Braćo borci, lahko je vidit da vako naprijed ne mere, a nazad se nema kud. Paša veli da je u zemlji financijska kriza i da se moraju rezat financijske mjere, al ni njegovo maslo nije za ramazana. Da je financijska kriza to i mi vidimo, al je prililo čašu da se reže sam priko naših leđa. Đe si bio, niđe; šta si radio, niša; a bili smo i radili smo braćo borci.
Piše: Edin Salčinović
Vojevanje
Ima vremena kad kušnja ne dođe od Boga, već od čovjeka, kad insan na jedan tas vage spusti blaga dunjalučka, a na drugi metne džan, pa kad džan prevagne kucne čas da se digne na oružje i da se bori za rod i dom. Kad u doboš udari ritam ratnih koračnica, nebesa zastru krvavi alaj-bajraci i mrtvi uđu u žive, potonu brbljivci, galamdžije i kukavice, a na struji plemenitog zanosa izrone gazije, astralni ratnici i udarne bojne. Ljudi se tada razbistre i lahko se rastabiri ko je karakter, din i obraz, a ko repa bez korijena i kurvin sin. Jedan od tih gazija je i neustrašivi Hadžija Roćko, bojovnik što je prevalio sijaset bojni, izvojevao pobjeda koliko je u kosi dlaka, a zaradio jakija da ni pedalj kože ne ostane čist.
U julu mjesecu godine 1737. po latinskom računu, telali kroz kasabe pronesoše crne habere. Golem namet odnekud se spusti na Bosnu, slovo zle kobi upisa se u ljudske sudbine, i ljudske duše oprži vatra fatalnog šejtanskog dodira. Kao mora na Bosnu pade vijest da pod Ozijom 14. jula 1737. izgibe bosanska regimenta, što obodri i osnaži kaura, pa Karlo VI još isti dan Porti objavi rat, ne bi li se omastio o Carstvo Osmansko i na naš krvav račun proširio granice zemlje ćafirske. Još prije te objave u Pakracu ćesarski generali okupiše golemu bojnu silu: četrdeset jedan konjički eskadron u kojim je jahalo četiri hiljade tristo četrdeset pet vatrenih konjanika, brojne artiljerijske baterije što su se pod čeličnom disciplinom mehanički truckale kaljavim putovima, a pješadija se u maršu protezala na pola dana, sve ukupno šesnaest hiljada dvjesto četrdeset sedam vojnika. Pod šejtanskim blagoslovom ujaha kaurska vojna u Bosnu još 10. jula, pa se preko Bosanke Gradiške uputi Banja Luci gdje neokrznuta stiže 24. jula i započe opsadu zidina. O tugo nebeska. Bez savjetovanja sa Portom urediše bosanski prvaci opću mobilizaciju, pa se na Travničkom polju počeše okupljati čete iz svih kadiluka. Tu se vojsci priključi i jedan buljuk iz sela Božjeg ugodnika čestitog Hadžije Roćka predvođen čvrstom Hadžijinom desnicom. Sa Božjom milošću uputi se deset hiljada vojnika pod Banju Luku, a smrtonsni randevouz s Habzburzima odigra se 04. augusta.
Kad ugleda austrijsku vojsku blagoglagoljivi buljugbaša Hadžija Roćko zapovijedi juriš, triput poviknu „Tekbir“, triput mu borci uzvratiše „Allahu ekber“, pa se poput furija ostrviše na kaure udarajući frontalno. Pet puta su kauri uzmicali, pet puta je udarao buljuk Hadžije Roćka. Dana 13. augusta trag se kauru zametnu.
Zulum
Značaj boja pod Banja Lukom pravilno je vrednovala bošnjačka nauka. Aksiomu da kao takva, Banjalučka bitka predstavlja jednu od prvih stranica bosanskomuslimanske samosvijesti utvrdio je prof. dr. Enes Pelidija, dok je prof. dr. Mustafa Imamović našao da se slobodno može reći, s obzirom na vojno-politički značaj ove pobjede i njezinu kasniju ulogu u usmenoj i pisanoj tradiciji bosanskih muslimana, da su oni bitkom pod Banjom Lukom definitivno postali nacijom.
Ali, ni sva mudrost nauke nekad nije dovoljna da zemlja izađe na zelenu granu. Velika je bašta Božja, svakakvog korova iznikne, a zulum kad udari bira sjerotu i otkida joj gorke zalogaje. Kad onomad korumpirani i beskrupulozni paša Bosanskog ejaleta zajedno s kriminaliziranim haznadarom i mafijaškim klanom na vlasti isprazni ejaletsku haznu i dovede ejalet do finansijskog sloma i ruba bankrota, telali po kasabama raznesoše ferman da na snagu stupa zakon o uvođenju cenzusa na boračka primanja. Taj svekosmički zulum toliko uzdrma socijalno ugroženu boračku populaciju da blagoglagoljivi Hadžija Roćko popizdi i prouzroči nekoliko zemljotresa na dunjaluku. Kucnuo je čas za proteste.
