Intervju sa Sašom Ilićem, pripovjedačem, romansijerom i članom redakcije Betona

Razgovarao: Edin Salčinović

Sic!: Ovaj razgovor o literaturi počnimo komentarom aktuelne situacije u kojoj je književnost. zatečena. Govoreći o učinku literature Danilo Kiš je ustvrdio da totalitarne ideologije literaturu žele svesti na jednu dimenziju, njeno značenje usmjeriti u jednom pravcu i tim usmjeravanjem učiniti je dijelom propagande. Kakva je vrijednost njegove tvrdnje danas kada je literatura zatočena među sablastima otvorenog tržišta, vrijednosna mjerila brzo pomjerljiva, a hiperprodukcija informacija direktno proporcionalna infinitezimalnom intervalu vremena? I kako biste okarakterisali vašu prozu u kontekstu globalne književne situacije?

Ilić: Rekao bih da je Kiš izrekao večnu istinu kada je odnos literature i društvenih projekata u pitanju. Taj odnos se i pored enormnog ubrzanja informacija do danas nije promenio. Oduvek se radilo na tome da literatura postane (bezopasna) zabava za plažu, za salonsko odmaranje od svakodnevice ili u krajnjem slučaju, za katedarsku demonstraciju interpretativne moći. Ideološki predznaci su se drastično promenili, kao i procesi proizvodnje značenja, međutim ostala je obaveza njihove dekonstrukcije, koja je između ostalog i na literaturi. Dakle, literatura može biti svedena na jednu dimenziju ukoliko sama pristane na to. Ali to bi značilo i odustajanje od književnosti kao takve. U suprotnom, pred njom je težak put pronalaženja načina da se dosegne društvena bitnost. Mislim da je situacija na tlu bivše Jugoslavije više nego paradigmatična kada je u pitanju pozicija literature danas i ovde. Budući da su gotovo svi kritički potencijali slomljeni tokom ratova, te da je kulturna infrastruktura potpuno devastirana, tržišna priča je uletela kao jedino merilo književne proizvodnje. Reklo bi se da je književnost svedena na zabavu za jedno leto. Knjige se objavljuju, nagrade se dele, rubrike za kulturu prepune su reklama. Nacionalističko pismo iz ranijih decenija dobilo je nove tržišne momente, kada je Srbija u pitanju imamo odličan primer tranzicije Ljiljane Habjanović Đurović, hitmejkerke iz devedesetih koja danas piše tržišno veoma isplativi religiozni šund. Grupa P70, koju je instaliralo memorandumsko jezgro SANU, važi za najvažniji književni događaj na tržištu ideja i knjiga. Bivši postmodernisti postali su saradnici nacional-socijalističkog Pečata. Državne izdavačke kuće štampaju Ćosića, Koljevića, Bećkovića. O sudbini izdavačke kuće Prosveta odlučuju pomenuti akademici. I sve je to zamaskirano tržišnom pričom. Književnost mora pružiti otpor iako je u takvom kontekstu prilično teško to učiniti, jer nema ravnopravne utakmice. S jedne strane je tzv. tržište koje je inkorporiralo nacionalističku ideološku matricu dok je s druge strane autsajderstvo, ali i polje subverzivnih praksi kao i mogućnost osvajanja slobode. Ukoliko literatura danas nema tog libertinskog duha, ona i ne postoji kao takva, bilo da se radi o situaciji u našem regionu, Evropi ili Americi.

Sic!: Vaš roman-prvijenac, Berlinsko okno, na sjajan način odgovara izazovima prezentne svakodnevnice. Ipak, bitna narativna linija u romanu je govor o prošlosti. Koliko i na koji način je prošlost prisutna u sadašnjost, i koliko je šutnja o prošlosti pogubna? Sem toga, koliko je literatura dobar modus da se posumnja ili čak razori službena slika prošlosti?

