UPRAVO ČITATE

Miloš Živanović: Prosjačke himne

Miloš Živanović: Prosjačke himne

*

Kad kafa promeni ukus

to je signal iz rutera nižih i viših

da se fokusiraš kao gardista

bar na one vrapce minute

koji samo što nisu prešli iz budućnosti u svršenost.

Možda je tada u redu i da se zabrineš

nešto se događa unutra u telu

i spolja u predmetu

i sa svih strana u jeziku

jedan pritisak iznutra gura u prskanje

drugi pritisak izvana gura u tačku.

Kad kafa u ustima promeni ukus

nešto počinje da se izgrađuje

ili se nešto urušava nazad

i novi list hoće sam da se okrene

da pokaže još neispisanu stranicu

plešućem požaru koji gladno kruži

kao derviš željan teksta na belini

da niz redove nikada ne prestane da igra.

Nešto značajno se dogodilo ili samo što nije

u neposrednoj blizini ili baš tamo baš tu.

Kao pometnja pred izvršenje velikog plana.

Kao kad sam dobio ček iz Frankfurta

elegantan gotski papir od vrednosti

i u banci je bila rupa u proceduri kratka pometnja

pred izvršenje velikog plana

da razmenim

svoje priče za nemačke evre u beogradskoj banci.

Kad kafa na nepcima promeni ukus

to je još veća pometnja nego gotski ček.

Mislim da je to blizu skandala.

Naravno, samo je nasilna smrt pravi skandal,

ostalo je prašina od šljokica i trake na buketima.

Čak i ako si već na onoj strani

gde smeh i muka i stvar sijaju istim sjajem

nasilna smrt je skandal

narušavanje.

Ali blizu je, ovo sa kafom,

bar u perspektivi jedne male sobe

iz perspektive jednog sobnog idola.

Moguće je da se te pometnje treba i plašiti

na nekom stupnju razuma i savesti

kao što poetika neguje strah od kraja knjige

od života posle.

Treba sa nekim porazgovarati

o toj promeni o momentu početka.

Razgovor pati od silnih nedostataka.

Ispod pasarele dole kod reke

razbila je praznu flašu

nepoznata razočarana devojka

i ja sam oportuno prihvatio gest

da u njemu čitam ukupno pomeranje sveta

kad mi je kafa u ustima promenila ukus.

 

 

 

 

*            

Došao je rano

praznim jutarnjim autobusom radničke klase.

Otvorio sam vrata

prošao je pored mene

potapšao me po ramenu

razgledao okolo.

I poznat i nepoznat

kao zapostavljeni znanac iz detinjstva.

Bronzane puti i vesele naravi.

Rekao je

vreme je da pođemo beli đavole

duša ti je finog kolorita

ali ti koža nije za trofej

ružičasto pilence moje.

Gledamo se

uzima mi šolju kafe iz ruke

daj gutljaj cicijo.

Nudi me kratkom debelom cigarom.

Gledam u ispruženu ruku

gleda on mene u oko

šta je

ko si ti

da li si ti bolji od pobijenih

da li si bolji od onih što su ubijali

da li si bolji od samoubica.

Zapalim

obučem košulju

stavim ličnu kartu i vozačku u džep

za svaki slučaj.

Ajmo, spreman sam.

Zaključam vrata

i idemo đavo i ja niz pustu ulicu

rano je.

Dobro si obavio posao

kaže

Ostala je samo elita

ti i ja.

Idemo šejtan i ja

jedan pored drugoga

gura me ramenom šeret.

Idemo đavo i ja

pička li mu materina.

 

(otišao je Gil Scott-Heron)

 

*

Važi doktorka,

rado bih prodao kuću

i otišao preko bare.

To je odličan plan

– da zapalim za Ameriku.

Samo, doktorka,

te matične ćelije i eksperimentalne metode,

mene to uopšte ne interesuje,

nisam ja Supermen.

Ako već uspem da se dočepam dokova,

pa neću da trošim vreme i lovu

na takve sf nade

pa imam ja svoje prioritete,

razumete?

Kad vidim Kip slobode

ja se sav napalim, doktorka,

magle mi se naočare

učvrstim se ko stub prema nebu

lansirna rampa.

Idem da vodim ljubav sa Statuom slobode

ona je skoro savršena

hladna i vrtoglava

samo ću u mašti da dodam da je crna

i voleću je čisto nežno

crnu vrtoglavu lepoticu

na belom pamuku od oblaka

napraviću joj muzikalno dete

i daću mu ime Punk Blues Bastard.

