Veleštovano čitateljstvo i mnogouvaženo recipijenstvo, brižni za stanje vašeg pitomog uma, zapreštanog svim silama vasemim i još ovim drugim, savjetujemo vam: ne čekajte da vas nahranii trulež, ne čekajte da vas sahrani plijesan, pogledajte vremenu u oči! Neka naš prilog vašoj kuraži za taj odvažni i istinosni čin, k tomu još i prezentacija onoga kako-se-to-radi, bude sitna knjiga dopisnika iz Jasne Poljane:
IZVJEŠTAJ HADŽIJE ROĆKA
Alaselamet! Alaselamet! Ja kako se obrukasmo i osramotismo, dragi Allahu, dođe insanu od muke da se od života rastavi, subhanalah. Da pravo reknem, nije mi vala gore bilo ni kad smo se ono pobili s ovim iz Nejasne Poljane oko one međe u Pasjem Potoku, pa došla televizija da nas uslika. Alaselamet! Alaselamet. Pogotovo oni Hadžija Pipica se pokaza u otom krmaluku, sve do sad ne znado da je nolki tokmak. Alaselamet! Alaselamet! A najgore mi pada to što smo mi sve bili zdogovorili i izbaždarili tako da ne mere bit nikake omaške, da ti se ne mere desit, šta ja znam, naka situacija đe se obraz gubi il đe se za nam pita. Sve je to bilo nariktano na priliku sitauacije zna se ko kosi a ko vodu nosi. Al jok moj dragi, ne mereš ti mazlumu dohavizat. Moreš ti bit ne znam ti kolko pametan, i učen, i čestit, i vrijedan, i svijeta obić, i sve, al kad ti dojde hablačina ko što je oni Hadžija Pipica i naki ko on, pa ti stane hablekat, ne mere to nikako izić na hajr, mora ti se dogodit situacija da ti sve u helač ode, pa da je…, uh, tobejarabi tobestagfirula, da ne kauram i ne griješim duše. Ama uhelačio bi bezjak, neuzubila, i pejgamberu poso; ejh, sve ti tutkun nešta po svom, mimo ikaka adeta, ne mere se u selu ništa zastavit što on neće utelefit. Ne znam bogami, al on kaki je barno bi u govno. Velahavle velakuvete. Rašta je njemu vas oti pasjaluk trebo, ne umijem kazat. A nisu se bogami ni ostali vele pokazali, sve je to u pet para s Hadžijom Pipicom, nijednog da se istakne ni po čustini u adetu, ni po do dobrom vladanju, ni po lijepom ponašanju, osim nas nekolko koji smo bili izabrani da sve nariktamo da ide po istilahu. Al da ne bude da u huji karabasam, da nevješto kazujem, i da ne izvještavam dobro, najbolje će bit da ja sad to vama ispričam sve po redu kako se zbivalo, i kako i jest običaj u našeg naroda da se pripovijeda.
E vako. Sve je to počelo od jedne ideje, od jednog nijeta, da tako reknem, jerbo se hotlo da se za narod napravi dobro, i da se učini korist, i da se izgradi oslonac za nešta po čem će nas pamtit naše buduće generacije koje će za nama doć na dunjaluk i na kojim će dunjaluk i ostat, inšalah, i da se od toga vidi i hajra i miline i svega. Al, kako to u nas vavjek biva, đaba ti je insanu i dobar nijet, đaba mu i kuvet uz dobar nijet, đaba ti mu je ne znam ti ni ja šta. kad mu nejma đe će se primijenit. Isto ti je to ko kad šnajder ima dobra štofa, pa mu i Bog mu dao da umije dobro šit, al nit on ima kome sašit, nit ga ko za poso pita. Bogami je tako isto. A eto tako ti je, i ne mereš ti sad tu ništa mijenjam. Vego se š otijem treba suočit, u oči mu pogledat, pa, kom opanci kom obojci. Zato ću ja sad da reknem sve po redu kako i jest bilo, jerbo da bi se to moglo pravilno sagledat i rastabirit, i da bi se insan mogo nad sobom upitat, jerbo smo od Hadžije Kazafer-efendije, alamurahmetelje, upamtili da je za insana najvažnije da se nad sobom upita.
