UPRAVO ČITATE

Saša Ćirić: Dvije kritike postratnih ratnih romana...

Saša Ćirić: Dvije kritike postratnih ratnih romana

Za naratorku romana Srbi su kolektivni krivci. Ova doživljajna perspektiva naratorke romana prikladno funkcioniše kao segment psihološke motivacije njenog lika. Obuhvatnost razmere njenog gubitka i nenadoknadivost pričinjenog zla naratorki deluju kao neupitno opravdanje isključive etničke generalizacije. Ova proza predočava svoju privatnu a ne ustanovljava opštu istorijsku istinu, jer je to van njenog fokusa. Otuda ne mari objektivnost i korektnost, zahtevajući pravo na mržnju kao na deo vlastitog sećanja jer bi ublažavanje ili ujednačavanje mržnje bilo isto što i laž. Ivaninu mučnu pilulu treba progutati bez obzira što se ne može svariti.

1. Plus jedan za domovinu

Viktor Ivančić: Planinski zrak, Fabrika knjiga, Beograd, 2009.

Ova kritika je test. Ali ne test inteligencije za čitaoce ni ispit hrabrosti za uredništvo «Novosti». To je test pristojnosti i kritičarskog (ne)ukusa.

Kako pisati o novom romanu Viktora Ivančića, kolumniste «Novosti», u samim «Novostima» a da to ne bude podilaženje autoru (čiji feralovski background izuzetno cenim) ili snishodljiva reklama njegove knjige? U knjizi Ecce homo, Niče (Nietzche) je tragaoca za istinom savetovao ne samo da voli svoje neprijetelje, kao hrišćani, već i da mrzi svoje prijatelje ne bi li se oslobodio balasta simpatije koja zavodi um. Kritičar po difoltu mrzi sve: i Ničea što deli nemoguće savete i knjigu o kojoj mora da piše umesto da u njoj uživa ili je prepusti lekovitom zaboravu. Vreme (kritike koja sledi) će pokazati da li je kritičar bio na visini dodeljenog si zadatka.

Osnovni i najveći nedostatak knjige Planinski zrak proističe iz činjenice da je reč o nedovršenom delu ili radnoj verziji romana u nastajanju. Samim tim, ovaj novelistički work in progress pati od rasutosti epizoda i obilja nerazrađenih likova. Tako, početak zapleta romana, dolazak civila iz napadnutog sela u karaulu, predstavlja ujedno i njegov kraj. Roman, koji to nije stigao da postane, gasi se naglo tu gde bi tek trebalo da se rasplamsa, rečeno pozivanjem na metaforu baklje ili ex-SFRJ grba. Priziv Ekoovog „otvorenog dela“ naudio bi jednako i Ivančićevom delu i prizivaču. „Otvoreno delo“ nije isto što i nezavršeno delo, kao što ni kuća bez krova i dva zida nije dom već gradilište (ili, daleko bilo, ruševina). To ne znači da se u takvom stanju kuća ne može prodati, ali se u njoj teško može stanovati.

Iako se Ivančićeva knjiga zakočila negde na svojoj početnoj trećini, ona ipak predstavlja zgodan spoj ratne proze i satirične travestije. Tačnije, umesto rata imamo vojnu obuku regruta u jednoj karauli i pripadajuću joj pseudo-patriotsku indoktrinaciju. Slično kao Boris Dežulović u romanu Jebo sad hiljadu dinara, i Ivančić sintetiše tragično i komično, opominjuće raskrinkava i ludički se poigrava onim bizarnim. Eto, (hrvatsko) novinarsko pismo ne odlikuju samo komunikativna filmičnost i jednostavna kompozicija, već i Njegošev gastro-vaskularni recept: čaša meda (smeh, satira) meša se sa čašom žuči (okrutnost, nasilje, zločini).

Iako je na osnovu nekih jezičko-simboličkih obeležja (govor junaka, veroispovedni ritual…) jasno da je reč o hrvatskoj vojsci i početku rata u Hrvatskoj, Ivančić je istorijski kontekst svog romana podvrgao fenomenološkoj redukciji: on uopšteno govori o neprijateljskoj vojsci dok konkretne političke i vojne događaje ne pominje. Namera ove proze je da represivno-nekrofilnu mašineriju vojske izvrne na naličje, pokazujući usput zlokobnu simbiozu vojske (države) i crkve. Hrišćanstvo kao religija samilosti i praštanja grubo je tribalno instrumentalizovana. Svedena na pojavnu ljušturu, takva religija služi za podsticanje i opravdavanje mržnje prema pripadnicima drugih naroda i za eutanaziju savesti vojnika, koji sa blagoslovom sveštenika mogu nesmetano da ratuju i ubijaju. Ivančićev oficirski kor sačinjen je mahom od sadista potisnutih i inkriminisanih seksualnih poriva (od homoseksualnih do pedofilnih), a većina regruta lako potpada pod kolektivnu hipnozu zastrašivanja i propagandnog drila.

