Zahvaljujući ljubaznosti službenika Ministarstva vanjskih poslova Savezne republike Njemačke, redakcija časopisa SIC došla je u posjed dijela prvog poglavlja izvorne verzije romana „Na Drini ćuprija“, koju je zaplijenio Gestapo u Beogradu 1943. a koja je sačuvana u arhivima Ministarstva.

Ovaj dokument od izvanredne važnosti, dokazuje da je početna zamisao Ive Andrića bila da pošteno prikaže dešavanja u vezi sa izgradnjom Mosta Mehmed-paše Sokolovića, te da je kasnija verzija, koja je objavljena 1945. godine, doživjela radikalne izmjene, koje su roman pretvorile u pamflet protiv Bošnjaka i turske vladavine u Bosni.

Nije sigurno da li je autor dobrovoljno napravio kasnije izmjene, ili su iste urađene pod pritiskom OZNA-e, ali u svakom slučaju snosi odgovornost što nije ostao svojoj početnoj zamisli. S obzirom da su decenijama bošnjačka djeca, na časovima lektire na kojima se izučava ovaj roman, prinuđena da se stide „svoje prošlosti“, te da inicijative, kojima je traženo da se „Na Drini ćuprija“ izbaci iz lektire, nisu urodile plodom, redakcija SIC-a objavljuje ovaj dokument, zahtijevajući od institucija da se isti uvrsti u lektiru za osnovne i srednje škole, kako bi osim laži i istina dobila priliku da progovori.

Faksimil dijela izvorne verzije romana “Na Drini ćuprija”

Piše: Ivo Andrić

(S ćirilice preveo: Haris Imamović)

Tog novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa pratnjom, vraća se za Carigrad, pošto je po selima istočne Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece, koja su, za razliku od muslimanske, imala privilegiju da se školuju u Carigradu o trošku vlasti.

Već je šesta godina prošla od poslednjeg konkursa, zato su mnogi hrišćanski roditelji konkurirali, nadajući se da će upravo njihovo dete biti primljeno; stručna komisija, kojom je predsedavao janjičarski aga odabrala je, na kraju, izvestan broj zdrave, bistre i naočite muške dece između desete i petnaeste godine. Konkurirali su samo oni roditelji i deca, koji su to sami hteli, kako je to još propisala Ahdnama sultana sultana Mehmeda Fatiha, koja je garantovala slobode svih građanima Osmanskog carstva, bez obzira na veroispovest. Zato je aga bio iznenađen, kad je primetio da se neka deca pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, da su odeveni u dronjke i nečisti ili da su friško osakaćeni, tako što im je odsečen po jedan prst na ruci.

Izabrani dečaci radosno su uskakali u pletene sepete, na konjima. Svaki dečak je u ruci imao mali zavežljaj ili makar kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i radosna lica novopečenih stipendista. Neki su razdragano gledali, preko konjskih sapi, što je moguće dalje od rodnog kraja, neki su jeli i plakali od sreće, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.

Na izvesnom otstojanju od poslednjih konja u ovom karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rođaci ove dece, koja će za razliku od njih da budu obrazovana i da, umesto da prožive celi životni vek kao primitivni poljodelci ili čobani, dobiju šansu da postanu ugledni naučnici, privrednici ili veziri. Znajući to, majke, babe i sestre, koje su pratile povorku, zahvaljivale su se sultanu i janjičarskom agi, urlajući od sreće kao raspamećene. Neke su pokušavale da razgovetno dozovu svog dečaka da mu daju još nešto od sebe koliko može da stane u dve-tri reči, neku poslednju preporuku ili opomenu pred put.

– Rade, sine, nemoj bježat s časova!

– Ilija! Ilija! Pamet u glavu, nemoj da ne bi radio zadaću!

Tog novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta, suvih očiju je gledao oko sebe jedan crnomanjast dečak od desetak godina, iz visokog sela Sokolovića. Ozeblom i pocrvenelom rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Šta bi se desilo da je ostao da živi tu, ceo svoj život, koliko bi bio nesrećan? Razmišljao je često, kasnije, kao zreo čovek, o tome.

Kao fizičku nelagodnost negde u sebi, dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.

Šta je bilo dalje od toga dečaka, stipendiste u sepetu, to kazuju sve istorije na svim jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas. Vremenom je on postao Mehmed-paša Sokoli, najmoćniji čovek u Osmanskom carstvu, doživevši i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljavaju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Zaboravio je bednu i zaostalu domaju, ali u njemu je ostala ona nelagodnost, koja ga je dovela ka misli da zbriše onu skelu na dalekoj Drini, time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima.