Svak živ znade i čuveno je da u nas u Jasnoj Poljani ima dobar teferič, da je to, vako, jedna manifestacija, jedna situacija za radost i veselje, jedna deredža, reko bi, đe insanu srce od meraka zaigra. I, mi ti se tako uči teferiča sastali ovdje u nas u divanhani, bilo je možda pet dana ranije, šest, slagaću, al nije to ni važno. Jah, i tako ti se mi sastali, i unišlli smo ti u jenu priču vako malo više filozofsku, a sve je to započo Hadžija Avdo Tenečka, jerbo on već dulje vrijeme ima želju da se taj naš teferič kulturno uzdigne, da mu se udari nova fasada, da budne još bolji vego što jest, amin ilahijarabi. Da sad ne nabrajam ko je sve bio, bio je ko je trebo bit; nejse, unišli mi u otu filozofsku. I, tu smo ti mi, a ovdi ti najprije moram ispričat da je nama ovdi u Jasnoj Poljanu, ima tome i koja godina, doselio, nije šala, jedan Književnik, sa stanom je eno ondi gori viže Privale. I to je vako, bogami, pravi čojk od svoga zanata, i to sve što ide i što ujiše uz taj njegov fah. Vele da mu knjige čita i Švabo, i Turčin, i Čehoslovak, i Arap, i oni, oni, kako se no viče, jah, Bugar, svi to čitaju, svi to traže, svi to hoće da vide šta je to; eto tako vele, a opet, ako mene pitaš, ja se u oto slabo razumim, nisam se plaho ni raspitivo, ako ima potrebe da se to metne i da se to izvjesti, to more Hadžije Avdo Tenečka, on u oto bolje proviđa. Ne bi ja ni sad o otom izvještavo da nije toga šta ja hoću reć. Hoću da reknem da smo se mi ovdi u Jasnoj poljani zdogovorili da ove godine na teferiču u nas budne i književno večer, da ga uradimo, da napravimo jedan oslonac za pamćenje akobogda, pa da rahat možemo na onaj bolji svijet. Tako.
I, mi smo odma znali kako se to radi. Svaki od nas je to sve imo kad je bio u vojsci, na onoj političko-moralnoj obuci, i svi smo upamtili kako se to radi. Najvažniji je u otoj stvari rukovodilac. Kad se ima rukovodilac ondar to sve iđe ko po loju. Za rukovodioca je određen Hadžija Avdo Tenečka, jerbo se on malo ko razumi u otu književnost; čito je on neke knjige što smo vako uzimali za džamiju i tako to, pa se more rijet da je on š otijem zanatom upoznat. I, on se namah prifatio tog posla da se to uradi nako kako Bog zapovijeda, i svakom je podijelio njegovu odgovornost.
Meni je došla moja odgovornost da o svemu izvijestim Hadžiju Fišeka, pošto on nije dolazio na ovi sastanak; malo je zadnjijeh dana hafifan, konda je nešto hasta, more jest, mere pit, al nešta ga u zemlju zagoni. A on nam je za ovu stvar vrlo važan, jerbo je on već kontaktiro s ovijem našijem Književnikom; ko bolan svjetski čojk, odma on zna kako da insan postupi u situaciji, znade on da svuda po svijetu ima otijeh književnika i da se š njima mora postupat, a nije ko oni mamlaz Hadžija Pipica. Kako je ovi naš dobri Književnik uz njegov česim, on ti je njega namah kontaktiro. E sad bi trebalo da ja njemu prinesem šta smo se mi zdogovorili da bi on njega zovno. Ha sam došo kući, ne budi mi mrsko, ja njega okrenem. Halo, kako je snaho, ko je to, halo, je l to Hadžija, halo, ko je to, i tako ti se mi zdogovorimo. E, kad se i to svršilo, valjo je prić na druge obaveze.