Diže se veličanstveni Hadžija Roćko, okupi nevoljne vojne, održa filipik o duhu bosanskome, pravdi, časti, krvi i tlu, pa svi pođoše na proteste. Plamen nezadovoljstva lahko se raspiri u insanu, preraste u srdžbu, uzme maha, pa sukne u nebesa kadar da proguta svjetove. Stihija bune dovede nevoljne vojne pred zgrade ejaletskih institucija u Travniku; samo, niko od dostojnika i ejaletskih gospodara njih ne dočeka. Razlegli se koljenovići, Carstvo golemo, trag im se uhvatit ne može. Kad to Hadžija Roćko anlajisa, izdade naredbu za udar i rušenje institucija, ali ni institucije nisu nezaštićene, brane ih sejmeni i čauši. Probiše nevoljne vojne kapiju, stisnuše sejmene i čauše, već domakli da vrata na kuli, kad iznutra na njih udariše bešlije i delije. E u kurac! Hadžija Roćko naredi strateško povlačenje. Po naređenju nevoljne vojne se povukoše, pregrupisaše se u frontalnu formaciju i stadoše na crtu. Tako raspoređeni zahtijevali su svoja prava sve dok im nije dojadilo, pa se mirno raziđoše. Na stratištu je ostao samo tužni Hadžija Roćko, unesrećen raspletom, i u nedoumici je l’ sve dobro kad se dobro svrši il’ nije sve dobro kad se dobro svrši. Tada kroz rupu u vremenu izađe detektiv nemogućeg Martin Misterija i koristeći visoko sofisticiranu tehničku opremu pobrine se da nedoumica Hadžije Roćka bude osvjedočena.
Mnemogram
Oti dan izrana sa sabaha zaputim se u Travnik na proteste. Još su išli Hadžija Fišek, Hadžija Kulak i Hadžija Pipica. Hadžija Kulak je nosio transparent s parolom BORCI PRVE BRDSKE MAJKE TURSKE. Dok smo išli pjevali smo Put putuje Latifaga. Kad je bilo negdje oko pone stigosmo na zborno mjesto. Kad smo stigli Hadžija Fišek mi rekne: Što nas ima, mašala. Ondar ja priuzmem riječ i održim trebinu. Hadžija Fišek i Hadžija Pipica me digoše na ramena, a Hadžija Kulak podviknu: Čuj i počuj narode. Ondar ja reknem: Braćo borci, lahko je vidit da vako naprijed ne mere, a nazad se nema kud. Paša veli da je u zemlji financijska kriza i da se moraju rezat financijske mjere, al ni njegovo maslo nije za ramazana. Da je financijska kriza to i mi vidimo, al je prililo čašu da se reže sam priko naših leđa. Đe si bio, niđe; šta si radio, niša; a bili smo i radili smo braćo borci. A svako njihovo fala je belaj sam veći neg što je bio. Al nešta ću vam kazat braćo borci, i s tijem ću da poentiram; negdje mora probit braćo borci, negdje mora probit i popustit. Mi se moramo borit za svoja prava. A što se tiče Bosne, ona će preživit. Nju ko hastu tresu vatre i biju promahe. Al prije će od nje ruke dignut jikmaci neg što ona digne i otegne svoje noge. Bosna će preživit, ondar ustat i svojim nogama otić u život i bolju budućnost. Ona to hoće, i za nju je to farz. A čuda su moguća. U to smo se uvjerili i trideset sedme koju neki i sad dozivlju. Mi braćo borci, danas kao i ondar moramo bit složni i istupit zajednički. Zato, sad pođite za mnom mirno i dostojanstveno po svoja prava.
Ondar smo sišli do pašina Konaka i počeli potraživat svoja prava. Digli smo transparente, vikali parole, i pjevali Jedna si jedina. Iza kapije oko Konaka su stajali sejmeni i čauši. Među njima je isto bilo boraca samo su metnuli kacige na glave da hin se ne mere pripoznat. Hadžija Pipica je izvisio alaj-bajrak našeg buljuka, a Hadžija Fišek započeo parolu Mi smo duša ove države!, što smo svi prifatili. Još je Hadžija Kulak viko: Paša bez morala, etike i časti! Ali, ondar sam ja ukapiro da sve to nas neko zajebava i da je Konak prazan ko hambar. E tu je malo rijet da sam popizdio i plano. Sazovem jarane da pošjetujemo šta da se radi. Ja sam pridložio da se udari na Konak, jerbo su to sve domaći četnici i red je da hin se ukloni, što svi združno prifatiše. Ondar smo zapjevali Bosnom behar probeharao i udarili na kapiju.
Prvi je udario pustahija Hadžija Kulak, probio se kroz kapiju i pobio s čaušima. U tom smo i mi ostali navalili i čauši i sejmeni nisu imali šanse. Morali su da se povlače. Dole dušmanska vlada!, dero se Hadžija Kulak; Smrt domaćim četnicima!, galamio je Hadžija Pipica; Bando idi u rezervne dovine svoje!, viko je Hadžija Fišek. Već smo bili došli do Konaka i prvi naši su počeli ulazit unutra. Ali, ondar nas je snašlo ono čemu se nijesmo nadali. Unutra su nas spremni čekali bešlije i delije. Tu sam ti ja pomislio: E u kurac, i naredio strateško povlačenje. Ondar smo se mi povuki i stali na crtu. Ondar je Hadžija Fišek poviko: Vidiš šta ti je ova država, krv si za nju dao, a ona na te šalje zvijeri naoružane. Crknite kere četničke. Za njim je prifatio Hadžija Pipica: Džigerice sam u ratu iskrvario, a sad mi država odbija bubrege. Doli domaći četnici. Na njega se nadovezo Hadžija Kulak: Buljuk sam u ratu spasio, a šta sam dobio od države, sta? Kurac sam dobio, eto to. Umrite svinje izdajničke. Sam, tada sam ja ukapiro da nam se narod razilazi. Za sahat smo ostali sam nas četverica. E tu ti ja nisam mogo da skapiram đe nestadoše svi oni ljudi. I je l sve dobro kad se dobro svrši il nije sve dobro kad se dobro svrši? Tu me Hadžija Kulak prigrli i reče: Jebajiga. Al, mene nešto u duši pritislo, gledam pohlupani pendžeri na konaku, razvaljena kapija, zid srušen, stražarnice dogorijevaju, vjetar nosi sijeno, sunce zalazi, pa zagrlim jarane i potiho potegnem: Ne bi sjala ovako jako…
