Još uvek osećajući iskričenje u preponama, Ernst jezikom pređe preko gornje i donje usne, kupeći poslednje tragove svog ljubavnika. Osećao se prazno i lažno. Požele da Maksu kaže nešto uvredljivo i ponižavajuće, ali čeljust ga je bolela. Zdepasti francuski projektil od 155 milimetara, napunjen šrapnelom, ostavio mu je, pored ožiljaka i povremenog bola, i trag smešnog šuškanja pri govoru. Da, i tu prokletu pljuvačku koje nikako nije mogao da se reši i koja mu je curela preko rubova usana svaki put kad bi malo duže ili malo glasnije govorio.

Verden, prokleti Verden! mislio je dok je sebi i Maksu sipao konjak u vinske čaše. Tu je procvetala izdaja! Židove je trebalo pre Verdena odstraniti iz Vrhovne komande. Da, zavukli su se u svaku njenu poru, ti đavolji nosevi!

Maks ustade sa francuskog ležaja i nasloni glavu na Ernstova pleća. – Ćutljiv si. O čemu razmišljaš, Erni?

– Ne razmišljam, Maks. Mrzim.

– Molim te, Erni, nemoj opet o Židovima. Ne mogu da te volim kad govoriš o tome.

– Ti ne znaš o čemu ja govorim. Ti urlici kod Tiomona, te eksplozije koje su se stapale u jednu, to je bilo cerekanje Velikog Žida. Nemci i Francuzi su se međusobno komadali, samo da bi se Veliki Žid smejao.

– Erni, dosta! reče Maks odlučno, ali i mazno, i skliznu ispod njegove miške pa ga zvučno poljubi u obe bradavice i u pupak. Hoću da mi pričaš o Boliviji. Je li to lepa zemlja?

– Lepa je svaka zemlja u kojoj nema Židova, reče Ernst razvlačeći brkove u nešto što je trebalo biti osmeh. Ljutnju što ga Maks ne shvata ozbiljno pokušavao je da prikrije lošim humorom. Nažalost, na kraju su i tamo stigli i izveli ono što najbolje znaju – pobunu.

– Ali, Erni, nisu baš svi Židovi takvi. Evo, ja sam Židov, ali ne izvodim pobune. Nisam izdajnik i ne živim od lihvarenja. Jedini greh ovog ovde Židova – i tu se Maks teatralno nakloni – jeste bezgranična ljubav za tvoje čvrsto telo. A onda vragolasto dodade – ipak, mogao bi malo da smršaš.

– Maks, tebi je do šale. Ti ne razumeš koliko je to opasno. Židovi su sve zatrovali, napajaju se našom krvlju. I neće se zaustaviti dok čitav svet ne podjarme svojim nastranostima. Osim, dodade skoro svečanim glasom, ako ih mi ne zaustavimo.

Maks uze čašu iz Ernstove ruke i odgega se do stolića da naspe konjak. Stražnjica mu je još uvek bila crvena i na njoj su se još uvek mogli videti ružičasti obrisi dlanova. U međuvremenu je Ernst ustao i prišao prozoru. Dole je bio Minhen, žedan slobode. A slobode nema dok se ne razotkriju spletke nosatih lihvara. I dok se konačno ne slomi kičma i ne zdrobi lobanja tom mračnom čudovištu koje hoće da zasužnji čitav svet. Maks priđe sa čašama konjaka u obe ruke.

– Erni, hajde da pijemo, mrzim da budem trezan naveče.

– Da, hajde da pijemo, Maks.

Ćuteći su ispili konjak i zurili u vlažnu minhensku noć. Zatim je Maks prišao krevetu da potraži delove odeće. Ernst mu je prišao s leđa, snažnim rukama mu obuhvatio bokove i sasvim malo ga presavio u struku. Maks se ugrize za donju usnu i prevrnu očima, osećajući kako Ernst nimalo nežno prodire u njega. Voleo je kad ga Ernst ćutke uzima. Znao je da ovo neće dugo potrajati. I zaista, Ernst se začas poče grčiti, grizući mu vrat i ušne školjke. Zatim polegoše po krevetu.

– Voliš moju židovsku obrezanost, Erni? Pogledaj kako sam zločesto obrezan, šuškao je Maks.

Ernst se spusti u njegovo krilo i poče halapljivo da ga guta, mumlajući.

– Začepio sam ti usta, Erni, nastavio je Maks da šuška, više ne govoriš o Židovima.

Maks uzdahnu duboko nekoliko puta u nizu, a Ernst oseti da mu je ljubavnik, verovatno zbog konjaka, večeras drugačiji. Da mu je okus gorak.

…

Ernst Rem ustreljen je 2.jula 1934.godine u skoro operetskom činu koji se odigrao u Štadelhajmskom zatvoru u Minhenu. Nakon što je odbio da se ubije Valterom PP koji mu je ponuđen i nakon što je zahtevao da, ako već ima da bude streljan, želi da to vlastoručno učini Adolf, prkosno je isturio čeljust. SS potpukovnik Mihael Lipert mu je bez oklevanja ispalio devetmilimetarsko tane u donju čeljust. Sitno zrno ispaljeno iz neposredne blizine pokazalo se kao smrtonosnije od 155-milimetarske granate na Verdenu.

Rem je zakrkljao i umro, ne shvatajući da mu je želja ispunjena i da ga je vlastoručno ubio njegov obožavani Adolf, potpisujući nalog za egzekuciju. Potpukovnika Liperta u čitavoj priči ne trebamo smatrati za nešto više nego što je Firerov kažiprst na obaraču.

Sahranjen je na Zapadnom groblju u Minhenu, ne dočekavši da uživa čudo slobode od strašnog Žida, koji je pretio iz svake pore stvarnosti. Ipak, poslužio je svojoj svrsi, što mu je na svojevrstan način priznao i sam Firer. U govoru od 13.jula 1934.godine Adolf Hitler je napravio samo blagu aluziju na Removu nastranost i uklanjanje protumačio kao kažnjavanje – izdajstva.

…

Maks Berman se nalazio u skupini od prvih hiljadu posetilaca Dahaua. Još uvek neažurni zapisi o egzekucijama ne spominju tačan datum njegovog kremiranja.