Najprvo se imalo odredit mjesto đe se se održat književno večer i vakat kad će se održat, zašta se je namah izabrala naša divanhana i još je rečeno da književno večer ima bit od akšama do jacije. Ondar se imalo odredit ko će bit vazdžija, ko će to štagod rijet o ovom našem dobrom Književniku. Odlučeno je da to budne Hodža Kurajlić; što se svjehu nas tiče to je budaletina, al ovi naš dobri Književnik begeniše ono njegovo. Ondar se imalo vidjet kućemo s Edom Međedovićem, jerbo je on neše narodno blago, i treba da se i njegov avaz čuje na književnom večeru. Određeno je da će on jednu otpjevat kad nam već svima dotuži, da bi nas malo povratio, da bi nas malo obendžijo, da mi to moremo izdurat čista obraza, jerbo narod uvijek mora gledat šta će pomislit o njemu Književnik, a kamo li rijet. Eh, kad se i to odredilo, imalo se odredit ono najvažnioje, a to su pitanja. Svak živ zna da je za književno večer najvažnije koja će se pitanja postavit Književniku, jerbo se po tome vidi kolka je u naroda pamet. Ako ti pitanja nisu dobra, moreš bit ne znam ti šta, al svi znaju da ti je pamet plitka. Sastavljač pitanja je bio naš rukovodioc Hadžija Avdo Tenečka, a pitci smo imali biti, najprvo ja Hadžija Roćko, ondar Hadžija Fišek, ondar Hadžija Hoki, najzadnji. Jošte je određeno da se ima dobro pripazit kako na književno večer slučajno ne bi došo Mušan Selimov, Boga dragi zna šta bi otom sve nampalo da pita, vego goni vraga da ne bude belaja. Za oto je zadužen Hadžija Kulak. Kad smo tako sve zdogovorili i izorganizovali, moglo se prić na događaj.
Tako ti se dogodilo da smo ove godine na teferiču imali i književno večer. Al nam to ne bi na čast, već na bruku i na sramotu, neponovilo se nikom. Došo ti je nama naš musafir, naš dobri Književnik, malo izranije, otišli mi u džamiju, klanjali, vratili, skupio se svijet, sve van tako. I, počnemo ti mi s književnim večerom. Najprije Hodža Kurajlić rekne ono svoje; mi ga nismo slušali i odmahivali smo glavama, al je Književnik bogami to begeniso i kimo je ko da se sve slaže. Kad u dobar čas završi, govor priuze Književnik i priokrenu priču na otu književnost. Ha je zaustio kadli ti nako budalasto dijete zakmeza. Ovi ko da ga ušutkaju, ama jok, ono u još gori plač udari, suza suzu goni, to se dohavizat ne da. Helem, iznesoše ga malo napolje, ne bi l se ko dovranisalo, a mi opet pripustismo našem dobrom Književniku govor da nam ispriča književnost. Tek što on poče, ja kad Elko Đigal zahrka, od stida u crnu zemlju propadosmo. Nije da hrče, on žaga ko Jukina motorka. Velahavle velakuvete. Znao sam da smo nešta zaboravili, trebalo je odredit da se ni njega ne pušta na književno večer. Al, kasno je vuka ganjat kad ovce nisu na broju. Mi, šta ćemo, mi ti se našem književniku izvinimo, ne budi mu neugodno, što ćemo stvar riješit na svoj način. Pošaljemo Mehmeda Smriku Straljeni da s bunara donese kantu vode, pa mu vodu za vrat izlije Hadžija Fišek, a lično ja Hadžija Roćko ga mršnem napolje. Kad smo se i ovog belaja kutarisali, vidimo da je došo vakat da se malo predahne, te ti