(odlomak iz romana ”Čaplinova stopala”)

Mala prodavnica je živi muzej sećanja na neproživljene živote. U njoj nisu pohranjeni eksponati koji sećaju na stvaran život, koji osvetljavaju pogled na minulu epohu pobuđujući nostalgične uzdahe, trenutke lucidne zbilje kada kažemo sebi “Svestan sam da je ovo bila zbilja”, već predmeti koji simuliraju bajkovitu priču o boljoj prošlosti što se magijskim moćima proteže do sadašnjosti i čini je prihvatljivom. Vera u kontinuitet sopstvenog identiteta nešto je za šta smo svi spremni da platimo.

Mala prodavnica je prostor ušuškan između biblioteke i stepenica koje vode na prvi sprat. Omeđena je zidovima samo sa tri strane, dok je ka hodniku i trpezariji potpuno otvorena, što bi trebalo da sugeriše njeno gostoprimstvo. Sve u njoj je toliko zgusnuto, pa se neko ko se ovde nađe po prvi put obavezno zapita kako je moguće da toliko predmeta može da stane u ovoliko malo kvadrata. Zidovi su od poda do plafona prekriveni čvrstim, debelim policama koje se neće saviti ni pod pritiskom mnogo težih sećanja nego što su ova na njima. Tu su marke koje se i dalje proizvode: sokovi Fruktal, čarape Udarnik, Kiki bombone, kozmetička linija Brion, osvežavajući napitak Kokta, slatkiš Cipiripi, Jagodinsko pivo, ali i one sa čijom je proizvodnjom odavno prekinuto, koje su odavno umrle.

Šta je smrt?

Ona se čak ne može ni nazvati događajem.

Vaskrsenje je vest, blagodat, čin vredan pomena, božanska intervencija koja menja sve, koja izvodi čovečanstvo iz života u smrti u život u životu, iz života u zapisanom zakonu u predavanje imanentnom zakonu ljubavi.

Mališa, trgovac u svojim tridesetim, energični preduzimač, uvek u skupoj trenerci i patikama, u odeći kakvu je sanjao da nosi još kao siromašni srednjoškolac, to sve dobro zna. To jest, on to više intuitivno spoznaje nego što zna. Zato se i potrudio da vaskrsne marke koje su davno stradale na vetrometini surovog tržišta umerene, kontrolisane slobode. Tako je, na primer, na internetu pronašao dizajn pakovanja starih čokolada koje su se zvale Samo ti, a koje su nestale sa rafova pre više od dve decenije, odštampao ga na tankom plastificiranom paus papiru i u njega uvio table Milke pred istekom roka. To mu se svakako isplatilo, jer drugačije ne bi uspeo da ih proda. Ovako je mogao da podigne cenu i za trećinu, jer, svi smo spremni da platimo. Slične stvari radio je i sa sapunima, keksom, flašama alkoholnih pića, biberom i solju. Ljudi kojima je dvadesetprvi vek bio tuđ, rado su se vraćali u svoje, nepostojeće stoleće, i tamo, s predumišljajem se odrekavši sadašnjosti, uživali u plodovima lažne prošlosti, u slici bombone, u priči o keksu. Govorili su “Ovaj ukus je neponovljiv. Ovaj miris je jedinstven. Tako nešto se više ne pravi.”, iako tog mirisa i tog ukusa uistinu nije bilo.

Mala prodavnica je srce Novog života, mesto susreta, neobaveznih razgovora, razmene neproverenih informacija i sumnjivih dobara.

Svakog puta kad ide na svoj dobrovoljni rad, ili kada se, par sati kasnije, sa tog rada vraća, Đorđe svrati kod Mališe. Uvek kupi nešto, po jednu stvar, olovku, šibicu, cigarete, šećer u kocki, bombonu, ali ta kupovina je više izgovor za nebitnu i dosadnu konverzaciju gde je Đorđe taj koji govori šta ima novo među korisnicima, a Mališa taj koji klima glavom i pravi se da je zainteresovan dok, okrenut leđima optimizuje raspored na svojim policama. Danas je tu i Sedor. Dovoljno je da podigne ruku i kaže ono svoje “Sedore” i iskusni prodavac već zna, po gestu, po tonalitetu, ritmu, pogledu, položaju glave, šta mušterija želi: toalet papir, flips, nešto slatko, ili domaću rakiju koja se ovde može nabaviti  ispod tezge. Ovog puta Sedoru treba pasta za brijanje. Ona se retko kupuje i postavljena je visoko, pa Mališa mora da se popne na merdevine kako bi je dohvatio. Baš u tom trenutku, Đorđe hitro, neprimetno i sasvim prirodno pruži šaku ka otvorenoj fijoci iza pulta i zgrabi hiljadarku iz one gomile van kase i van domašaja poreske policije koja u sivu zonu Novog života nikada ne zalazi.