Onda ću na baklji da pripalim

Laki bez filtera,

razumeš me doktorka

o čemu se tu radi.

Hodam niz Brodvej i zovem se Kurt.

Idem preko Bruklinskog mosta

da pevam dole prema vodi Ist Rivera

i gore prema nebu gde se neko žestoko pesniči

i u prazninu između.

U intermecu jurim do Detroita

tamo će mi zauvek ostati nedovršen posao.

U Motor Sitiju kupujem originalni automobil

i beli panter juri kroz kvartove koji bukte,

o, hoću li stići,

da se vratim u Memfis, mora čovek da se vrati u Memfis,

u kakvoj sam žurbi,

da vidim i čujem uzorni grad Boston

da u Frisku, pardon – San Francisku

vidim Lorensovu knjižaru

da u LA-u skriven pod palmom na Pinčonovoj plaži

promatram kako vladini agenti prodaju lsd.

U Nju Orleansu pauza, sedim na krovu i jedem svinju,

Kongo, zadušnica, druga linija.

Onda nazad u grad gradova

pravo u Vilidž u klupko duhova,

pa do zgrade gde je bio CBGB,

da se konzervativno sklupčam na pločniku i zaspim.

Shvataš li doktorka kako će to biti.

Sećam se ja kako se tama udvostručila

video sam kako munja udara svetlo

i slušao sam

slušao sam kišu

a čuo sam nešto drugo.

 

 

*

‘99. napustio sam Beograd

i otišao dovraga,

ali to možda i znaš

pisao sam već

pa sam ti poslao knjigu.

Prešao sam Savu pa Dunav

i bežao na sever-severozapad.

Posle sam opet naišao na Dunav

svako malo prelazim Dunav

gde god makneš neki veliki lenji Dunav

dosta mi ga je.

Prešao bih neku drugu vodu.

Misisipi, na primer.

Ne znam gde si ti bio

dok sam ja prelazio Dunav

i bežao od njih i od sebe.

Ne znam jesu li te jurili

helikopterima, orlovima

mecima, očima

noževima, čizmama

jesu li te napucavali i jesi li pucao

jesi robijao

jesi li imao sreće da se skloniš negde daleko.

Ali živ si, čuo sam,

guru-translator

prevodiš preko napalm-reke do slobode.

Ne znam tvoj jezik

(što je normalno i očekivano i poželjno).

Nisam te nikada video.

Ljudi mi kažu da ličiš na bitnika.

Ne znam je li to zbog prevođenja

ili tako, od života.

Zamišljam te u kafani

umereno pijanog

kako recituješ na mnoštvu jezika, govora, teritorija.

Da li razmišljaš o revoluciji

bar kad si pijan.

O solidarnosti, republici.

Budućnosti?

Budućnosti za sve te prevode koje čuvaš u ormanu?

Znam neke dobre kafane u Prištini

(vodio me Qerim)

samo se ne sećam kako se zovu, normalno.

Voleo bih da upoznam i kafane u Orahovcu i New Orleansu

kuće potamnelog sunca.

Jedva se odupirem porivu

da sednem u auto i spičim na Jug.

Sloboda živi na auto-putu.

Kad se asfalt zaleči od gusenica.

Šta je čovek bez automobila?

U srcu svakog čoveka postoji motel

tačka ukrštanja i prilika za šoljicu kafe i zen-trenutak.

Volan i muzika i logika bele linije

koja čuva odjek železničkih pragova.

Benzinski motor automobila

prepričava kako diše dizel lokomotiva

i noć i krošnje dišu sa njom.

Smrt kao stalna mogućnost izbora

– dobro je dok je tako.

Više ne vozim pijan,

od kad su usvojili eu propise.

Trebalo je večeras da se pojavim u javnosti

i promovišem neku knjigu (albansku, zamisli)

promotivno raspoložen.

Mrzim javnost

i imena ljudi koji se javno pojavljuju

zato što salonski libertini ne znaju

da su imena suvišna

a solidarnost neophodna

i da knjiga ima svoj sopstveni život

u koji ne smemo da se mešamo.

Zato sedim kod kuće

i maštam kako vozim do Prištine.

Pokosio sam travu u dvorištu.

To mi se čini kao zdrava aktivnost.

Moj sin voli kad kosim travu

trči u krug kao podivljali patuljak.

Sada lepo miriše napolju.

Zadovoljan sam, odmaram uz pivo

i u mislima vozim na Jug,

u Prištinu, u Meksiko,

na Jug, u slobodu.