Planinski zrak sadrži dosta upečatljivih scena, poput one (možda autobiografske) kada kapetan pred strojem verbalno maltretira Oskara, prinudno mobilisanog novinara koji je kritički pisao o režimu i ratu. Kao najbolje skrojeno izdvaja se poglavlje „Duhovna obnova“ (poglavlja su naslovljena, te proza asocira na knjigu kratkih priča), u kome vojnik lepi gipsanog Hrista koga je nespretno razbio, vodeći sa krhotinama božjeg kipa „teološki“ dijalog o krivici i spasenju. Šteta što je opozitni par likova Oskar – Hajerbi ostao pripovedno nerazrađen, jer lik Hajerbija ima potencijalnu dubinu ciničnog hedoniste koji je u životu u uniformi otkrio stanje ničim sputane slobode za ljudske instinkte.

Naslov moje kritike kao da se nametnuo sam po sebi. Posle 20 jutarnjih sklekova, obično se vojnicima naredi „plus jedan za domovinu“. Ta formula ne važi u menzi kada vojnik traži repete. Ivančićevo „plus jedan za domovinu“ je tako samosvrhovita kazna i patriotski bonus za domovinu koja liči na Moloha; njeno je da uzima i proždire a ne da daje i poklanja.

Uprkos nestrpljivosti autora i/ili izdavača, dobili smo štivo koje se, kako mu ime kaže, lako i lepo šti, tj. čita. Zahvaljujući nestrpljivosti autora i/ili izdavača, dobili smo prozu koja zaista deluje kao planinski vazduh – jeste razređena ali opija (ili šamuti, kako koga).

2. Istinita priča iz srca traume

Ivana Simić Bodrožić: Hotel Zagorje, Profil, Zagreb, 2010.

Roman-prvenac Ivane Simić Bodrožić (Vukovar, 1982.) Hotel Zagorje pripada nevelikom korpusu knjiga savremene ratne proze koje suvereno prekoračuju proscenijum fikcije, osvetljavajući čitalačkoj publici „srce tame“ koje zlokobno pulsira iza slepe mrlje kolektivnog sećanja. Taj autorski klub još je uži ako je ulaznica podudarnost ličnog i pripovednog iskustva, koja nikad nije garant uspeha već predstavlja frustracionu prepreku više koju autor mora prevladati pouzdajući se u snagu jezika priče. Prozaisti opsednuti ratom uglavnom su istraživači bezbedno izuzeti od neposrednih posledica rata i njima je rat moralna, istorijska i antropološka enigma a ne sastajalište demona i marker obeleženosti, koje čitaoca čekaju na prijavnici Hotela Zagorje.

Za razliku od Baretićevog Hotela Grand koji je kupleraj i bizarna hronika, Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić je izbeglički kamp, prinudni smeštaj za porodice koje uglavnom čine majke s decom i lica poznog trećeg doba kojima će ovaj hotel postati poslednja adresa. Naratorka romana je devojčica iz Vukovara čijeg dedu su pripadnici srpske vojske u prvoj godini rata zaklali a oca najverovatnije streljali na poljoprivrednom dobru Ovčara. Nedostatak očevih posmrtnih ostataka i izostanak pouzdanog svedočanstva o njegovom pogubljenju, naratorkinog oca svrstavaju u „nestala lica“, što lik oca prevodi u kišovsku književnu figuru odsutnog oca i praznog porodičnog mesta koje testamentarno generiše rad imaginacije naslednika. U očev povratak se ne veruje iako se od njega strepi, supstitucija oca je nemoguća iako se priželjkuje u liku očevog brata, praznina njegovog odsustva je teret i nezaslužena kazna, stalni podsetnik na zločin koji su počinili dojučerašnji sugrađani i pripadnici bratskog naroda u uniformama invazionih snaga. Kao i Kišov Peščanik, Hotel Zagorje je literarni kenotaf za oca.