Sedor pogledom hvata ovaj pokret. Đorđe razume da je uhvaćen u krađi, ali ne odreaguje, ne kaže ništa. Nastavlja da se igra sa kutijom šibica. Vrti je između kažiprsta i površine pulta. Glumi nezainteresovanost. Ali čim se Mališa spusti na zemlju, prinese Sedoru njegovu tubu i naplati ranije kupljeni duvan, Đorđe odgura Sedorova kolica van prodavnice pravo u praznu biblioteku i zaključa vrata za sobom.

– Pa šta? Uzeo sam. Pa šta? On ionako drži ovu prodavnicu samo kao paravan. Pere lovu,         shvataš?          Znaš valjda šta to znači? On ovo neće ni da primeti.

Obraća mu se piskutavim glasom, dok nervoznim pokretima ispod televizora traži daljinski upravljač.

– Šta me gledaš tako?

– Se…

– Ćuti i gledaj u televizor umesto što gledaš u mene.

Pritisne plej i pokrene DVD. Sledi film koji dva korisnika gledaju, skriveni od ostatka sveta. To je bibisijev dokumentarac koji za temu ima eutanaziju. U njemu jedan teško oboleli britanski milioner umire ispivši smrtonosnu tekućinu pred suprugom i pred kamerama. Sve se odigrava na industrijskom imanju nadomak Ciriha, a smrti ne prisustvuju samo porodica, snimatelji i osoblje klinike, već i čitava filmska ekipa, što ovaj, duboko lični događaj preti da pretvori u rialiti šou.

Đorđe je ovo video već mnogo puta, svaku reč i postupak je naučio napamet, ali nikada nikom drugom nije pokazao. Sada je uspeo da zainteresuje i Sedora. Film je poučan i pitak. Idemo iz početka.

Terens, Teri Pračet je engleski Ser. On je i poznati pisac naučnofantastičnih i komičnih romana koji se dešavaju u izmišljenom Disksvetu. On ima suprugu Lin i ćerku Rijanu, i živi u Viltširu. On je bio jedan od najprodavanijih ostrvskih pisaca u poslednje dve decenije. Ali sve to ostaje nebitno za publiku svedenu na dva korisnika ovog doma. Ono što jeste bitno je da se Pračet u jednom trenutku, zahvaljujući graničnom iskustvu koje donosi teška bolest odlučio da svoju personu dekontekstualizuje iz bezbednog okvira zabavne, pitke i vrcave proze, i da napravi dokumentarno putovanje u smrt, i zato je on vodič kroz ovu priču. O tome je počeo da razmišlja kad je saznao da ima Alchajmera. Pračet govori u kameru, poluubedljivo. Već u njegovim prvim rečima može da se prepozna određena doza nesigurnosti, nepoverenja u pravac kojim je krenuo. “Ako više ne budem u stanju da pišem, ja ne želim ni da živim. Planiram da uživam u životu i da iz njega iscedim sve sokove. Kad više ne budem mogao da uživam, hoću da umrem. “

Pračet je naš vodič, a junaci su Smedlijevi. Pre nego što ih vidi, gledalac bi mogao da pomisli kako su oni dementni seniori koji ne mogu da se brinu o sebi, ali to uopšte nije slučaj. Film nam ih predstavlja kao bračni par solidnog imovnog stanja, kvalitetnog obrazovanja i ustaljenih, svakodnevnih rutina poput britanskog doručka, ili izvikanog popodnevnog čaja, ili polusatne ritualne konverzacije o novinskim naslovima koja se ne završava nekim zaključkom o društvenim tokovima, već postavljanjem večere. I pored tih, građanskih detalja, njihov dom se čini kao mesto poželjno za život, mesto iz kojeg se ne beži na posao, na prekovremeni rad, na službena putovanja, na sportske aktivnosti, na ko zna šta. Ne postoji efikasan lek ni valjan tretman za bolest sa kojom se Piter Smedli bori i njegovo stanje s vremenom postaje sve gore, pa on ne veruje da će da poživi duže od dva meseca.  Istražujući načine da uz što manje bola i poniženja napusti ovaj surovi svet, gospodin Smedli je pronašao neprofitno udruženje “Dignitas” stacionirano u Švajcarskoj. Ta grupa ljudi veruje kako svako zaslužuje mogućnost da mirno ispusti dušu, jer to je bar jedna stvar na koju bi svaki čovek morao da ima pravo, ako nema pravo ni na ljubav, ni na lepotu, ni na slobodu, ni na banalni fizički užitak. Bar to, da mirno ode onda kad više ne može da podnese. Zahvaljujući takvom, zrelom stavu, Švajcarska je postala jedina zemlja na svetu u koju stranci mogu da dođu i plate za asistiranu smrt. Diskutabilna pojava za imidž, ali dobra za bruto proizvod po glavi stanovnika.