zapovidimo Edi Međedoviću, počinji. Namah ti nas Edo Međedović s dvije naše povrati, (Beg Ali-beg po jezeru str'jelj i Jasna Poljano, mali Carigradu), te ti se mi dovranisamo i uzmogosmo jope priokrenut na književnost. Već će i Književnik počet govorit, kadli se ono isto dijete što je kmezalo sad ote, i pravac na binu, svitli našem dobrom Književniku šamarčinu da sve zvoni. Alahumesaliveselim. Mi ostadosmo ukočeni. Ne umijemo ni progovorit. Ja Hadžija Roćko kontam u sebi, ja mahnita dijeta. Ne znam čije je, al Bogami je prolupalo. Sreća da tu bi rukovodilac Hadžija Avdo Tenečka prisebi, te ti on sve prtiokrenu na šalu, ko biva taki je u nas adet kad se hoćemo s nekim našalit. Tako nas on izvuče i mi nastavismo s programom. Nasmija se naš dobri književnik na našu kobajagi šalu, reče da mu je po kontu, pa priokrenu na književnost. Kako on poče tako ti i neki naši omladinci stadoše podrigivat. Nama već prikipilo. Skočismo, al kako mi skočismo tako se i prozor sljuštri a u divanhani se pomoli Mušan Selimov. Amanilahijarabi. Pa đe da nas i ta nedaća dopane. Ne znamo kućemo prije. Jal njemu ne dat da Književniku priđe, jal izgonit podrigivače. Utom u divanhanu bahnu i Hadžija Kulak, najprije lanu koji put, ondar zaprijeti Mušanu Selimovom da će mu otkinut glavui sam dok ga ufati. Kad ga ugleda, Mušan ti ni pet ni šest, podbrusi pete pa hin dade vjetra. Hadžija Kulak udari za njim, a za njima poletje i pola divanhane da vidi šta li će bit. Vidimo mi da je vrag odnio šalu. Vego, daj da se još postave pitanja, da se pokaže kakva je u naroda pamet, pa da se razilazimo, kud koji mili moji. Ovdi smo računali da ne mere bit omaške, zauzesmo svoja mjesta i pričekasmo da Književnik dadne znak. Međutim, ha je Knjiženik dao znak govor priuze oni ahmak Hadžija Pipica i stade postavljat naka bagava pitanja mimo ovijeh našijeh dobrijeh pitanja što nam hin je sastavio rukovodilac Hadžija Avdo Tenečka. Kad sam ja Hadžija Roćko čuo šta on Književnika pita, mal me nije snašlo. Skočim da mu fisnem jenu dobru šljagu, al u tom ti je nekom krmku nampalo da nam u divanhani udune svjetlo, te ti mi u onom mraku jedni druge izgazismo i izdevetasmo, i do kraja obraz izgubismo.
Kad se sve smirilo i kad smo se svi dovranisali, ja sam odlučio da o otoj stvari izvjestim javnost. More bit da će neko rijet da je o otome najbolje šutit, al lično ja Hadžija Roćko drukčije mislim. Najbolje da se stvar na vidjelo iznerse, kako bismo mi nju mogli rastabrit i nad sobom se upitatt, i kako bi se moglo zlu u oči pogledat da nam se to više nikad ne ponovi. Sad kad je izvještaj tu, svak ga treba pročitat, uzet stvar u svoje ruke i nad sobom se upitatt. Kad se tako nad sobom upitamo i dobro utuvimo đe su napravljene grješke, nema sile da se nama više ista stvar ponovi. Eto zbog tog je moje mišljenje drukčije, i zbog tog sam ja o svemu izvjestio javnost. Još jednom ću vas napomenut na riječi Hadžije Kazafer-efendije, alamurahmetelje, najvažnije je da se insan nad sobom upita. Za ovi put toliko.
U snazi kuvet,
u nafaki bereket,
mrtvim Džennet.
