Nikad nisam poverovao

u postojanje žena.

Uvek su to za mene bila bića sa druge planete,

iz nepoznate galaksije, iz paralelne dimenzije.

Gledam ih izbliza u prevozu i ne mogu verovati

toliko krhkosti, nežnosti i vitalnosti, zajedno!

Kao voda, vir, u koji možeš kročiti i nestati.

Stalno promenljive, teku pred očima, vijugaju kao brze reke

vrtoglavo i neuhvatljivo.

Kada čujem šta govore, čudim se, da i one jedu, piju kafu

rade, bore se, ljute se ili su tužne.

Kako vrluda to biće, kako sebe oseća?

Smeh me njihov porazi, očara

baci na zemlju.

Žene su garant promene, neizvesnosti,

bez njih svet bio bi kamena pustoš,

muškarci nikada ne bi izašli iz pećina.

Nestvarnost žena, tajna njihove lepote,

čuva svet od nečega goreg od smrti

od dosade.

Iako sam ulazio u reku žene

čini mi se da ništa o njima ne znam

kao mačke ostaju zagonetne

zauvek mistične.

Žena je kao moj lik samo oplemenjen

pomeren, crte su oblije, popunjen sam onim što mi fali,

životnom radošću, ljubavlju, dobrotom.

Slast sa dna bića budi se uspavana

u prisustvu žene.

Sve dobija smisao.

Foto: instagram.com/levbav