Cijenjeno čitalačko recipijentstvo, fajdo naše publikacije, istinoljubiva interpretativna zajednico, izvještavamo vas da autor Hadžija Roćko umal’ ne crknu, al’ u vrijeme što iznevjerilo nije svim silama vasemim ruh mu se povrati, pa uzevši mastionicu i pero on sroči sočan tekst:
Piše: Edin Salčinović
E da mi je ko kazivo da se insanu vako more razgalit vala mu ne bi vjerovo pa da su mu sve ko biser kićene. A jes brate i lijepo, nemere se to ni kazat kako je. More insan sam zafaljivat i utjecat se što vakav rahutluk dočeka, elhamdulila jarabi šučur. Al da ne bude da kazujem zaskočečke i z brda-z dola, najbolje da ja sve to kako i jest bilo, i kako je red da se i rekne.
Još za svog vakta Hadžija Kazafer-efendija mi je kazivo da na svijetu ima hiljadu bolesti i da je za svaku iladž dat, sam za jenu nije. Veli on tako meni, podavno je bilo, al ko da ga sad gledam, sjeo anam u budžak, srče kahvu, odbija dimove, a sve se smješka onim svojijem brčićima; i veli ti on tada meni, da ta bolest, što za nju iladž nejma, i nije bolest za svakoga. Kahne Hadžija Kazafer-efendija dvaput, pa veli, malo nas je kvalitetom dostojnih što bismo od tog mogli bit hasta, malo bogami. I još veli Hadžija Kazafer-efendija, nije ta boljka ko što bolesti jesu, već se insanu na dušu golem tovar svali, naka ga tuga spopane pa nit ije nit pije, nit žari nit se miri, već et, sam nako, hudi. E tako mi je to kazivo Hadžija Kazafer-efendija, alahmurahmetelje, a ako nije bilo tako s mjesta se ne pomako.
Al što će ti bit moj dragi, spopane ti ota tuga i mene. Gledam šta se radi, gledam kud se to iđe, pa velim sebi, bogami Hadžija nit je tvoje da se kvartaš, nit da urgiraš, nit da agetuješ, već je tvoje da prilegneš i pričekaš Azrailagu, alahumesaliveselim. Prostrem šiljte pod duvar, sklopim ruke na stomaku, stanem hudit. E tu ti ja anlajišem da mi je došlo ono što mi je Hadžija Kazafer-efendija, alahmurahtelje, kazivo. E kad je tako, velim, i neka je, bil-hajr-od-Boga-hajr. Uto ti me i jarani stadoše ičramit. Sve mi donose prtokala, šerbe mi mute, hizmete mi, pa mi pripovijesti kazuju ne bil me ko razgovorli, al jok, moj dragi, ja ni mukajet. E kad tad ne otego papke, vala nikad neću.
Al, šte će ti bit, saš ti čut. Odnekud izokola, bahnu mi neko jutro Hadžija Fišek, pa s vrata zavika: „Da se halva pravi Hadžija, akobogda, biće slatke“. Gledam u njega a sve mislim, ja mamlazčine Allahu dragi, pa mu velim: „De ne zjali Hadžija, vidiš da sam se na ahiret spremio.“ Ondar ti on meni stane kazivat. Veli ti on meni da je u Sarajvo došo nakav hećim s Magreba, bir-iladž. Ćuda se događaju, iz Latinluka svijet dolazi, i sve dođe goljo a ode gazija. A sve ti to on radi s nakvim inergijama, ko biva on te inergiju prinese na insana pa iščera boljku iza te, pa veli Hadžija Fišek, ako mi se od inergije ne razgali, e onda je to već halali-Huso-meteri. Pa ti je moj dobri Hadžija Fišek nadigo Juku da nas sabah-zorom u Sarajvu vozi, a poće iz Jasne Poljane svijeta kolko bude moglo na traktor. Velim ja, ondar kad si ti to tako uredio hadžija haram je da se ne iđe.
Kako se zdogovorili, tako i uradismo. Na sabahu se skupismo na gumnu prid Mjesnom Zajednicom, natrpasmo kolko god je više moglo, i put-putuje-Latifaga.
Išli smo svi vako odreda: najprvo ja Hadžija Roćko (tužan, prostrli mi šiljte na prikolicu jerbo na noge ne merem, što reče jedne prilike Hadžija Tenečka, on ti je vojsku u Rijeci služio, hasta tuto-kompleto), ondar Hadžija Fišek (išijas, hodža puta), ondar Hadžija Kulak (da ko neuzubila ružno ne pomisli, ne mere nakvom gazija ništa bit, već je on s nama kreno ko straža), ondar Hadžija Pipica (sumnjam da je on kreno zbog kakve boljke, već se munafik načinio hasta sam da mu guzica vidi puta), ondar Edo Međedović (njemu nije ništa, već je kreno da nas uveseljava i da opjeva izlječenje), ondar Hadžija Avdulašće (ne valja ni kazivat kakve sve bolesti njega spopadaju, da ne daj Bože na kog ne pređe, već otjerat sa sebe, pu-pu-pu, ešhedu…), ondar Muriz (ponio ručak), ondar Mušan Selimov (brate, ima ružan običaj, dojde insanu pa sam nešta ispituje, eto smo ga poveli da vidimo može l se šta potom pitanju), ondar Elko Đigal (spava, kad bi se bar on spavanja kutarso bilo bi mi ko da sam i ja ozdravio), ondar Mehmed Smriko Streljani najzadnji (njemušt, brate dragi insan ga ne bi razumio šta trsi ni da je muštulugđija). U putu nam Edo Međedović otpjeva sve naše: Alija opet zadobi preprošenu djevojku; Kuda ćemo, na koju li stranu; Ropstvo Ganić Ejup bega; Kulu gradi Fahro kapetane; Pjesma od Šestokrilovića; U lijepoj šeher Banja Luci; Kad kauri Skadar porobiše; Rod rodila zelena jabuka; a bogam i dvi za dert po kontu Hadžije Kulaka: Ja svu noć ležah, ne zaspah i Sinoć paša pašinicu kara. Kako dovrši, i mi stigosmo, u dobar čas.
