Odmah da kažem: ne podnosim nacionaliste, ali sam prinuđen da budem višestruko obazriv, ne zato što je tema osetljiva, već stoga što mi se čini da se razgovor o nacionalizmu pretvara u politicku galamu. Oni koji prete nacionalistima postižu obrnut efekt, jer je svako zastrašivanje samo privremeno, a ti isti ljudi, kad skinu javnu obrazinu, najčešće su ispod kože i sami nacionalisti. Ja im ne verujem ni kad govore tačno. Oni često umeju da osuđuju stvari za koje su intimno, i u srcu. Politička birokratija ne vidi nacionalizam zato što postoji, već da bi ga ona progonila. Za njih je to poziv na hajku, za mene pak poziv na uzdržanost i razum.
Nisam sociolog i ne istražujem korene nacionalizma, promatram stvari iz mog kuta, svestan da su protivurečne, ponekad i nepredvidive kao i naše unutarnje pobude; svestan da se može lako zastraniti, ali i uveren da se uvek može ovladati svojim postupcima, ne biti čangrizalo i ne služiti se otrovnim jezikom. Stoga je neophodna mera stvari i oprez u procenama.
Ima jedno dosadno pitanje koje ste verovatno i sami nekad postavili: šta si po nacionalnosti? To pitanje podjednako postavljaju pametni i budale. Mene zamara. Ali srećom nikad nisam bio prinuđen da odgovaram. Valjda ne mislite da to nisam u stanju učiniti, samo ne vidim vrednost tog odgovora. Nacionalisti mi zameraju i to mi uzimaju kao defekt, a antinacionalisti, koji inače ta pitanja svakodnevno postavljaju i na njih odgovaraju, drže da bi me mogli pridobiti u njihove borbene redove. Mene čudi kako im ne dosadi da jedno te isto pitanje, bez neke važnosti za duhovni i moralni integritet, beskrajno ponavljaju. Nacionalni mračnjaci obično guraju čoveka u borbene antinacionaliste, a ovi opet, kako su galamdžije i ratoborni, guraju ga među nacionaliste. Pa dobro, ima li u nama ičega što bi se tom konfliktu suprotstavilo!
Znajući da sam nacionalno uzdržan, prijatelj me pitao kako bih se postavio prema onome ko psuje naciju kojoj pripadam. Sve dok je to psovka pojedinačne barabe u meni se ne bi bunilo nacionalno biće, niti bi takav prostak mogao dirnuti u moj nacionalni ponos. Tada ja shvaćam plitkoću i niskost te osobe, imam potrebu da branim ne naciju ni vlastiti ponos, već dotičnu bitangu i to od nje same, od duhovne bede i učmalosti, od mržnje i kukavičluka. Kad hulja nije u stanju da se suprotstavi pojedincu, tiraninu, određenoj politici, onda svoj gnev sručuje na dve apstrakcije, Boga i Narod, te »tvorevine bez lica«. Ali kad se pojedinačne mržnje uliju u pokret, onda je to agresivna činjenica. A tada se znaju dužnosti.
Tačno je da je čovek osetljiv kad je u pitanju njegova nacija. Kad bi tako bio osetljiv i prema naciji drugog, onda bi se moglo govoriti o onome što Berđajev naziva univerzalizam koji je »afirmacija bogatstva u nacionalnom životu«. Ali čovek nije dobar. A da bi to bio mora da daje!
Moj prijatelj jednako očekuje od mene da se ozbiljnije postavim i zabrinem ako pomenuta hulja potegne nož samo zato što sam Srbin ili Hrvat ili Jevrejin! Ali moj prijatelj je demagog, a demagozi se uvek pozivaju na nož i prošlost. To je nedostatak argumenata, odsustvo volje da se stvari preispitaju i uvek iznova promatraju i objašnjavaju.
Što se tiče hulje, prijatelju, ona će gađati bodežom u srce druge nacije tek onda kad joj narede, jer hulja nema oslonca u sebi. A bodež je prisutan u prirodi i on stoji nezavisno od našeg držanja, njega pokreću spoljne sile. »Dovoljna je nagla promena uslova i čovecanstvo se vraća na stanje prvobitne divljine« (Č. Miloš).
Da li su me zabolele (ili zaprepastile) mnoge uvrede koje sam doživeo sedamdesetih godina, u vreme pojačanog nacionalizma naše srbo-hrvatske varijante. Tih godina sam podjednako boravio u Beogradu i Zagrebu. Bahatost jednih i drugih zagorčavala mi je život. Oni su bili ljudi koji se upliću u povest, a ja na margini zbivanja i kučkin sin koji se ne izjašnjava. Na obe strane sumnjičili su me moji znanci, pa čak i prijatelji koji su se preko noći izmenili. Mnoge ljude sam žalio jer su postali »lažno zaposleni duhovi« i nisu znali da je jedno angažovan, a drugo regrutovan čovek. Napuštajući svoje ja, oni su se brižno posvetili svojem mi! Izgledahu srećni u okrilju svog naroda i na sisi svoje matere nacije, srećni što su mogli svoju psihičku energiju staviti u službu, a osecaj vlastite čamotinje zameniti grupnim transom.
Posednuti svojom nacijom oni su se mirne savesti pozivali na aveti prošlosti. Od tih prizivanja meni se ledila krv u žilama, a oni su, gledajući me bledog, uživali. Tih godina sam se osećao kao čovek pod optužnicom, ali sam bio strpljiv i znao da se »erupcija mržnje« jednom mora posramiti. Sumnjičenja i uvrede bejahu samo novi prilozi mom razočarenju. A to što nacionalisti nisu imali poverenja u mene, moglo mi je samo goditi. Kod njih se poverenje stiče ne toliko u ljubavi prema svojoj naciji koliko u mržnji prema drugoj.
Kako se nacionalizam odmah usmerava protiv nečeg, onda je u prvom redu usmeren protiv onih koji nisu nacionalisti. Tih godina promatrao sam mnoge poznanike i njihove prijatelje, među njima i pisce, valjane ili ne o tome sada nije reč, ali i obrtnike, filmadžije, posrednike, trgovce, funkcionere, dakako, jedan »srednji sloj«, i bio sam šokiran njihovim naglim promenama. Oni do juče jednostavni ljudi, mahom blagi u ophođenju i dobri, postajahu oholi i agresivni, netolerantni, mračni, razbarušeni od preuvelicavanja istorijskih poteza svoje nacije. U njih se na duševnom planu razvijaše podanička psihologija.
Pred autoritetima nacionalista se ponaša kao kurva, »žrtvuje vlastitu ličnost i mazohistički se podvrgava višoj vlasti osecajući se srećnim što može ispunjavati njene zapovesti« (Lj. Tadić). Bio sam sve dok kako nacionalizam od lažova stvara autoritete, od nikogovica idole. Prijatelju, budući da smo obojica poklonici literature Česlava Miloša, navešću jedan njegov citat: »Ja sam se prema nacionalistima odnosio s odvratnošću; smatrao sam ih štetnim glupacima koji drekom i buđenjem međusobne mržnje u raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe obaveze da misle.«
(Tekst je objavljen 18. avgusta 1989. u Našim danima.)
Uvijek ćemo imati mitova za razaranje