– Švajcarska, to je zemlja! Bio sam ja jednom, u Cirihu. Ima tamo dosta naših ljudi. Tamo se svako brzo snađe.

Đorđe upada sa svojim didaskalijama. Otkriva Sedoru kontekst.

– Pročitao sam u novinama da je taj pisac snimio film gde se pokazuje kako u Švajcarskoj možeš da     odeš i da umreš ako hoćeš. Samo moraš da platiš. Tražio sam od Lole da mi nađe to na Internetu i da snimi. I ona mi je odmah sutradan donela ovaj disk. Nikom ništa nije odala. Lola je opasnica.

– Sedore.

Potvrđuje slušalac zaključak o mladoj negovateljici, ujedno tonom pristojno moleći za mir u sali. Kada je već doveden ovde protiv svoje volje, onda bi voleo da isprati zbivanja na ekranu do kraja, staloženo i skoncentrisano, bez vulgarnog, samoživog ometanja. Komentari mogu da uslede posle projekcije.

Glavni čovek “Dignitasa” je izvesni Mineli. Dostojanstvo koje on nudi košta deset hiljada funti. Pripreme, razgovori, smeštaj za pacijenta, ukoliko se takva osoba može nazvati pacijentom, pre za klijenta i njegovu najbližu porodicu, kremacija, prevoz ostataka na željenu adresu – sve to je uključeno u cenu. Od početka svog postojanja, Dignitas je logistički podržao veći broj smrti nego što ta smrt košta u funtama. To je povoljno, nema razgovora. Bagatela, ako nađete jeftinije, dajemo upola cene.

Evo ruke.

Evo nejake ruke.

Evo drhtave ruke.

Ovaj film je dokument, a u dokumentu se prikazuje zima, i kazuje se kako se bliži Nova godina, a kad je Nova godina, onda su srećni novogodišnji i božićni praznici i onda će Piter Smedli u prazničnom duhu za poklon da dobije baš ono što je želeo.  A da li to zaista želi, pitaće iskusni Božić Bata, jer on zna da neka deca umeju da budu razočarana kada im se želje ispune. Zna Božić Bata, a zna i Mineli koji kameri pokazuje datoteke o onima koji su došli, probali, pa se pokajali, odustali od dostojanstva, i ipak se, u poslednjem trenutku, odlučili za blaženu patnju i polagano, bolno nestajanje. “To iskustvo im je dalo snagu da žive intenzivnije, jer su sad svesni da mogu da izaberu kako će i kada umreti.”

Konačno stižemo i do fabrike smrti.

Na ekranu neko vozi kroz nešto nalik periferiji. Na ekranu monolit. Kuća smrti nije kuća, već je proizvodni pogon optočen nečim što liči na plavi alumunijum. Kad vidimo eksterijer te građevine, vidimo samo prost, montažni objekat opkoljen žbunjem, koji se toliko trudi da ne bude primećen da prosto štrči od anonimnosti. Nebeski monolit sa otvorima na sebi. Kroz otvore se ulazi, ali ne izlazi. Rajski pakao.

Kuća nije u pustinji, ni na nekom od planinskih vrhova, nije usamljena u idiličnom, ili distopičnom predelu. Kuća je tu, odmah pored puta. Dovoljno je proviriti između borića da se vidi onaj, drugi svet.

Pod tremom, otirač. Smrt ne prima plebejce prljavih nogu. Ne mešaj blato svog života i blato svoje smrti. Nepristojno je. Pred kućom je zastava. Na zastavi je krst. Krst je beo. Umirući se predaje krstu. Ili se krst svojom belinom predaje pred umirućim. Zastava se ne vijori, već se jedva održava u vazduhu. Zastava po svojoj prirodi samo pada. Pada. Vetrovi je održavaju u životu.

