Vratio sam se u unutrašnjost, u dom svojih nedavno preminulih roditelja, trideset godina nakon odlaska. Prestonica me je prevazišla svojom umišljenom veličinom i štrokavim predgrađima. I još nešto. Ovde nisam morao da plaćam stanarinu.
Ovde, u unutrašnjosti, trebalo bi da mi je udobno, ali ja sam se ipak bojao dok sam se vraćao, dok sam dolazio, jer zapravo ne znam ništa o tome, jer sam stranac, jer tu više nema oca i majke, devojaka u koje sam bio zaljubljen, nikoga važnog, tek par poznanika iz detinjstva. Kakvi li su danas? Da li me se uopšte sećaju?
Čega da se sećaju kada je sve prošlo?
Vraćao sam se u to ništa i gutao prizore. Lako sam mogao da vidim kako je ovde sve prošlo. Ni vetrić da pirne. Nije mi žao što sam napustio te bulevare, te klubove, haustore i mogućnosti koje oni pružaju. I ne treba da mi bude žao. Ionako te mogućnosti nisam koristio. Umesto da žalim, nastavio sam sa analitičkim posmatranjem okoline u kojoj ću odraditi preostale dane, u kojoj ću možda, bar na kratko, biti čovek u punom smislu te reči. Stvarno, kada sam, posle tri decenije, ponovo došao ovde, po prvi put sam dozvolio sebi da vidim kako je simpatično ovo mesto. Ovde nema gužve. Krošnje lipa se nadvijaju nad ulicu sa obe strane i tako formiraju nadstrešnicu. Lep je hlad.
Lep hlad, asfalt bled, psi slobodni i miroljubivi, kućice male, sa sređenim dvorištima. U ovako idiličnim kućama ne mogu živeti loši ljudi, zar ne? Na padini manastir, ograđen naivno dizajniranom kamenom ogradom. Iza ograde je bašta sa paradajzom i salatom. Ceo gradić je bašta sa paradajzima i salatama.
Dok prolazim, radujem se što takva mesta, takvi manastiri, postoje. Volim da verujem u postojanje te mogućnosti drugosti. Nema to veze sa time da li verujem u boga ili ne, da li verujem bogu ili ne, da li verujem u takav koncept. Jednostavno, želim da znam kako postoje ljudi koji su u jednom trenutku počeli da žive nešto sasvim drugačije od onoga što su živeli do tada, što sam živeo ja dok sam još živeo. Pokušavam da verujem da postoji drugost u životu, a da to nije smrt. I znam, iluzorno je to. I znam da se i iza te naivne ograde monasi nimalo naivno, međusobno ogovaraju, tajno koriste mobilne telefone, masturbiraju po toaletima zamišljajući gigantske sise, jedan drugog, ko zna šta, jebu busenje zemlje i kokoške, mrze se, žure u nikuda i odlažu nužnosti, ostvaruju svoje ambicije. Dopustio sam sebi… Ne, prizor manastira mi je dopustio da još jednom poželim da poverujem.
Vozio sam dalje i gledao redovne ljudske aktivnosti:
Prolaznici se pozdravljaju. Kupci se zadržavaju ispred radnji kako bi popričali sa prodavačicama. Gospoda se brijaju kod brice. Prijatelji sede u bašti kafića i ispijaju svoje kafe dugo, dugo, dugo. Dovoljno dugo da izbistre sve aktualne teme dana. Ovome ovde se nema šta prigovoriti. Ovde sve u redu. Ovde nemam čega da se plašim. Ljudi kao ljudi, rodili su se ovde, ovde su i proživeli svoj život. Oni nisu otišli kao ja. Tu se ne krije ništa loše. Pogotovo u ovoj našoj epohi, kada su im sve informacije dostupne, kada čitaju iste vesti kao ja, kada gledaju iste filmove, slušaju istu muziku.
Vozio sam i osećao uzbuđenje. Spustio sam prozore na automobilu kako bih lakše disao.
Diši, čoveče u punom smislu reči, diši.
Ovde je vazduh čist. Svako može slobodno da diše duboko. Ne mora da se inhibira pri svakom udisaju kao što rade oni u gradovima. Ovde saobraćaj nije gust. Jedno naglo kočenje ne izaziva uvek lančane sudare. Ovde je lišće požutelo ranije.
