Kao malog, babo me je tjerao da idem u džamiju. Tu u drugom selu. A meni se nikad nije išlo. Šta ću u džamiji? Niti se možeš tu igrati lopte, žmire, ganje, ništa. Imali smo ovog jednog hodžu, mlatio nas ko’ dušmane. Mene i amidžića najviše. Nas je hodža mrzio. Uvijek mi. Neko nešto uradi, odmah ja i amidžić fasujemo. To je bilo normalno, da hodže udaraju malu djecu. Al’ bili smo najbolji u Ilmihalu. U po’ dana u po’ noći, islamske šarte smo znali i ja i amidžić. A tek recitacije? Pička mu materna, meni je hodža za hatme uvijek davao istu recitaciju. ”Buktinja islama”. Nešto se tu Zemlja okreće sa mjesecom i milion alahova se čuje sa munara, i deru se mujezini, i buktinja islama nikad utrnuti neće. I dobijem šećerke. To su one hairli bombone. Mislio sam da ih ima samo u džamiji. Dok mi iste takve, zelene, nije donio dedo sa koride na Čevljanovićima. Evo i mog dede. On ne klanja. Nije od tog posla. On radi povazdan na njivi. Tako da on i ne mora klanjat. Otklanja to neko i za njega. A ne voli nešto ni hodžu. Moj dedo kaže da je moj hodža komunjara svoje vrste sam’ ne smije kazat da ga ne otjeraju iz džamije. Moj dedo neće ni na hadždž da ide. Nol'ko para izdavat, može se dvije godine sijat. Ma možda bi on i išao, al’ ja sam učio iz geografije da je dolje, na Ćabi, prevruće. Ko’ u džehenemu. A moj dedo ne može puno na suncu. Tako da on ne smije na hadždž. Da umre među onoliko svijeta. Al’ hajde i to, on meni kaže da dolje ima svakakvih budala. I oni ti ovako uzmu kamenja pune džepove i gađaju neke bandere. Pa se šišaju na nulu, od vrućine. Kasnije idu i trče do jednog brda, pa brže bolje nazad. I sve ti ima obilježeno kuda smiješ trčat. Neću vala ni ja na ćabu. Ja nisam imao pojma šta znači komunjara, ali mi je zvučala zanimljivo ta riječ. Komunjara! Dedu sam zvao komunjarom. I babu. I mamu. I komšiju. I hodžu. Al’ tada sam fasovao. Radili mi Ikindiju i hodža nam pokazivao kako se ona klanja. Kasnije je izveo mog amidžića i rekao mu da pokaže kako se klanjaju suneti. Suneti, to je isto kao prvo poluvrijeme na utakmici. Samo što sam ja čuo da se na ikindiji smije prvo poluvrijeme i preskočit. Ovaj nije znao ni koliko ima rekata. Priznajem da sam mu šaptao iz zadnje klupe, košarka, četvrtine! Da hodža ne skonta. Mogao ga je hodža ubiti, al’ nije znao. I onda skoči hodža da ga udara. Ja ni prve ni druge, skočim, i iz sveg glasa, halo, komunjaro! Nije nam se ni sabah sleg'o, a ti pitaš ikindiju! Nemoj ga udarat’! Hodža pocrveni kao fes. Skoči preko klupe, uhvati me za uši i odvede u drugu sobu. I amidžića je. E sve i da je nekad bilo boga, ubio ga je u nama. Prvo nas je mlatio štapom. Pa kad je pukao, onda nas je udarao Ilmihalom. Neću to nikad zaboraviti. Uši su nam bile crvene kao štop svjetla u Juge. Plakali smo, moralo se. Prošao mi je sve i jedan šart kroz glavu. I Kako Mirza žuri na pouku, i Buktinja islama, , i Svako dijete dobro znade ga da otac majka ljube, i šta sve nije. Ali šta će čovjek onakvoj budali od hodže? Hodža je, đaba, ne smiješ ni reći babi. Da dobiješ duplu porciju. U selu je hodža bio svetinja. Njega ne smiješ dirati. A on mlati Ilmihalom. Hodže su božiji ljudi. Oni pričaju s bogom. Tako smo ja i amidžić mislili. Mlatio nas je svaki vikend. Za sitnice. I mi smo trpili. Moralo se. Sve do jednom. Sjećam se dobro, ljeto bilo, subota. Krenuli mi u džamiju. Nismo naučili neko sure ni ja ni amidžić. Ne znam sad koje, al’ bilo je u njemu pola metra. Dođe hodža. Svi znaju koga će prvo pitati. Tako i bi. Vas dvojca’! Dolazite dol’! Prid mene! Ja i amidžić dođemo. Sjedite! Mi sjednemo. Eh, da vas čujem, pa reče nešto zajebano, ništa ga skontali nismo. Mi šutimo. Ne čujem vas! Mi opet šutimo. Šta ću kad nismo naučili? Igrali lopte vazdan. A to vi momci niste naučili!? Eh, saćemo’ vidjet’ čija mati crnu vunu prede. A dosad mi mati isprela vune ko’ odavdje do Ćabe i nazad, ako ćemo tako gledati. Pa skoči hodža, a skočismo bogme i mi. On za štap, iza peći, mi za musafe, sa stola. On na nas, mi na njega. Nas je dedo uvijek učio da ne treba prvi počinjat. I nismo. Dokuči ga amidžić musafom u glavu, obori ga odmah. Spade mu fes ko’ s kruške. Dobro ga je opaučio, neću duše griješit. I to ćoškom. A debeli još oni musafi, i to sa prevodom. Duplo više stranica. Ubio se za hodže. Pade hodža, a mi na njega. Udri koliko imaš snage, jer ako se više digne gotovi smo. Amidžić je imao crveni musaf, a ja zeleni. Dere se hodža ko’ dijete. Hoćeš više udarati djecu, komunjaro jedna! Pa ga opalim zelenim musafom po glavi. Neću dina mi i imana! Samo me pustite, neću Allaha mi Velikog! Amidžić mu sjeo na noge, a ja na leđa. Pa udri junače kako znaš i umiješ. Tako smo mi njega udarali sigurno pet minuta. Malo se amidžić odmori, a ja pojačam, da držimo kontinuitet. Pa se zamijenimo. Nakon jedno pet minuta ga popustimo. Udarali bi mi njega još, nego nismo više imali snage. Uzmemo Ilmihale i preko vrata. Hodža je ostao ležat na podu. Kad smo došli u avliju, amidžić se nasmija i reče:”E jesmo mu jebali mater, ha?” ”Jesmo vala!”, odgovorih i uđoh u kuću…