Jer samouke samohodne ha-ha-ubice sa brda

i dalje nemilice zasipaju grad kletvama i blatom

haubice nas ubeđuju da smo samoubice.

Iz zvučnika izbija nešto tako dobro da mora biti da je đavolsko

i taj je muzičar sigurno bio u kontaktu sa nečim jako velikim i strašnim

– sita usta ne pevaju.

Mada, to se verovatno čuje prirodna buka Dobrog.

U mislima imam dovoljno para

za 10 rezervoara euro-premium benzina

jednu zamenu ulja

karton cigareta

i neke fine tamne naočare.

Samo vozim dalje i dalje

ne znam ništa o mestu na kojem ću se zaustaviti

ne znam ništa ni o Kosovu ni o Meksiku

ne znam gde je granica

gde nam je Rio Grande

znam da je život još uvek jeftin.

U mašti ja sam stabilan i jak

imam dovoljno snage i razuma

da trezveno razmišljam o svom bratu.

Pojeo ga je Predator.

Pričam mu i pišem mu,

ali mrtvi su mrtvi.

Razmišljam i o tebi i o Vlajsi i o tvom bratu.

Volim što ste živi.

Što mogu da vas čitam.

Fadil Bajraj – Master Jedi

may the force of language be with you.

 

Fadilu Bajraju, mom prevodiocu na albanski

 

*

Belo sunce me sirenom budi

za još jedan urgentni susret sa danom

i beli mesec na početku noći nudi

sve fine pošasti koje donose

sitnu svakodnevnu sreću

i miniraju sitno svakodnevno zdravlje.

Mala zadovoljstva dozvoljeni prekršaji

koliko da se promeni dan

da se savlada snobizam sirotana i stid

a za večnost brinu laureati.

Moj sin se budi i puca od radosti

što je svet još uvek tu

pod jarkim zlatnim suncem

koje ključa i topi se od sopstvene snage

i ništa se gadno nije desilo

u mesečevoj smeni.

Njegov otac budi se pod belim suncem

razočaran što beli mesec

nije doneo nikakvu razornu promenu

u dubokoj unutrašnjosti sveta.

Oba diska su samo sive metalne ploče

koje reflektuju bledo zračenje

iz nekog trećeg

privatnog nuklearnog izvora.

 

 

*

Upravo sam izvukao flašu džejmisona

dobio sam je na poklon od dobrog čoveka

koji je o bolestima davao samo brze precizne izveštaje.

Nalivam prvu čašu i mislim na tebe

pokušavam da projektujem.

Da li ti se gade tekstovi o bolnicama?

Ne mogu da ih podnesem.

Vole tu da umešaju i razna mitološka čuda

da oplemene svoju boleštinu.

A bolnica – ruke i noge i glave vire iz čaršava

a pod plahtama kateteri i patke.

Lepoguze sestre uvek na nekom drugom spratu.

Ali sve sestre su bele i lepe i dobre i one to znaju

i zato mislim da nije strašno što sam to rekao.

Glave i ruke i noge

grče se od epilepsije tresu se od parkinsona i koče se od ms-a.

Bolnica, samo kuća nezaslužene agonije

krcata ubogim konačnim mislima i bogobojažljivim grimasama.

Reći ću ti samo da sam ležao i slušao automobile na bulevaru,

njihovi motori i točkovi huče kao okean zakrčen ljudskim mesom,

zamišljao sam onu devojčicu

koju sam video kako piški u centralnom parku,

ležala je u travi i slušala kako autoput diše.

Tamo su ljudi konzumirali život gutajući halapljivo vazduh, benzin i kilometre

ovde u bolnici nešto prirodno konzumira ljude

i to je to.

Nema mistifikacije u današnjim bolnicama

i bolestima.

Farmakološke pošalice su uvek dobrodošle

svaka ekipa ima svoju zabavu.

Ima među terminalnima posebna sorta

– oni su najstabilniji i njihovi duhovi vrcaju i varniče,

osim kad im je zbunjena rodbina u poseti – to ih koči, žulja nekako.

Nemoj sada da mi viriš preko ramena

ni da mi preturaš po bilježnici

i neću ti govoriti o bolnicama ili kasarnama.