Ipak, primarno, Ivanin roman je bildungs narativ o odrastanju i sazrevanju, o kulturološkim, generacijskim i ljubavnim konfliktima, hronograf rata ispisan iz perspektive njegovih nemoćnih kolateralnih objekata. Prinuda izgnanstva, zamena urbane uhodanosti odbojnim rustikalnim okolišem i depresivnim zajedničkim smeštajem, klaustrofobična teskoba hotelske sobe koja godinama simbolizuje porodični dom, ponižavajuće sažaljenje okoline koje ima vremenski rok trajanja i posle kojeg prelazi u podsmeh i optužbu, samoživost rodbine koja simulira brigu i pomoć, nehaj države i život od humanitarne pomoći, neke su od okolnosti odrastanja koje predočava Hotel Zagorje. Ipak, najveće promene desile su se u samoj naratorki: zov puti i mržnja bez satisfakcije u njoj je razvila cinizam kao odbrambenu reakciju. Surovi komentari predstavljaju vid prilagođavanja iščašenoj stvarnosti, borbeni kontraudar egzistencije koja bešćutnošću uspostavlja balans prema nepravdi koja je kao stihija srušila i izbrisala mirnodoposki poredak i (malo)građansku harmoniju.

Za naratorku romana Srbi su kolektivni krivci. Ova doživljajna perspektiva naratorke romana prikladno funkcioniše kao segment psihološke motivacije njenog lika. Obuhvatnost razmere njenog gubitka i nenadoknadivost pričinjenog zla naratorki deluju kao neupitno opravdanje isključive etničke generalizacije. Ova proza predočava svoju privatnu a ne ustanovljava opštu istorijsku istinu, jer je to van njenog fokusa. Otuda ne mari objektivnost i korektnost, zahtevajući pravo na mržnju kao na deo vlastitog sećanja jer bi ublažavanje ili ujednačavanje mržnje bilo isto što i laž. Ivaninu mučnu pilulu treba progutati bez obzira što se ne može svariti.

Sa stanovišta literarne tehnike, roman Hotel Zagorje pati od nekoliko krupnih problema. Pripovedna perspektiva je neujednačena. Mi ne znamo pouzdano kad i dokle pripoveda devetogodišnja devojčica koja ima infantilan doživljaj sveta i ograničeni domet znanja, a kad preuzima znatno starija naratorka, budući da se početna pozicija menja i nadilazi sugerisanu podređenost pripovedanja životnom uzrastu koji naratorka trenutno ima. Kompozicija romana uglavnom prati lineranu hronologiju odrastanja naratorke, ali se povremeno tekst organizuje po asocijativnom principu koji dovodi do turbulencija na vremenskoj osi radnje. Roman je komponovan kao niz fragmenata što je dobro rešenje jer optimalno korespondira sa evokativnim diskursom koji preteže nad onim sinhronim. Ipak, obilje detalja i epizoda, upitnost njihovog efekta, labava dramaturgija, upućuju na to da je kod autorke postojao imperativ pisanja a ne komponovanje podložno korisnim redukcijama.

Ivana Simić Bodrožić se, uprkos temi, potvrdila kao izuzetno duhovita autorka. Cinični komentari u tekstu nisu komički kontrapunkt u službi relaksacije mučnog sadržaja priče, već instrument socio-psihološke percepcije lišene humanističkih iluzija i predstavljaju neku vrstu primerenog revanšizma svetu koji je posmatraču ponudio svoj najgori oblik. Otuda u naratorkinom sudu jednako „stradaju“ i zaostali Zagorci koji smrde po gnojivu i licemerni Zagrepčani koje tuđa muka zapravo ne dotiče, zato priželjkuje smrt rođenog dede, bivšeg partizana utonulog u alkoholizam ili daje odbojnu sliku tunjavog strica, opterećenog kajanjem što je preživeo opsadu Vukovara i utekao u Nemačku, ali koji ne čini ništa da iz kolektivnog smeštaja izvuče porodicu svog pokojnog brata. Preko svih ovih bizarnih i bolnih epizoda kao da je prevučena opna koja onemogućava pun tragički razmah njihove skrivene suštine. Ta opna nije sentimentalnost ni nemuštost pripovedanja, već priklanjanje poetici minimalističke diskrecije koja razorni atom punog smisla događaja smešta u drugi plan, da nas zaposedne i dokusuri ako dopustimo da nam se lagano rastopi u umu spoznaje.

Da su izglačane hrapavosti perspektive i dramaturgije, dobili bismo i odličan i potresan roman. Ovako, Hotel Zagorje je više nego solidno napisano, provokativno i već sada dobro prodavano štivo. O njemu se govori na TV-u i čeka ga moguća ekranizacija, što je za prvenac nesumnjiv i zaslužen uspeh.


Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot), završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

POVEZANI ČLANCI