Supruga i pomoćnik izvlače samrtnika iz automobila. Njegovo telo uslovljava da ta radnja traje dugo, da snimak izgleda kao da gledamo usporeni film.

Dok se te scene ređaju, u biblioteci, oko dva gledaoca, sve vrvi od neprimetnih, nemih zbivanja: polja na šahovskim tablama čekaju da slabe vojskovođe izvedu pešadiju na front, u špilovima karata kraljice i kraljevi izmašćenih lica ponizno leže pod dvojkama i trojkama negirajući smisao svake socijalne hijerarhije, knjige stoje u stavu mirno, zatvorene pred svetom, u tihom bojkotu, knjige ćute. Đorđe je taj koji mora da govori, grozničavo, lomeći prste:

– Eto, vidiš, i ja ću ovako, kao ovaj Smedli. Sve sam isplanirao. I kako da me sahrane. Evo, sad su           smislili neke nove urne. U njih isto prospeš pepeo kao i u obične. Ali pazi, ima tu i seme. Ono se            hrani tim ostacima umrlog i klija i raste u pravo drvo. Možeš da biraš šta ćeš da budeš. Ako si bio            neki veliki čovek, kao tvoj profesor, ili si hteo da budeš veliki čovek, izabereš neko drvo sa najvišim stablom, sekvoju, eukaliptus. Ako si hteo da budeš grdosija, napraviš izbor po obimu. Budeš baobab, ili tuja. Ako hoćeš da tvoj novi, biljni život bude dugovečan, biraš na primer onaj bor koji može da živi i preko četiri hiljade godina, šta znam. Ako si romantična duša, sobom ćeš da nahraniš buduću tužnu vrbu, topolu, ona izgleda nekako elegantno, ili možda hoćeš da te nosaju napupele curice na festivalima, pa izabereš mimozasti palisandar. Ja se mislim da uzmem       hrast. Nekako je najlepši. Klasika. A i naš je. S hrastom nema greške. E, gledaj, sad će da uđu.

– Ja, da sam ti, naložio bih da moj prah i moj pepeo iskoriste za prehranu kvrgave bukve. Tako bi bar ućutao. Kad dovoljno narasteš, isekli bi te na delove i bacili u ogrev. Jedino što bi se od tebe čulo, bilo bi cičanje na vatri pod loncem paprikaša.

Sve to je rečeno jednim “Sedore”, i odgovor je pravilno shvaćen, jer Đorđe je umuknuo, bar na kratko.

Kuća se sastoji od dve sobe, jednako bezličnog enterijera, a jedini detalji koji ovde nisu funkcionalni jesu slike na zidovima – jedan mlečni put, valjda da pruži neku nadu klijentima kako će, iako nestati kao ljudski entitet života, ipak nastaviti da budu (ne i da postoje) u vihoru materije zvanom svemir. Druga je pejzaž zimzelene šume u proleće, sa potokom i senkama koje padaju na travu oslikanu promišljeno nemarnim potezima, pejzaž koji može da posluži kao nepretenciozni impresionistički antipod onom kosmičkom, romantičarskom pristupu smrti.

Kada se sve uzme u obzir, i spoljašnjost i unutrašnjost, niko ne zamišlja da će napustiti svet na ovakvom, nepodnošljivo običnom mestu. Svako ima na umu neku izuzetnost, obalu kraj mirnog mora, ivicu vulkana, krov oblakodera iznad užurbanog noćnog prizora Menhetna, pusto ostrvo na Indijskom okeanu, ili glečer koji se topi na krajnjem severu. Ali baš taj minimalizam i jeste pametan potez Dignitasa, dobar uvod u opštu nivelaciju koja nastupa za one koji će uskoro završiti kao prašina bez ikakvih individualnih odlika, makar postali hrana za drvo.

Supruga je osoba ženskog pola sa kojom si proveo veći deo života, ali supruga je i osoba ženskog pola koja je veći deo svog života provela sa tobom, i zato je sada gospođa Smedli pred ovim konačnim činom, pred konačnim rešenjem uznemirena više nego njen muž, jer, ovo jeste konačno rešenje za njega, ali ne i za nju. I šta će ona sada, i kako će? Svi misle da je hrabri, ili ludi Piter glavna zvezda ovog filma, ali njoj se tako ne čini. Ona je pritajena fokalna tačka ove priče, kroz nju se sve prelama, i na njoj će se sve slomiti, i samo pažljivi, vredni gledalac će to moći da primeti. A takvima se ser Pračet i obraća.