E kad smo došli, imali smo šta i viđat. Skupilo se svakakva svijeta, svakakav goljo, gurbet, đuturum, nejač, sjerotinja, al bogami, ima i gospode, i emrara, i ajana do ajana, a bogami i kapetana. Kad ugledaše kakvi kvalitet iđe s naše strane, kakva sila iz Jasne Polje, odma ti nas propuščaše da prođemo. Tako ti mene ovi moji iznesoše na šiljtetu pri hećima. Odma vidim fin čojk, ne umije naški, al da je Turčin, vala jest, red mu je pružit ruku. A on ti, moj dragi, kako mi privati ruku, ni pet-ni šest, već namah u me pušča inergiju. Ja što me merak obuze, dragi Allahu, ne umijem kazat, ama tolki merak ne pamtim kad me zadnji put obendžija. Odma ti ja poskočim ko da ću poigrat, al kontam šta će svijet reć, pa prođem dalje. Kad se svi tako izredaše i iselamiše s hećimom, okružismo oko njega, jerbo će on sad započet sejansu. Sejansa se radi tako da mi stanom u okrug oko hećima. Ondar ti on nas krož ruke ponišani pa na nas pušča inergiju dok nam bolest ne iščera. Kad se bolesti iščeraju hećim prouči dovu, jerbo se inergija mora primit da se bolest ne povrati, pa se onda zalije hair-vodicom. Ja miline i slasti, da vi sam znate. I sve bi bilo van-tako da nam se nakav bilmez u ćejf ne posra.
Došla nakva ugursuzčina, džini u njeg unišli, pa ga dovelo našem dobrom hećimu ne bi l ga on kutarso belaja. Al valjda u ugursuza unišo džin-komunist, kazivo je meni Hadžija Kazafer efendija, alahmurahmetelje, još za svog vakta, da ima džina svakakva soja pa i komunista, sam sa ja bogami zaboravio kako š otijem treba, al nije to sad ni važno, i jah moj dragi, u ugursuza unišo džin-komunist, i oti džin komunisti napade na našeg dobroh hećima Turčina, kad je na njeg ponišao. Fala Allahu da je s nama pošo i Hadžija Kulak, jerbo, bogami, da njega ne bi ko zna šta bi bilo s našeg dobrog hećima-hafiza. Već, sreća, prileti Hadžija Kulak, prifati onu ugursuzčinu, te ga izdeveta i isputri tako silno da mu više nikad neće nampast da zalazi đi ne treba.
Eh, kad smo se i ugursuza kutarsali, i mi zgotovismo sejansu, uzesmo hair-vodicu, pa na Jukin traktor, valja da se iđe, dug je put, omrknućemo, a Juka na traktoru svjetla nejma. Hej, ja što se ispjevasmo, i izmeračismo, i izveselismo.
Kad dojdo kući, odma ti se prifatim da našem dobrom hećimu napišem zafalu. Red je brate da se vas svijet upozna s kvaltetom našeg dobrog hećima, i da mu se dadne plaketa i orden. Zato ja ovdje ističem da su mu zafalni: najprvo ja Hadžija Roćko, ondar svi odreda, hadžija Fišek, Hadžija Kulak, Hadžija Pipica (more bit da on i nije, vazda taj nešto palamudi), Edo Međedović, Hadžija Avdulašće, Muriz, Mušan Selimov, Elko Đigal, Mehmed Smriko Streljani najzadnji, i cijela Jasna Poljana. Hotjo bi istaknit da nam je svima zabremedet što je naš dobri hećim došo baš nas musafirit, zaželit mu od Allaha kuveta i sabura, i da ga opet uputi na naš toprag.
S iskrenim nijetom,
Hadžija Roćko
A što se tiče naših alima i učenjaka, i za njih bi imo dvije-tri. Bolje bi hin bilo da manje gledaju kome guzicu paze, već da se prifate onog za šta hin plaćamo i zašta smo hin školovali. Dojadilo mi brate više da se svakakav tokmak i budaletina kvarta đe mu mjesta nejma i da on razviđa i baždari i odlučuje. Zna se brate đe ti je mjesto, poklopi se, radi svoje, šuti, a nemoj brate mili karabast i baljezgat, i šta treba i šta ne treba. A bogami, ovi naši, oni od svega znaju sam nešta trmosit, vala je čudo da nas dosad sve nisu iz dina iščerali. Još jednom ću ponovit, šta Bog zna, ne mora i narod.