Prolaznici su me gledali. Da, da, oni gledaju, čim vide nekog novog, nekog sa tablicama sa registarskom oznakom koja nije njihova, nekog koga ne poznaju, odmah zure sumnjičavo. Na ovim putevima horizontalna signalizacija je potpuno izlizana, do neprepoznatljivosti. Ovde se vozi samo napamet. Ali ovde ljudi imaju vremena za razmišljanje, ne samo za delanje. Razmišljanje, zaboravljeno zadovoljstvo. Ovde ljudi govore o stvarima o kojima ne mogu ni da pretpostavim, o stvarima o kojima se ne govori u gradu, o filozofiji, o kraju sveta, o pojedincu i društvu. Možda ovi ljudi nisu delatni, možda zaključci njihovih beskrajnih rasprava ne dovode do novih knjiga, do tekstova u stranim časopisima, do predavanja, do priznanja, uspeha, a kamoli do praktičnog postupanja, ali možda je baš u tome draž tih njihovih razgovora, to što ni na šta ne obavezuju. Oni uživaju. Tako sam razmišljao dok sam dolazio ovamo. U malim gradovima se mnogo više misli nego u velikim. i na prvi pogled ljudi ostavljaju utisak kao da su pametni. Tako sam zaključivao iz prizora koje sam posmatrao pri svom dolasku ovde. A evo i kako sam svoje zaključke potvrdio.
Prvo što sam uradio, čim sam se smestio u neprovetrenu kuću mojih skoro preminulih roditelja, presvukao sam se u udobne lanene pantalone i sišao oko pola kilometra niže do centra varoši. Sam sam seo u baštu kafane u koju je još moj otac odlazio. Raširio sam dnevne novine ispred sebe. Lipe su se lelujale na toplom povetarcu.
Za susednim stolom čuo se razgovor. To su bili ljudi, sredovečni i mlađi muškarci koji ispijaju duge, dvostruke, trostruke espreso kafe. Pogledao sam ih preko novinskog lista. Jedan od njih me je prepoznao i pozvao da im se pridružim. To je bio Janko, drug iz osnovne škole. Pitao me je pred ostalim muškarcima gde sam bio sve ovo vreme, i šta sam radio, imam li ženu, imam li decu. Odgovor niko od prisutnih nije sačekao, već je onaj najgovorljiviji iz grupe sagovornika, kao da im je svima bilo neprijatno da govore o nečijem ličnom životu koji ne spada u polje njihove ekspertize, pokrenuo neočekivanu temu. Jaspers o ovome ili onome… Lašek Kolakovski o ovome ili onome… Ava Sisoje o ovome ili onome…
Lepo, priključujem se. Ne znam baš suviše o tome, nisam stručnjak za tu vrstu literature, ali mic po mic prevodim njihove rečenice na jezik svojih intelektualnih iskustava. Ispostavlja se da ih razumem. Uvidi su im interesantni, prilično originalni, postavke sve hrabrije, priča taman dovoljno, ali ne previše zabiberena, duhovita. Prolazi sat, dva. Još jedna kafa, kisela. Lišće lipe leluja. U obližnjem parku igraju se neka deca, pa se potuku, reklo bi se nasmrt. Ali iz bitke ipak izlaze neokrnjeni. Vreme je večeri.
Odlazim zadovoljan i pitam se šta sam do sada radio u velegradskoj gužvi kad ovde može baš lepo da se razgovara na miru. A šta čovek više može da poželi?
Sutra ponovo dolazim na kafu oko podne. Dupli, trostruki espreso. Ponovo se okupi isto društvo. Neko započne neočekivanu temu: Jaspers, Lašek Kolakovski, Ava Sisoje o ovome i onome… Razgovaramo, sukobljavamo se. I dalje se trudim da učestvujem, koliko god mogu, ali pomalo ispadam iz izrečenih smislova, gubim nit s vremena na vreme. Ono što je dobro, shvatam, je to što više nemam potrebu da prevodim, jer sve razumem. Prolazi sat, dva, još jedna kafa, lišće leluja. Nova deca dolaze i tuku se, udaraju po glavama nekom granom. Neko im lenjo kaže “Prestanite!”. Dođe vreme večeri.
Odlazim uz izgovor kako danas možda nije bio njihov dan. Ne može čovek baš svaki put da bude inspirisan za nove i zanimljive uvide, za dijalektičke izazove, za umetnost misli.
Spremam sebi sarmice sa zeljem koje sam juče kupio u supermarketu. Stavljam ih u mikrotalasnu. Sarmice. Sa zeljem i kiselim mlekom. To je moje omiljeno.
Sutra ipak ponovo dolazim. I moji sagovornici se, kao spontano, svi u isto vreme, nalaze u bašti kafane. Bistrimo Jaspersa, Kolakovskog i Avu Sisoja, već pomalo mračnih lica. Dođe vreme večeri. Razilazimo se.
Odlazim kući. Podgrevam zaleđene riblje filete, krompir sa blitvom. Jedem ispred ugašenog televizora.
Onda tako, godinama, svakoga podneva, srećemo se kao bez dogovora, izvučemo poneku crticu Sisoja, Jaspersa ili Kolakovskog, na mišiće se izborimo za kiseo osmeh, sve na silu pokušavajući da proizvedemo onaj prvobitni užitak u raspri, kao heroinski zavisnici, ali ne osećamo ništa.
Ništa.
Ipak, ponovo se nalazimo, mi, mislioci izgubljene vrcavosti, muštramo sećanje da iscedi još nešto iz Sisoja, Kolak…. Lipe lelujaju. Povetarac. Mleveno mešano. Zelje. Mikrotalasna. Ništa.