Ilić: Prošlost nikada ne prestaje i nikada se ne dovršava njen uticaj na sadašnjost. Prošlosti niko nije oslobođen, kako bi to rekao Helmut Dubiel, a način na koji mi danas raspolažemo prošlošću utiče na našu svakodnevicu, a samim tim i na budućnost. Smatram da je dijalog o nedavnoj prošlosti izuzetno važan za region u kome živimo a koji se u javnom diskursu najčešće markira kao ex-YU. To što se nešto imenuje kao bivša zemlja već unosi priličan stepen neuređenosti u shvatanje prošlosti teritorije, ljudi koji su tu živeli i čiji su životu u međuvremenu postali bivši. Politika zemalja u regionu danas ide putem evropskih integracija, i posle dve hiljadite gotovo da i nije bilo vremena da se o prošlosti progovori u parlamentu. Kada je Srbija u pitanju, jedini takav slučaj je nedavno donošenje Rezolucije o Sreberenici, koje je bilo patetično i teatralno sa obaveznim zahtevom da se potom donese i rezolucija kojom bi se osudili i zločini nad Srbima. Bilo je simptomatično tabuisanje reči „genocid“ dok su radikali kao jedini istrajni predsatvnici „srebreničkog projekta“ ponudili zaista zastrašujuće interpretacije prošlosti. Uglavnom, moglo se videti koliko je taj jednodnevni razgovor o prošlosti bio žučan, nategnut i bitan. Ukoliko se za deset godina od pada Miloševića do danas odvojio ceo jedan skupštinski dan za debatu o prošlosti, to dosta može da nam govori dubini njenog potiskivanja. Ali, negde se o prošlosti mora govoriti. Neko se njome mora baviti. Dakako, time se uveliko bave armije desničarskih akademaca, nacionalističkih nevladinih organizacija koje pokušavaju da nam objasne šta se dogodilo u Srebrenici, Omarskoj, Suvoj Reci. Postavlja se pitanje zbog čega samo oni imaju monopol na bavljenje prošlošću. Da li se samo njih tiče ta prošlost? Ne, ona se tiče svih nas. Ona se tiče i literature koja može da postavi neka pitanja o njoj, zapravo o društvu koje tom prošlošću raspolaže. Dakle, o načinu na koji se ta prošlost vidi. Naravno, za tako nešto je potrebno pronaći jezik kojim bi se takve stvari opisale, jer jezici kojima se danas služimo nastali su kao derivati ratnih razaranja. Postavlja se pitanje kako govoriti o Srebrenici a da to ne bude jezik Ratka Mladića koji se poziva na epiku dok izdaje komandu „pravac Potočari!“ Kada u prolazu resemantizuje table na ulicama Srebrenice. Progovoriti drugačijim jezikom je posao literature.

Sic!: U tradiciji istočnoevropske i centralnoevropske literature imigrantsko/emigrantsko pismo figurira kao jedna od temeljnih literarnih linija. Koliko se vaš roman i vi kao autor priključujete toj tradiciji, a kolika je zapravo diskrepancija u prikazivanju emigranata u odnosu na zadatost takve literature?

Ilić: Nisam nameravao da eksploatišem emigrantsku priču u Berlinskom oknu. To je došlo kao posledica praćenja sudbina preživelih iz jugoslovenskih ratova. Nameravao sam pre svega da pišem o ljudima u mračnim vremenina. O onim pojedincima koji su drugačije gledali na stvari, i da vidim kakve su bile njihove sudbine u mirnodopskim uslovima, dakle nakon ratova. Berlin je pritom počeo da funkcioniše kao urbani rezervoar takvih sudbina. Otuda i prepoznavanje emigrantskog pisma u romanu, mada ono sa osnovnom intencijom te knjige nema mnogo veze. Niti sam ja kao autor bio u emigrantskoj poziciji niti su moji noseći likovi odgovorili pozitivno na zahteve takve literature. Mene je interesovalo sećanje na Jugoslaviju a to je zapravo glavno težište Okna.

Sic!: Ne mogu se oteti utisku da ste u Berlinskom oknu briljantnom kompozicijom romana sintetizirali cjelokupnu baštinu antitotalitarnog i antiratnog pisma. (Pseudo)Faktografski narativni postupak izveden kroz iskaze svjedočenja, ali i stiliziranjem mnogobrojnih mnemoničkih predmeta ( fotografije, pisma, dekorativne figurice, izložba zaboravljenih stvari, etc,…) koji pokreću proces sjećanja, evociraju logorološke pripovijesti? Koliko je za savremeno „kontrapismo“ bitno naslijeđe logorologije i gdje je njegovo mjesto u svjetskoj književnoj tradiciji?

