog, poraz poezije kao društvenog čina. Ipak, ja sam osećao intimno da sam bezbedan od nihilizirajućeg uticaja Tata Brade. On nije umeo da stupi na konkretno umetničko polje, gde sam se ja osećao kao kod kuće, bezbedan, bio je samo suvi kompilator i kušač, ne kreativac.

Mada, Tata Brada mi je bio veoma drag, takoreći duhovni otac u to vreme i mislim da sam mu ja bio omiljeni đak i to baš zato jer smo imali i sporove, razilaženja po nekim pitanjima. Crtao nam je Frojdov glečer svesno-nesvesnog, učio nas paradoksalnoj logici, bio je prvi čovek u mom životu koji je imao svoj stav, ma kakav da je taj stav bio. Ranije sam mislio i osećao da je nemoguće imati lično mišljenje i stav o bilo čemu, da se sve već zna. Vaspitan sam tako da nisam verovao ni da se rečima može bilo šta reći a kamoli misliti van uobičajenih banalnosti. Reči su bile kao neke slike koje si ređao da bi saopštio nešto što je već rečeno odavno, nije bilo moguće izraziti bilo šta novo i lično, to je bilo nepojmljivo za mene. Bio sam nemušt, buduća tehnička inteligencija, verna broju i formi, ne sadržaju.

Prvih godina samoosvešćivanja tonuo sam u muziku EKV-a, čitao Froma, Hesea, pesmu „Vaša deca nisu vaša deca“ Kalila Gibrana postavio na zamrzivač u kuhinju da je pročitaju moji roditelji, ali prvog živog slobodnog čoveka sam upoznao tek u Beogradu. Važno je da čovek ima žive uzore, ne samo iz knjiga, i poželjan je obrazac da se uzor prevaziđe posle faze divljenja i kritike. Zbog toga je odnos s Tata Bradom bio tako buran za mene. Svima nam je persirao i stalno ponavljao da treba da mislimo svojom glavom. Tresao je naše temelje i čekao da nešto padne, ako ičega ima.

Imali smo dva spora: oko ontološkog postojanja umetničkog dela i oko mogućnosti prosvetljenja na Zapadu. Da li umetničko delo postoji i ako ga niko nije video, pročitao, čuo, ako ga je umetnik stvorio i onda stavio u fioku, ili uništio? Ja sam tvrdio da ono postoji, u nekoj ravni, dok je on komunikaciju uzimao kao suštinsku u tom odnosu i tvrdio da onda ono ne postoji. Ja sam se pozivao na filozofa Ivana Focht-a. Tata Brada mi je rekao: „Bolja mu je ona druga knjiga o gljivama.“  Mislio sam da me zeza. Tek sam posle video da je Focht bio i mikolog.

Drugi spor, oko mogućnosti prosvetljenja sada i ovde, bio je burniji. Doživeo sam tada ili sam bio uveren da sam doživeo, svoj prvi satori. Sav blažen došao sam na čas marksizma, kako se još uvek taj predmet zvao, kod Tata Brade, i izjavio da je to to. Smeškao sam se, miran. Tata Brada je poludeo na tom času, tvrdio je da je nemoguće postići prosvetljenje na Zapadu, da smo suviše prvljavi, napadao me, i moj mir ga je samo iritirao. I u drugim razredima je prepričavao zgodu sa mnom, žalio se. Govorio sam drugovima da mi više nijedna reč ne može pomutiti spoznaju. Nema te reči, sâm sam se trudio da je nađem ali nije je bilo. Od tada sam 8. februar još dugo godina slavio kao Dan (svog) prosvetljenja, kao intimno sećanje, i to niko nije znao.

Tata Brada je promovisao transakcionu analizu koju je savladao na kursu i mislio da zna sve, da svakoga od nas kome treba može da izvuče iz krize ličnosti. Radili smo test otkrivanja svog negativnog tipa i ja sam ispao „krpa“. Meni je nudio besplatan tretman, koji nisam želeo, slutio sam da je moj put drugačiji. Zarađivao je na mladalačkim dilemama i porodičnim problemima drugih, i verovatno prouzrokovao još gora stanja, sasvim nekažnjeno. Transakcija u njegovoj analizi je izgleda bila samo novčana. Tata Brada je po liku bio miks Frojda i Marksa, mesijanski tip koji svoje rascepe i promašenosti širi kao pomoć drugima i na tome lepo zarađuje.

Imali smo u toj specijalnoj matematičkoj školi i srpski jezik kao i lektiru za čitati ali to smo samo nekoliko nas uzimali za ozbiljno i zanimljivo, a ja još i kao sudbinsko. Kada smo radili „Gospodu Glembajeve“ i „Povratak Filipa Latinovića“ profesorka, inače sasvim prozaična žena, dala je za domaći da se napiše rad na temu Problem umetnika s obzirom na Filipa Latinovića  i Leonea Glembaja. Sećam se da sam bio jedini koji je uopšte napisao rad kao i to da je on bio dug i strastveno pisan. Svi su se iznenadili, pa i profanka jer bili smo matematička gimnazija, drugi predmeti bili su proforme rađeni. Ja sam rad pisao sa ogromnom posvećenošću i zapitanošću, kao da rešavam samo svoj urgentni i najintimniji problem. Sada vidim da je to bio znak za budućnost. Sa istom profesorkom sam se žučno sporio oko „Svakidašnje jadikovke“ Tina Ujevića, što je bilo potpuno sumanuto u toj školi a možda i šire. Ona je insistirala na tome da je to pesma o ratu i ponavljala ono što piše u čitanci, verovatno. Ja sam je pitao a gde se to navodi rat u pesmi. I tražio da se priznaju i drugi, univerzalni kvaliteti pesme. Budući briljantni inžinjeri, profesori matematike, fizike, gledali su me ribljim očima, bez glasa.

Upisao sam 1987. godine tu blaziranu i snobovsku beogradsku gimnaziju sasvim romantičan, neosvešćen, ostavivši devojku, prvu ljubav, u krošnjama toploga juga. Jer još sam ranije počeo da pišem. Međutim, prva moja ozbiljna pesma, posle onih tralala ljubavnih bila je čista antislika moje i društvene situacije tada. Pitao sam se odakle je došla jer kao šesnaestogodišnjak nisam bio svestan svog položaja i konteksta u kome živim. Glasila je:

U magli

Jesen mlada vrela

ulazi u nas

voda iz očiju suvih

kaplje

i nemam reči ni pokret

da otpratim nju do reke spore

do vetra splava.

Jer odavno već umrle su

nade naše dece

orkani bola odavno su

prošli

i sedimo tako u belini kiše

nemi u magli.

U magli suza.

       U magli sunca…

U leto 1987. u Nišu pisana je za pevanje uz gitaru koju sam svirao, nešto u stilu makedonske grupe Mizar, melanholično, sveštenički, a imala je i moj aranžman i gitarski rif koji sam zaboravio. Bila je to gnoseološka, apokaliptična vizija, slutnja buduće epohalne propasti, sada mi se tako čini, iako tada nisam imao niti jedan razlog da budem nezadovoljan.