Popiću čašu džejmisona i razmišljaću o tebi,

kako ćeš jednom čitati ovu knjigu,

možda ćeš poželeti da nešto pročitaš

dostojanstvenoj dami koja će sedeti pored tebe

a njena lektira će biti neki visokoparni guzonja

njegovi sastavi o velikom ratu ili o apsurdu

i ta lepa mlada žena će te prekinuti i reći,

ma, kakve su ti to neandertalske banalnosti,

i preneće ti šta je o bolestima, humusu i kičmi zborio

jogi iz kruga dvojke na jučerašnjem tečaju prosvetljenja.

 

*

Očekivao sam od te noći

da će kroz nju doći tri mudraca

i doneti lekove.

Svakome je potreban neki dar,

neko je ostao bez duše postao podrepni strvinar

neko je ostao bez razuma postao naporno sumanuta duša.

Nekome treba nada

da će se pojaviti mladi bog

i reći,

Pazi, komadić metala leti prema tebi,

ali samo pogni glavu, uzeću metal sebi.

Iznemogli starci došli su praznih ruku i očiju,

tri strašila pod prozorom, turisti gubavci.

Kuda gospodo, sačekajte,

noć je tako mlada i sisata,

pravi sisosaurus od noći.

Zagnjurimo se u nju mekanu.

Žedan sam, dajte šampanjca.

Željan sam, pružite džoint.

Tužan sam, uključite gramofon.

Kuda gospodo, vreme je slavlja na zemlji,

u prigradskom vatrometu gore kontejneri

granate od platine pršte po oklopima od titanijuma.

Zlatne kapi padaju i zlatni meci lete

tako gospod zamišlja novac.

Noć je mlada i spretna

kao ruke kasirke na probnom radu.

Posle pokreta u ovoj noći

nećemo biti ni sekundu stariji.

Izvolite po pivo na moj račun

pivo je Hristov urin.

 

 

*

Ljudi su postali

nalik na ljubitelje vlasti

ravnodušni, sportski obučeni

bave se hranom i šetaju ljubimce

hit-parada.

 

Noge vire iz kontejnera

maleni sakupljač

biser sija na dnu dubokog basena.

 

Značenje gladi se konstituiše brutalno

kao skupština u slavnoj zgradi sa konjima

osvaja većinu svesti

ništa nije slučajno

u odigranoj spontanosti

iskazana volja bez savesti

kao u svakom getu

kad krče creva.

 

*

Bog je onda rekao Milutinu,

Hajde da ubiješ svog sina pedera.

Milutin je rekao,

Ma ne zajebavaj me, nije peder.

Bog je rekao,

O, jeste, pederčina i hašišar.

Mile je rekao, Šta.

Bog kaže, Da, da…

Milutin reče, Ali to je samo dečak.

Bog reče, Ako ne uradiš,

bolje nemoj da me čekaš.

Milutin kaže,

Dobro, kada i gde da mu uzmem život.

Posle ručka, na autoputu e-75.

 

Sve je zapisano u knjizi

koja je u nastavcima izlazila

u Dečjem časopisu u Staroj Srbiji,

a onda je posredstvom Resavske škole

i uz podršku Ministarstva

prevedena i objavljena u Palestini,

na zaprepašćenje Izraelaca.

 

 

*

O, kako su ti usne crvene i nabrekle

primetio sam, ne brini

i dupe ti je okruglo i nabreklo

i grudi isto

ponavljam se ali sise su ti nabrekle ženo

sve sam to primetio,

ali usne, sada bog želi fokus na usne

megalomanske crvene pijavice

da gledam kako ga slasno ližeš i sisaš

i ja gledam

dobro ga ližeš i sisaš.