Mehmed-paša Sokolović, stipendista Porte

U proleće one godine kad je pala vezirova odluka o gradnji, stigli su u kasabu njegovi ljudi sa pratnjom da pripreme sve što treba za građenje mosta. Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim spravama i šatorima. Sve je to izazivalo radost i entuzijazam u maloj varošici i po okolnim selima. Neovisno od veroispovesti, narod se rado odazivao na radne akcije; argatovao je dobrovoljno, vođen svešću da će razvoj mostovne infrastrukture biti od opće koristi, a posebno za njih same, koji tu žive. Spokojno su podnosili sav krš i nemir, napor i trošak, zamišljajući celo vreme tvrd i skupocen most preko reke.

I sve je dobro išlo, dok neki Radisav sa Uništa, malog sela odmah tu iznad kasabe, čovek koji se vodio samo ličnim interesom, umjesto da misli na opće dobro, nije pobunio manju grupu đikana.

– Pa hajde da rušimo, krv ga pojela, dok on nije pojeo nas – govorili su, dajući oduška svojim krvožednim i rušiteljskim nagonima.

Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre među radnicima pa zatim i po kasabi da se vila brodarica umešala u posao na ćupriji, da ruši i razvaljuje prekonoć što se za dan sagradi, i da od gradnje neće moći ništa biti. U isto vreme počele su zaista da se javljaju neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i samim zidarskim radovima.

I tako je bilo, sve dok sejmeni ne uhvatiše Radisava s Uništa. Izvedoše ga pred Abidagu, upravitelja gradnje i tada najmoćniju osobu u kasabi. Abidaga je stajao pred vezanim seljakom od koga je bio mnogo viši. Bio je miran i zamišljen. Svi su čekali na njegovu reč, a on je mislio kako je tužna sudbina tog seljaka, koji kao živinče, nije u mogućnosti da misli dugoročno, da misli na opće dobro, već se predaje trenutačnim nagonima, pa se sažali na njega. Pojata se ispunila sejmenima, napolju su se čuli glasovi razbuđenih nadzornika i radnika. Abidaga, koji nije govorio bosanskim jezikom, postavljao je pitanja preko Plevljaka, starešine sejmena.

Radisav je najprije tvrdio da su se on i još jedan mladić rešili da beže i da su zato spremili mali splav i krenuli niz reku. Kad su mu pokazali svu besmislenost njegovog tvrđenja, jer se po mračnoj noći ne može ploviti niz nemirnu reku, punu virova, stena i sprudova, i jer se oni koji hoće da beže ne penju na skele i ne ruše rad, on je zaćutao i samo je nabusito rekao:

– Pa, u vašim je rukama sve, radite šta znate.

Plevljak, doskorašnji Srbin, koji je iz pragmatičnih razloga prihvatio islam, a ne iskreno, predložio je Abidagi da sejmeni užare verige u razgoreloj vatri, pa da ih Merdžan Ciganin, pomoću dugačkih klešta, stavi drskom razbojniku na razgolićene grudi, sve dok ne prizna ko su mu bili saučesnici, ali Abidaga, pun sabura i merhameta, odbi taj barbarski predlog.

– Dede, kazuj nam istinu. Kazuj ko je bio s tobom – reče Abidaga.

– Zvao se Jovan, a ja mu ne znam ni kuću ni selo – reče seljak.

Razbešnjen odgovorom, Plevljak dade oduška svojoj srpskoj mašti, pa predloži Abidagi da kovač Merdžan klekne pored Radisava i kleštima mu počne otkidati nokte sa bosih nogu. Plevljak je već zamišljao kako seljak stisntih zuba ćuti, dok čudna drhtavica, koja mu i onakom vezanom trese telo sve do pasa, odaje da je bol velik i neobičan – ali Abidaga ponovo odbi gnusni predlog, pozivajući se na Fatihovu ahdnamu, koja je, uzgred budi kazano, preteča Evropske povelje o ljudskim pravima.

– Kazuj, ko te nagovorio? – reče Abidaga seljaku.

– Ama, ko će me nagovoriti? Šejtan!

– Šejtan?

– Šejtan, jakako, onaj koji je i vas nagovorio da zidate ćupriju.

– Estagfirulah – reče Abidaga.

Videći da mu je šejtan uzeo pamet, Abidaga mirnim glasom, punim sabura, naredi da mu ne pišu prekršajnu prijavu; umesto toga reče Plevljaku da upute poludelog Radisava kakvom iscelitelju duševne boli, čime sejmenski starešina ne bi zadovoljan, ali povinova se naređenju.

Bob Dylan, nobelovac

Kad su sejmeni predali buntovnika popu Vasiliju, ovaj beše nezadovoljan, jer je taj Abidagin postupak, koji je zračio hilmom, narušavao predstavu koju je pravoslavno svećenstvo širilo o prirodi osmanske vlasti – da je ona barbarska. Uznemiren zbog Abidaginog tolerantnog postupka, pop Vasilije je neko vreme razmišljao šta da uradi, kako bi u očima srpskog življa ocrnio pravednu tursku vlast, a kako mu je, kao i kod većine pravoslavnog svećenstva, uglavnom na pameti bila što jača penetracija muškog anusa, dođe na jednu ideju.

