(izbor iz pjesama)
ne sumnjam, gledam
kad bi filozofi zaista tumačili svet
u svoj svojoj oskudici opšteg
kada bi razumeli grč pojmova
stomačna nadimanja istine
videli prostor i vreme kao tela
okružena bodljikavom žicom
svoje teorije samo kao kukice
žičanih peteljki zarobljenog uma
kada bi čovek zaista spoznao sebe
rasporio sopstvenu utrobu saznanja
rasplamsao ugasla ognjišta sinapsi
pocepao kožurinu vlastitog bitka
oslušnuo pravi život u komešanju
bez kilavih utopija i izveštačenih babica
razgrnuo busen zemlje po kojoj sam hoda
i zasadio seme svog iskrenog sunovrata
možda bi i svet razumeo poraz filozofa
u svoj svojoj oskudici hleba nasušnog
možda bi se čovek zaista spasao ako bi
bar jedna klica dobrote ostala u zemlji
ako bi iz nje iznikla bar jedna gljiva
sa slatkim ukusom sumnje
sa otrovnim ukusom nade
pulp fiction
likovi
iz petparačkog romana
razmenjuju nežnosti
fiksom u grudi
iglom razbludnog
voskresenija
pravo u srce požude
likovi
iz petparačkog romana
turiraju ljubav
škripom nauljanih kočnica
pod gasom adrenalinskog
mačizma – praskavog
razdevičenja
anđeoskog lica asfalta
likovi
iz petparačkog romana
šmrču dosadu
na ogledalu narcisoidnosti
likovi
iz petparačkog romana
ne nose gaće
ispod korseta balerine
likovi
iz petparačkog romana
mame voštanim uzdasima
otapajući zakrpe
slinavih maramica
likovi
iz petparačkog romana
žive brzim životom
reklamnog sna
likovi
iz petparačkog romana
stradaju zaključani u podrumu
posle dečje brojalice
sadomazo gospodara
moja velika, mrsna, pravoslavna svadba
duhovnost nam je mrsna
misao gnjecava poput čvaraka
volimo da topimo belles lettres u maz
društvo nam je pečenjara
politika ćevabdžinica mogućeg
kultura nepodmazana skara
vera nam je takođe masna
religija čorbica od crevaca
kandilo zejtinjavo
sveti dim beo kao loj
naposletku
duša nam je svinjska džigerica
u skrami
u ustima nam po ruža ostaje
trnje –
zabijamo u nepca
da iščačkamo slaninjave
rubove istorijskog pamćenja
mrsnog nasleđa i stida zbog
proždrane stovolovke
već
sutradan
izmet nam odiše tradicijom
surogat
naše su rečenice posmrtne maske
razigranih marioneta
klonovi
insceniranog značenja
surogati
bez mitopoetičkog roditeljstva
postutopijska strašila
u kažnjeničkom kamenolomu
smisla
žrvnji bez slapova
ideja
kolonije nemuštih metafora
muzeji ugljenisanih
šumova
donori značenjskih oplodnji
ideološkim narativima
leksički dubleti
virtuelnog
šunda
robotičke proteze
osakaćenog
duha
naše su rečenice
zvezdane metastaze
metafizičke
mrlje
na klovnovoj odori
zagrobni citati
stvarnosti
do zuba nasmejanih
lirskih stihova
istorija nije kurs za ponavljače
istorija nije kurs za bonvivane
iz magareće klupe
vreme nije ciklično kao lastiš
oko nogu šiparice
ili oreol apoteoze oko glave
mesijanskih ovnova
nije fatum – pomodni krik
sapuničaste sudbine
ni gnomička poštapalica voditelja
dokumentarnih serija
niti post factum hronika forenzičara
akademskih moljaca
ni ožiljak disidenta pirsingovanog
opiljcima zatvorskih sjećanja
ni stihovanje ni skaska nepouzdanih
svedoka i slepih guslara
okupljenih oko zgaslog ognjišta
skvrčenih mitova
jugonostalgija
Vešto upakovan voditeljski grob
iščitava vest o trijumfu banalnog
nad svakodnevicom
belih medveda,
negde iz sobnih dubina
zloduh istorije
pušta maglu
kroz zvučnike ekrana,
i nema šta puno da se priča,
svrbi nas pod pazuhom
drug tito,
tito- ti to nas zajebavaš
putem nacionalnog servisa,
svaki put kad kučke
fleširaju hipotalamuse
naroda privatizovanog
i bednog,
pingvini se odma’ grupišu
u boračku formaciju: 4-4-2,
bake raspletu kašikare,
a konjuh počne da stenje…
pod točkom/žrvnjem/kobilom
istorije
kung-fu poezija
poezija nije slovni turizam
nije leksička niti semantička promenada
nije praznoslovlje ometenih u pisanju
nije ni semantička bižuterija, pljusak
pokislih metafora na pločniku jezika
zarad pukog artističkog ozvučavanja
nije oplitanje slovnih poskočica i kola
sa vijorenjem svadbarskih maramica i
starosvatovskim podvriskivanjem
poezija nije slava ni preslava reči
ne pišite vrhunsku poeziju
ne zanosite se kreativnim radionicama
nikada nećete postati bardovi
jer poezija nije nikada samo zvuk i šarm
nije proizvod dizajniran na industrijskom
kalupu akademskog neoklasicizma:
ako smo dušu proterali iz moderne lirike
– taj plačljivi topos jeftine osećajnosti –
ne izbacujmo i dušmane, malograđane i ćifte!
