“Ljudska duša” (ljuska duha), nije je zla namera stavila pod stražu navodnika, pokazala je tako često da je sklona promenama, da žudi za njima, da ne bude ono što je bila, iznova i iznova, po cenu sramotnog samopotkazivanja i omalovažavanja svega u šta je do juče verovala, da se sme bez ikakvog oklevanja reći da je “ljudska duša” (ljuska duha), uvek zaštićena navodima, da se ne ozledi ili neko ne nasrne na nju, ali bolje i tako nego da se pripito naheri u italiku, recimo ovako: ljudska duša(ljuska duha), izgledalo bi to kao da nam neki krivousti drug poverljivo šapuće ispod klupe u poslednjem redu do zida, u uobičajenom žamoru na času, da ga kojim slučajem ne čuje prosvećena učiteljica, sva od sankilotskog ateizma, jer Bog ne samo da je mrtav, već Bog nikad nije ni bio živ, živa je bila izmišljotina da je Bog živ i da nas je stvorio, od grešnog prapretka preko dinosaurusa do crkvenih prelata, jer će onda biti: jao, puti!, istina ne oni kojima se putohodi, već ona začudo rastegljiva opna od kože koja pokriva meso i žile, nerve i mišiće, pa i tu nevidljivu raskoš od duše, sada bez čuvara i naherenosti, koja se vazda nekud skriva, pod dijafragmu, ispod pleksusa, u želudac, koja (se za)boravi u srčanim komorama ili se splete i zaluta u moždanim vijugama, ko će ga znati, da je “ljudska duša” (ljuska duha), dakle, oličenje promene same, protejsko seme i rz, kako bi to sročile učene literate, upravo besedeći o literaturi, koja navodno ni lika ni slike prave nema, bez mirisa, boje i ukusa, kao voda, bez lične karte i otisaka prstiju, čim je dotakneš u nešto se drugo potvori, iz zeca u miša, iz jastreba u magarca, ili tako nešto; o “dušo, ljudska” (duha ljusko), oduvek sam znao da nevidljiva jesi, nevidima čak i za duhovne oči, ali kako i otkud to, odjednom, da postaješ ne ništa, zajedno s Bogom, već uvek nešto drugo – jer, ako Prvog nema, kao što nas prosvećenost s pravom uči i lepo piše u udžbeniku, kako to da Drugog ima?, Drugog posle kog, posle ničega, kao i pre ničega, ničega ni nema – u šta ću te uliti, kako ću odsad u tebe verovati, neopipnu i dalje, kad me zasvrbe kvržice na jeziku, kakvim ću ih milodarjem zanosne misli počešati, kakvu ću im jezičku kost u ugao sobe hitnuti, “dušo, ljudska” (ljusko duha)?, ne bih ti bio u koži, ili ljusci, ljusci ljuske duha zapravo, znam da ne brineš i znam da te nije briga, mada ne bih rekao da si neosetljiva, nikada to nisi bila, ako je neko nešto osećao, ti si, ako je neko nosio suvišna sećanja i sva znanja ovoga sveta, ili bar samo tvoja, lako kao neko trunje zatureno na reveru kaputa, opet ti si, u tebi su i sva čudesa sveta, sve nemoći i ćorsokaci, bezdušno je uzeti te “ljudska dušo” (ljusko duha), bez reversa, bez oproštaja, neka ti i dalje sneni čauši prave društvo i družbenici budu u nemuštom razgovoru, na putu u Nepomen i Nigdinu, u drugu vaseljenu, koja nije mlečna, gde se plače za prolivenim mlekom, kao i za “ljudskom dušom” (ljuskom duha), jer nema druge, jer isto smo što i “ljudska duša” (ljuska duha), ista krvna grupa, isti DNK, nema ni nazad, nas dva brata, sijamski blizanci, dvojajčani jedinac, sa sopstvom i dušom, koje sada zauvek mora da se odrekne, o gde će ti “ljudska duša” (ljuska duha), prema kraju, na sam kraj, rečenice, zar?