Dade da se pozovu Cigani, objasni im šta da urade, predade im seljaka, isplati im deset groša odmah i obeća još deset kad svrše posao. Cigani odvedoše Radisava, kojem su konopcem svezali usta tako da nije mogao govoriti; odvedoše ga do mesta gde počinju zemljani radovi na obali, ali ne prođe dugo, a dojaha Plevljak sa sejmenima i upita ih šta rade.

– Abidaga se predomislio i naredio nam uradimo sa razbojnikom ono što si ti predložio, da ga nabijemo na kolac – reče Merdžan.

Plevljak se najpre uznemiri, jer se ne uspe setiti da je to predložio, ali sama ideja mu se toliko svidela da je ubrzo prihvati kao svoju, pa ponosito upita Cigane treba li im kakva pomoć. Oni rekoše da bi sejmeni mogli pomoći u čuvanju seljaka, koji se trgao i pokušavajući da dođe do reči ovlažio debeli konopac u ustima.

Plevljak sjaha i nekim svečanim i preteranim pokretom predade uzdu momku, a on se sa ostalim izgubi na strmom, raskaljanom putu koji se spušta ka vodi. Malo zatim svet je mogao da ih vidi kako se pojavljuju istim redom na skelama i kako se penju sporo i oprezno. Na uskim prolazima od greda i dasaka sejmeni su potpuno okružili i stisli među sobom Radisava, da im ne bi skočio u reku. Tako su se provlačili polako i peli sve više dok ne dođoše do kraja. Tu je nad vodom bio popođen prostor u veličini jedne osrednje sobe. Na tom prostoru se, kao na uzdignutoj pozornici, smestiše Radisav, Plevljak i trojica Cigana, ostali sejmeni ostadoše rastureni naokolo po skelama.

Narod, koji se skupio na zaravanku, pomerao se i premeštao. Stotinjak koraka ga deli od onih dasaka, tako da vidi svakog čoveka i svaki pokret, ali ne može da čuje reči ni razabere pojedinosti. Narod i radnici sa leve obale udaljeni su tri puta toliko od prizora i još se više vrplje i naprežu da što bolje čuju i vide.

Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Ne govoreći više ništa, leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge, baš onako kako je pop Vasilije naredio.

Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. Taj dio Merdžanovog posla bio je, srećom, nevidljiv za većinu gledalac, a neki bi to nazvali nesrećom, kao pop koji je to sve i smislio. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda noženo, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske.

Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim i dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako đikan udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome.

Posle svakog drugog udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nadnjega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažniji živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao.

Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obali, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama, samo se popu Vasiliju zarilo od zadovoljstva, dok mu se najmanje hrišćanski dio tela ukrutio, napravivši od potpojasnog dela mantije šatorčić.

Ćuprija na Drini: “Ogledalce, ogledalce…”

U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče, najpre oskudno, pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta, nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća.

Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića đikan više nije mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska.

Na obe obale prođe žagor i talasanje kroz svetinu. Neki oboriše pogled, a neki krenuše kući brzo, ne okrećući glave. Većina je nemo gledala taj ljudski lik, isturen u prostor. Cigani sakupiše svoj alat i svi se, zajedno sa Plevljakom i sejmenima, zaputiše preko skela na obalu. Narod ustuknu pred njima i stade da se razilazi. Samo su dečaci sa visokog kamenja i golih drveta očekivali još nešto i, ne znajući kad je kraj ni šta je dosta, čekali šta će dalje biti sa čudnim čovekom koji lebdi nad vodom kao da je u skoku zastao.

Plevljak je došao do Abidage i javio da je sve tačno i dobro izvršeno i da ima izgleda da će osuđenik živeti još neko vreme, jer mu unutrica nije povređena. Abidagu se najpre iznenađeno zapitao šta je „tačno i dobro“ izvršeno, zatim se uznemirio kad je Plevljak spomenuo iznutricu. A kad mu je Plevljak, odgovarajući na pitanja, objasnio šta se zapravo desilo, Abidaga je pustio jednu tihu suzu i proučio fatihu, ne verujući šta se desilo. Plevljak, čim je shvatio da su ga Cigani, obmanuli, zatraži od Abidage dopuštenje da ih, kao i njihovog nalogodavca, nabije na kolac ili makar da im odseče uši.

S obzirom da nije bio u skladu sa Ahdnamom sultana Fatiha i generalno merhametnom prirodom turske vladavine u Bosni, Abidaga je odsečno odbi taj predlog, što je, kako će vreme pokazati, bila greška, jer je hrišćanski živalj, sklon mitološkim izvrtanjima historijskih činjenica još od Kosovskog boja, vremenom poverovao u gnusnu, hiljadu puta izguslanu laž da su tolerantne turske vlasti, koje su donele kult vode u Bosnu i mnoge druge civilizirane običaje, vršile takvo ili slično telesno kažnjavanje.