Ilić: Povest o logorima, kako onim Hitlerovim, tako i onim staljinskim – što bi rekao Kiš – tokom dvadesetog veka predstavlja najvažniju temu literature. Tu temu, dakako, nije nimalo lako obraditi književno. Radi se o ograničenim mestima na rubovima poredaka, u kojima se vrši isključenje golog života, kao što to primećuje Agamben. Takva mesta zahtevaju posebnu invenciju kada je umetnost u pitanju. Možda je čak u književnosti to lakše napraviti nego na filmu. Zbog čega je, recimo, film Shoah Claudea Lanzmanna tako redak slučaj uspelog filma o Holokaustu? Ili Spiegelmann u stripu? Zbog snage invencije koju su oni kao autori pokazali u obradi teme. Danas postjugoslovenska literatura pokušava da obradi protekli traumatični period. Koliko se to uspešno čini, još ćemo videti. Za sada mogu da kažem da na toj sceni prepoznajem neke izvanredne knjige, bilo da je reč o prozi ili poeziji. Čini mi se da film zaostaje za literaturom jer još uvek ne uspeva da se oslobodi starih matrica. U suštini, mene samo takve knjige i interesuju, koje ne odustaju od odgovornosti ali ni od literarnosti. Koje se opiru svođenju na jednu dimenziju.

Sic!: Glavnog junaka, kao i likove sa kojima stupa u narativni odnos, karakterizira identitarna dislociranost. Ja bih rekao da su i Ana Dajdić, Andrej Jabolkov, Adela i Dina Hodžić, Viktor Greber, Drago Janić nepripadajući, bezdomnici, autsajderi. Kakav je odnos vas kao pisca prema nepripadanju, bezdomništvu, i smatrate li ih bitnim za perspektivu jednog pisca?

Ilić: Smatram ih od presudne važnosti. Ne pripadati nikome već znači misliti slobodno. Bezdomništvo je druga velika tema moderne literature, ali ne samo bezdomništvo u smislu fizičke dislociranosti. Ukoliko se bavite literaturom, vi ste već osuđeni na to da ne budete prihvaćeni. Literarne zajednice danas više nego ikada operišu na način isključivanja i uključivanja, naročito u malim nacionalnim državama kakve su danas na Balkanu. Za slobodno mišljenje potrebna je transnacionalna odstupnica, da ne kažem kosmopolitstvo duha. Zato je neophodna književna internacionala u regionu, jer ona nacionalistička odavno postoji, jer ona mafijaška odavno postoji i preliva se slobodno preko granica, ide za svojim poslovima, cigaretama, narkoticima i leševima. Ušančene u svoje vilajete, književne zajednice bivše Jugoslavije danas slave svoje izobilje. A kada bi se nekim ozbiljnim merilima sve to prevrednovalo, shvatilo bi se da je reč o ekstremnom kulturnom siromaštvu.

Sic!: U romanu ste također tematizirali pitanje granice? Koliko je problem granice bitan u savremenoj literaturi i kakva je uopće njena uloga u općoj ideološkoj konstelaciji?

Ilić: Bitan je problem prelaska preko granice. U svakom smislu. Bilo da je reč o azilantima koji na splavovima dolaze do italijanske obale, imigrantima koji u Beču pokušavaju da prežive, Bošnjacima koji pokušavaju da u Srbiji žive kao ljudi, Kosovarima koji nastoje da dođu u Beograd na festival Krokodil pa ih onda vrate sa granice jer su iz Nemačke došli preko Kosova. Granice se neprestano postavljaju i pomeraju. Isti je slučaj i sa granicom građanske pa i autorske hrabrosti koja se nalazi u nama. Ukoliko je pomeramo naviše, imamo više šanse da pređemo sve ostale, u suprotnom gubimo sve i ostajemo zauvek neslobodni.

Sic!: Znam da ste aktivno uključeni u dešavanja i procese recentne književne scene. Kakva su vaša iskustva u tom poslu i kakvi su uvjeti za rad? Također, šta mislite o formiranju jedinstvenog regionalnog književnog tržišta i kakve su prepreke njegovom formiranju?

Ilić: Pripadam maloj grupi autora okupljenoj oko podlistka Beton. Reč je o licima izopštenim iz srpske književne scene, ako ne računamo festival Na pola puta, koji je sam po sebi jedna vrsta exteritoriuma. Uslovi za rad su vanredno loši, ljudski resursi se nemilice troše bez nade da će se uložena energija ikada vratiti. Ne mislim da sam učestvovao u bilo kakvim književnim procesima u Srbiji proteklih godina. Beton i sve što mi kao grupa radimo stavljan je izvan svih fokusa javnosti. Jednom rečju, naš rad nikome nije potreban. Nemamo nikakvu podršku tzv. građanske intelektualne elite, osim časnih izuzetaka. Nikakvu podršku spolja. Živimo na rubu egzistencije. Ukoliko ne bude došlo do regionalnog kruženja ideja i tekstova, smatram da Beton više neće moći da postoji u uslovima ludničke izolovanosti kojom je počašćen u Srbiji.