Dobila si pare da gola ližeš sladoled

a ja sam dobio da te besplatno gledam

jer svi znaju da mi je lepo

kad gledam kako ga sisaš i gledaš me u oči,

i tu su valjda svi srećni

a bog najsrećniji

advertajzing meštar

britki um koji je ušao u srž umetnosti kratke forme

promoter sisanja danas kurcolikog sladoleda

sutra pripadajuće knjige

čisto fenomenološki, sisanje je sisanje, tu-sisanje

otkrio posvećenik sveštenik šta je čoveku skriveno

i sada će nam posoliti pamet ko pogaču

dok ga ti slasno ližeš nabreklim usnama,

a pitam se pitam da li ti je i jezik nabrekao

mnogo si lizala hladno

treba da ližeš i vruće

red je

možda da ti gurnem nešto među nabrekle usne

neki komad literature video sreće

da se trlja o nabrekli jezik podmazan pljuvačkom

o-la-la snuff

možda da te grizem kidam nabreklu

da te jebem do smrti do krvi

vatra ljubavi u kratkoj formi

treba mi crveno da ofarbam kostim

indijanski za karneval i povorku posle sahrane

plešem duvam u drugoj liniji

hej hej

i svi smo tužni i veseli i ližemo pljujemo krv,

možda je i meštru jezik nabrekao

treba proveriti mesnatim toplomerom

da da

mozak mu je nabrekao od probitačnosti,

samo, kad te gledam kako ga ližeš

na pamet mi ne pada da ga i ja ližem

tako da verovatno nikada neću kupiti taj sladoled

na kome si ti nešto ućarila sišući

za koji je posvećeno plaćeni meštar kreirao video zapis,

pretili belački pas

možda ga treba jebati do otkrovenja

anđela kreativnosti

u zasoljenu pogaču

dudl-du

drkadžiju nezasitog,

što da se igramo.

 

 

*

Bila neka kućica za ptice

i nije imala vrata.

Onda prođe metak i otvori vrata.

I unutra bude telo ptice.

Tako metak prođe i kroz kuću.

Bila neka porodica

utišana kao da je tu zarobljena

sklupčana u kutiji

ništa zajedničko nisu imali osim kuće.

Kad se zid otvorio unutra telo.

Žrtva, ponuda za metak. Da ne ide dalje.

Ali ZUsovi naprave sito

naročito ako je samouki graditelj

štedeo na materijalu.

 

 

*

Zebem sve više

od pogleda na ulici.

To su utrenirani pogledi

propale malograđanštine

propalih čestitih ljudi

posmatranje naučeno na iskustvu službe.

Kao da te prati jato iritirajućih ptica

dok ideš ulicom i radiš svoje stvari.

Znamo ko si znamo gde živiš

i nisi nam potreban.

Samo vrapci nisu takve ptice

oni žure svojim ulicama i rade svoje stvari

zato ih i nema, ne uklapaju se u demografsku sliku,

pravno nevidljivi.

Iskreno strahujem od pogleda

koji optužuju

i to je već dnevna rutina,

u vreme kišno pred praznike,

kad su u Bosni

pronašli zakopanu piramidu

od kostiju,

koju rutina odmah proguta da je nema.

Tako radi jaka tradicija.

Dok odmičem drumom

u šiblju vidim neko klupko

u kome prepoznajem

bandu jalovih čudaka

čujem kako mrmljaju komentare

sročene kao niskostilizovane novinske misli.

Čudaci, divlji vojnici bez kompasa.

Dezuniformisani soldati refleksivno osmatraju put.

Sapliću ljude andrićevskom paradigmom

i slično.

Čudno je što im kretanje nije zakonom ograničeno.

Zakon. Nekad su se pankeri opijali za 13. maj

i taj se praznik zvao Svinjokolj Pigi-Pigi.

Prošla je sezona klanja, sada je vreme oranja

paradigmatičnog. Prošla je i sezona zakona.

Još malo niz bele pruge

stoji predratna zgrada zadruge

u kojoj ću uzeti jedno pivo.

Vidim da se iza zadruge oblaci zlobno okupljaju

ali imam prava da verujem da me lokalci unutra neće ubiti

zbog nečega što ja i ne mislim

a i da mislim oni to ne mogu da znaju,

ne postoji logičko opravdanje za takav potez.

Može li to zlokobno nebo da postane otvoreni hram

u kome će sve stvari biti povezane zakonom.

Uopšte mi ne smeta

ako mi se neko naceri u lice

i prepoznam svoje ime kad ga čujem.

Ali strahujem od ljudi koji ne znaju za stid

i prepuštaju se pregrejanom podrepnom zujanju.

Strahujem da je podrepno zujanje jedino što ostaje.

Kao neki folklor.

Hodam niz drum gledam svoja posla.

Vektor brzine bekstva,

koliki je intenzitet

da li ima ubrzanja.

Koliko drumova mora čovek da prođe

da ostane čovek.


Miloš Živanović

Miloš Živanović (Beograd, 1976.) do sada je objavio zbirke poezije Ignore The Nightmare In The Bathroom i Lirika pasa (Algoritam, 2009.), te zbirku priča Kubernetes - priče o pilotu. Jedan je od četvorice urednika Kulturno-propagandnog kompleta BETON. S redakcijom Betona dobitnik je nagrade Dušan Bogavac Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku, 2007. godine. S redakcijom Betona priredio izdanja Srbija kao sprava i Antimemorandumdum.

POVEZANI ČLANCI