UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Opereta za malo sujete i šaku kuna

Saša Ćirić: Opereta za malo sujete i šaku kuna

Zapis o dodjeli Nagrade Jutarnjeg lista za najbolju proznu knjigu

Jedna stolica je poletela, jedan pas i jedan ranac prinudno su deložirani, jedan pisac glasno je negodovao i udaljio se sa skupa, jednog pisca je jako zabolela glava, jedan pisac po povratku svojoj kući zgađeno je povraćao, jedna nagrada svečano je dodeljena po 10. put i jedan pisac se vratio kući – na tron. Eto rezimea sa pozornice na otvorenom; mesto radnje: Klovićevi dvori, vreme radnje: polovina prošle nedelje, sadržaj radnje: dodela Nagrade Jutarnjeg lista za najbolju proznu knjigu. Akteri su poznati i uslikani za arhivu, voda u čaši je malo penila, Jutarnji list je počistio ono malo uzrujane prašine i scena se vratila uobičajenoj kolotečini javne pristojnosti i kuloarskog radikalizma.

Pohvala neprincipijelnosti

Najznačajnija hrvatska književna nagrada, Nagrada Jutarnjeg lista, sadrži dve hvalevredne osobine: za nagradu se nadmeću sve knjiga objavljene u Hrvatskoj tokom jedne godine bez obzira na mesto življenja autora ili na njegovu/njenu etničku pripadnost; dok su u žiriju može naći kritičar koji ne živi u Hrvatskoj ili ne piše u kontinuitetu za hrvatske medije. Tako se ove godine u najužem izboru našao roman Selvedina Avdića iz Zenice, objavljen istovremeno u Zagrebu i Beogradu, dok je član žirija postao književni kritičar beogradskog „Vremena“ Teofil Pančić. To nije slučaj sa NIN-ovom nagradom, najznačajnijom srpskom književnom nagradom, čiji žiri sasvim arbitrarno određuje koji pisac piše na srpskom jeziku. Tako su se u konkurenciji tokom godina mogli naći Simo Mraović, Rajko Vasić, Žarko Komanin (hrvatska, bosanska, crnogorska ijekavica) ali ne i Mirko Kovač, Dubravka Ugrešić ili Nenad Veličković (isto to samo sa sumnjivim etničkim ili političkim predznakom). Dakle, dok se u Beogradu preko književnih nagrada bilduje jezički patriotizam, Jutarnji list glača prijateljstvo između kritičara i pisaca, laureata i članova žirija.

„Članovi žirija prekršili su pravila koje su sami donijeli… Nakon toga, doista me više ne zanima što radi ta grupa građana i uopće me se ne tiče što će dalje biti s Nagradom Jutarnjeg lista“, grmeo je pre dve godine u Osijeku Miljenko Jergović kada su se članovi žirija mimo njegove dozvole bavili njegovim romanom Ruta Tannenbaum, ostavivši ga u polutmini podnožja nagrade. Očito bejahu to sasvim drski žiriratori koji s pravom nisu zaslužili piščevo poverenje. Izborni turnus kasnije, dolazi do hokejaških izmena na klupi žirija Jutarnjeg lista i piscu, budućem laureatu, pada kamen sa srca i on sklanja trogodišnju zabranu. Primajući nagradu, razrešiće enigmu: „Moja odluka nije bila principijelna, ali koristio sam svoje slobodno pravo da budem ovdje i ondje – što preporučujem svima“, poimence ističući ljude koji su mu vratili veru u nepristrasnost prosuđivanja. Novinar Jutarnjeg koji riše profil dvostrukog laureata zna da su ljuveno apostrofirani Žmegač, Pančić i Pofuk „ljudi koji knjige stvarno čitaju“, za razliku od njihovih prethodnika koji su od stranica dobijenih primeraka verovatno pravili molerske kape ili Ajfelovu kulu umesto lego kockica. Zapravo, ne bira žiri autora već autor žiri: „izuzimam se iz konkurencija za nagrade kad god procijenim, ispravno ili pogrešno, da u žiriju prevlađuju oni kojima je važan nečiji socijalni kontekst“ i Jergoviću zaista treba čestitati na anticipativnoj pronicljivosti.