– Baš je lepa.

Upada Đorđe i prekida neizvesnost na trenutak.

Atmosfera u biblioteci podseća na zatvorenu kutiju. Ona se retko provetrava i čisti. Njome vlada prašina i miris okovratnika prljavih, iznošenih, muških košulja, jer ovo je muški svet. Žene ovde retko svraćaju, i to samo na kratko. Ne sede za šahovskim tablama. Ne igraju karte. Ne piju. Ne smeju se glasno. Ovo je krčma na putu. Opasno je po lepotice.

– Kad bih ja imao takvu ženu, nikad ne bih hteo da umrem.

Razgovori kao da smetaju ovoj prostoriji. Ono što je za druge sobe đubre, za biblioteku su ljudske reči i rečenice. U svom elementu je samo kad je u tišini. U tišini je samo kad je prazna. Sedor bi voleo da uživa u malo tišine, ali mu Đorđe to ne dozvoljava.

– A liči malo na moju Mirnu, je l da? Vidi taj nos, i usne. Samo, Mirna je mršavija. Jesi li primetio kako ima mlade ruke? Koža zategnuta, ništa ne visi. Kao onda. Oči, jesi video nekad tako velike oči. Samo ih stalno drži poluzatvorene. Padaju joj kapci, kao da joj se stalno spava, kao da je stalno umorna. Od čega je umorna? Nikad nije radila u svom veku? Njoj je sve uvek bilo potaman. Njoj nije mesto ovde. Ja sam nju celog života voleo, znaš? Ma, to svi ovde znaju. Ali…

– Sedore!

Zaustavlja ga Sedor dok nije u potpunosti upropastio užitak u projekciji.

– U pravu si. Gledamo.

Žena i muškarac koji se bliži sedamdesetoj, sede za stolom. Muškarac najpre ispija čašicu sa nekim lekom koji će ga opustiti. Onda ga asistentkinja, koju krasi profesionalan osmeh i usiljeno miran ton obraćanja, pita da li je siguran da želi da popije još jednu čašicu, ovog puta smrtonosnog sadržaja. Siguran je. Da li je siguran? Siguran je. Da li je siguran? Siguran je. To je valjda procedura, da svakoga pita po više puta, dva puta, tri puta, koliko je dovoljno? Tri je baš nekako simboličan broj.

Sledeće što vidimo jesu Smedlijevi na skromnom dvosedu. Supruga lomi prste. Supruga se trese. Oni se ljube. Poslednji put se ljube. Oni jedu čokoladicu, vrhunsku, švajcarsku, naravno. Ne vidi se koje marke, a baš bismo voleli da saznamo. To bi bila odlična reklama. Ljube se. Otvaraju čokoladicu. Ljube. Otvaraju čokoladicu. Sneg. Sneg. Poljubac. Čokoladica. Ne vidimo koja. Sneg.

Slika se blokira. Vraća, blokira. Sneg prekriva ekran. Sve se zaledi.

Iritantni, piskav Đorđev glas u tom trenutku prohisteriše:

– Eto. Uvek ovde stane. U pičku materinu. U pičku materinu! Već deseti put gledam. Ali uvek se film zaustavi na ovom mestu. Ti sigurno ne umeš da popraviš ovo čudo, je l da? Ja sam slab s novom tehnikom. Ništa se ne razumem. A ti?

Sedor vadi disk, pa ga ponovo vrati u utrobu mašine. Ubrza video sve do mesta na kom je malopre zaustavljen iz tehničkih razloga, ili možda božjom intervencijom, i koji sekund posle toga. Slika se opet pokrene. Đorđu se zacakle oči. U euforiji on Sedoru poljubi ruku.

Piteru je očigledno lako. On zna šta hoće. Uzima čašicu, i odlučno ispija tečnost. Kad kod supruge koja sedi kraj njega prepozna nagoveštaj patetike, on onda pokuša da je umiri blagim rečima. Onda zakrklja, onako, baš filmski, zatraži vodu, ali mu je ne daju, onda naglo zaspi i zahrče. Tako to ide. U snu prestaje da diše, u snu prestaje i da mu radi srce, i to bi bilo to. Supruga, kao da ne zna šta se dešava, posmatra ga i dodiruje poput živog čoveka. Sada je sama. Film se završava novim i još nesigurnijim rečima Terija Pračeta. Čini mu se da je ovo bilo u redu, ali kada bi njega pitali da li je siguran. On bi rekao da još nije. Da li ste sigurni? Još nisam. Da li ste sigurni? Nisam.