poezija je uvek znak o nečemu
označavanja lovne sezone
njušenje čeke i zavaravanje traga
ako je poezija uistinu početak lova
neka i cenzori budu oholi lovci
te plaćene ubice pesničkog tela
a ti, pesniče,
budi njihova skokovita divljač
prepredena i brzonoga
opsena
i
duh
aurora borealis
na jednom
istočnoevropskom buvljaku
raspeće vredi koliko i lula duvana
u jednom pirotehničkom aktu veselja
oguljena je kora predvečernjeg neba
sirovi zalogaji svetla pod kolutovima dima
jurodivima od slasti pucaju očni kapilari
mrak je sad u duši zakrvi noktima besana jutra
na gumnima gomile spaljenog lišća
u glavama promaja zri plodom zaborava
pod drvetom iza ćoška njiše se gumena ljuljaška
spavaš li obaljena seni pijančevog stasa?
ljubiš li svoje krvave podlaktice?
zazubljena kurvarstvom svojim bezdomnim
odojče u sirotinjskoj kolevci njiše te
boginjo gladi u kadi naljuspanoj uspavankom
nespretni div odlazi na počinak iza brda
u obličju sunca na crtežu autističnog dečaka
svet skiciran opskurnim potezima hipnotiste:
jagnje toplo ušuškano u vučju kožurinu
žaba krastava pod zmijskom košuljicom
limeni vetrokaz petla na krovu udžerice
tetovirane šare tigra na šamanovom vratu
svinja u sefu računovođe zadriglog globaliste
gušter u mišjem kolu pred usoljenom ribom
na tepihu crvenom ko sjajno majmunsko dupe
topotom je protutnjalo krdo posilnih bizona
na jednom
istočnoevropskom buvljaku
raspeće vredi koliko i lula duvana
polarna svetlost na severnom nebu pred svitanje
u pogledu umornog putnika
deadman
Pratio sam u stopu
Indijanca
iz plemena Navaho,
vozio me kanuom
do pučine mora, obala je mirisala
na mošus i tamjan,
pokazivao mi Veliki kanjon,
oblutak nesputane divljine i
buktinju pred sumrak,
kad nebo zapali srce prerije,
i kad njihanje vetrova umiri huk
Kolorada,
učio me da pratim tragove zveri
i pevam stare šamanske pesme
o prirodi i lovu,
da ne žalim telo i zaboravim
boli,
a pred jutro probudim svoju sen
nad pepelom
zaspalih daljina,
da noć je kratkoveka utvara
predaka a san
nesavršenost ploti,
i da priroda uznosi duh
lepotom
neizrecivog stida
Intervju sa savremenim pesnikom
”Što ne može niko – možeš ti”, Bajaga
– odakle vučete inspiraciju?
– inspiraciju vučem iz promaje
uvodne špice televizijskog dnevnika
i niskobudžetne državne pornografije
– koliko dugo se bavite pisanjem?
pisanjem se bavim još iz fetusnog doba
milozvučni ritam kontrakcija bejaše tad
prva pesma nad pesmama koju napisah
– kojim se temama najviše bavite?
pišem o silikonskim dolinama našeg društva
o bunarima stvarnosti začepljenim leševima
koji imaju prijatan miris lavande u vodi za piće
– da li ste do sad nagrađivani?
dobio sam jednom veliko ništa. a i to ništa
bolje je od svilenih biografija naših bardova
jer posle njihovih koktela neko mora da čisti
nužnike poezije
– ko su vaši čitaoci?
moji su čitaoci i sami otpadnici, glibomani
sa čizmama, oni koji gacaju po kaljuži samo
da bi ubrali jedan neokrnjen cvet anarhije
– šta ćete poručiti budućim pesnicima?
poeziju će svi pisati, kad porastu. neko pre
a neko kasnije. bolje kasnije nego pre. bolje
nikad nego ikad. bar neće više biti rapsoda
izgubljenih u prevodu
– zahvaljujem vam se na intervjuu za dnevnik,
ne menjajte kanal, slede sport i prognoza vremena.
hvala i vama na pozivu