Nije Jergović prvi ni jedini primer pisca koji je bio u zavadi sa književnim žirijem i čiji je kopernikanski obrt usledio onda kada se žiri prizvao pameti i nagradio ga. Svetislav Basara je dugo godina bacao kletve na NIN-ov žiri kao na boljševičku ujdurmu, da bi, kada je došlo vreme za to, mirno stao pred kamere i foto aparate i upisao se u legendu. A ne mora biti ni prvi kolumnista Jutarnjeg lista za koga zli jezici kažu da vedri i oblači kulturnom rubrikom, da ispravlja i dopisuje naslove ili bira teme i sagovornike, koji slasno dvostranično promoviše ili još strasnije prećutkuje ako mu se ko zameri, koji će bez zebnje zbog nepotizma primiti nagradu svog matičnog lista. Da li je i sam imao uticaja na izbor novih članova žirija, čitalaca od respekta i poverenja i iskrenih prijatelja ili ne, to ne znamo. Socijalni kontekst je zanemaren, budućnost nagrade matičnog lista ponovo je postala primarna briga pisca i kolumniste. Ovenčan duplom krunom mirno može iznova u egzil, recimo u Beograd ka kome baca čežnjive poglede, da se čekira za NIN-ovu nagardu, a onda, večnost je tek počela, da spokojno sačeka da se Švedski komitet još jednom priseti brdovitog Balkana.

Nasleđe kudravog proroka

Nepisano je pravilo da se odluke žirija ne dovode u pitanje, kao da je reč o slobodnom sudijskom uverenju čija bi kritika predstavljala atak na autonomiju pravosuđa. To pravilo je ne samo besmisleno, već i opasno. Bez kritike, odluke žirija su sankrosantne, izbor članova žirija postaje presudan čin, dok se rasprava o književnim argumentima i vrednostima u potpunosti eliminiše iz javnog (medijskog) diskursa. Tako dodeljivanje nagrade postaje oktroisan i mističan postupak bez relevantnih dodirnih tačaka sa nagrađenim delom, skoro kao božanska milost koju ne uslovljava ljudsko dobročinstvo.

Problem sa ovogodišnjom nagradom Jutarnjeg lista ponajmanje je u tome što se njen laureat popišmanio, što je potencijalni nepotista ili nemušti profet etike neprincipijelnosti. Sasvim jednostavno, problem je što nije nagrađena najbolja knjiga a tesna većina bodova (27:26) svedoči da su članovi žirija intimno osećali izjednačenost kandidata, ali i da su neki od njih svesno kalkulisali pri bodovanju romana u užem izboru (otuda Jergovićeva lauda pojedincima u žiriju dobija posebnu težinu i opskuran teret). Moralni pobednik je Selvedin Avdić čiji roman Sedam strahova impresivno ukršta egzistencijalnu i ratnu prozu, elemente detektivske potrage i mitološke fantastike. Pobednica van konkurencije nesumnjivo je Daša Drndić čija knjiga predstavlja očaravajući poetički melanž i opsesivni omaž marginalnim žrtvama zločina. April u Berlinu nije klasičan roman, ali zašto se uopšte ova knjiga našla u izboru za najbolju proznu knjigu da bi joj se na kraju prebacivalo da je „autobiografija“? Nevolja ove knjige je što ona podjednako ne bi pristajala ni kategoriji za publicistiku, jer kako je autorska to pronicljivo sročila: ova je knjiga bivanje između, između romana, putopisa i dnevnika, između Rijeke, Berlina, Beča i Beograda, između porodične hronike i evokacije totalitarnog zla. Najlakše je ignorisati „žanr-između“ i najbezbolnije ga je šutnuti na ničiju zemlju, u međukulturni vakuum. Da je žiri bar podlegao želji za provokacijom i nagradio atipičnu emigrantsku povest sa pariskog pločnika Damira Karakaša, zaslužio bi više poštovanja nego što je ziheraški promovisao solidan Jergovićev roman Volga, volga, ali roman koji pokazuje da se autor tematski i kompoziciono ponavlja, neoprezno skliznuvši i u istorijski relativizam. O desničarskom prtljagu Polusna Ratka Cvetnića, švercerski umetnutom kao duplo dno čiste literature, neki drugi put.

Budi principijelan kao ja i sve će ti biti oprošteno. Pouzdaj se u pouzdane i daće ti se, stekni poverenje kanonmejkera od poverenja i postaćeš nezaobilazan, ispisuje se novo žitije u okruženju korporativnog kapitala. Predvidljivost glasanja, nepravedni ishod i skandalozno samopravdavanje stvorili su mučnu atmosferu u kojoj nije važno kakav roman napišeš već da li imaš dovoljno prijatelja u žiriju, dovoljno medija koji će pacifikovati svaki skandal i dovoljno oguglalih statista na sceni da je pitanje trenutka kada će uz proteranu kulturu u medijima književni i ideološki bofl trijumfalno zauzeti mesto tzv. visoke umetnosti.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

POVEZANI ČLANCI