 

– Eto, jesi video? Deset hiljada funti. To ti je u evrima negde skoro trinaest hiljada. To ja ne mogu ni da sanjam. Ali, znaš šta. Ovo samo tebi pričam.

Konspirativno se približi slušaocu i utiša svoj ton.

– Radi to, eutanaziju, i glavna sestra, Mama. Radi bre na crno, za hiljadu evra. Sve ti sredi, kao da si umro prirodnom smrću. Ko zna kol'ko njih je obradila, i niko se nije žalio. Ja ću tako. Za sad imam trista evrića, i još ovu hiljadu dinara, pa polako.

Pada veče. Noćna smena počinje za sat vremena. Neko kuca na vrata biblioteke. To su ljudi. Ljudi hoće da igraju šah, ili da gledaju televiziju, ili da žive. Sigurno nisu došli da pozajme knjigu, ili da gledaju kako neki Englez umire. Malo im je toga ovde, u Novom životu.

Sedor posmatra Đorđa sumnjičavo. Nije mu prijatno što je zatvoren tu sa njim.

– Ne volim je više. Pre pedeset godina mi je rekla da se udaje. Da je sve dogovoreno. Molio sam je da to ne radi. Bio sam spreman na sve. Ma, nije ni pomislila da se predomisli. Zbog mene? Ne. Vređala me je čak. Bila vrlo gruba. Ali, ja sam na to sve već bio navikao. Uvek je bila gruba prema meni, ali me je od detinjstva držala uz sebe, kao pratnju. A onda ta udaja. Već sam tad mislio da se ubijem. Misliš da nisam pokušavao. Ali ne mogu ja to. Pička sam. Odlučio sam da probam da pobegnem od nje, što dalje. Otišao sam kod ujaka u Beč. Ponižavao sam se tamo, radio svakakve poslove. Popravljao automobile, prodavao zašećerene jabuke na Prateru, vozio turistički vozić, naučio sam i da šišam, pa sam završio kao frizer, ali svakog dana, kad odu mušterije, sedao sam u onu kožnu stolicu, sam u radnji, gledao se u ogledalo i plakao. Mislio sam o njoj, Sedore. Uvek. I onda me pozove jedan drugar iz srednje. Kaže, organizuje okupljanje. Kaže, doći će svi. A Mirna, pitao sam. Kaže, ma kakvi. A, znaš li kako je, ima li decu, pitao sam. A on mi odgovara, ma kakvi, nikad se nije udavala, čuo sam da je u domu, u nekom staračkom domu u M. I eto. Ostavio sam sve i došao za njom. Nastavio sam da je pratim kao da nije prošao ni jedan dan,            a prošlo je pedeset godina. Pola veka, Sedore.

Kucanje postaje jače.

– Idem za njom, držim njene štapove. Sedim sa njom na balkonu, po vrućini, po mrazu. Prinosim joj obroke. Odeću joj nosim na pranje. Ona mi i dalje ne dozvoljava da je dodirnem. Nikad mi nije dala. Ali znaš šta. Ja je više ne volim. Neka ima oči ko okeane. Neka ima zategnute nadlaktice. Neka me privlači dugačkim vratom koliko hoće. Ne vredi. Ne volim je, Sedore. A što onda sve to radim? Pa navikao sam. Iako sam bio daleko od nje, ja sam je i tamo, u Beču svakog dana pratio,  ja sam joj gurao bicikl, hladio vreo čaj, nadnosio kišobran, zamišljao kako ljubi svoju decu, kako je nežna prema mužu, kako mu dopušta da je… da je… kako meni nikad nije dala. Bila mi je dovoljna zamisao da sam pored nje. Ja samo to znam. Ja ne postojim bez te ljubavi prema njoj. A te ljubavi više nema. Idem za njom, gledam je, pazim, i sve, a ništa, ako razumeš šta hoću da kažem. Ja volim da čitam pesme, ali nikad nisam baš umeo da se izrazim. Razumeš ti. Vučem se za njom ko neki mrtvac. Ja sam već mrtvac. Pa što da se ne ubijem? Šta će mi da živim? Pokušavao sam ja i sam, ali ne mogu. Pičkica sam.

 

Ispred vrata se čuje negodovanje, povici, pretnje. Sprema se revolucija lenjih.

– A nećeš nikom da kažeš ono za Mamu, je’l da?

– Sedore.

– Nećeš ti… Evo, šta ste navalili! 

---